fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Мотив инвалидности у приповеткама Милице Јанковић (1. део)

Покушај читања Једне могуће аутобиографије

Књижевница Милица Јанковић рођена је 23. новембра 1881. године у Пожаревцу. Школовала се у Великом Градишту, Београду и Минхену. Завршила је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић.

Радила је као наставница цртања у Крагујевцу и Београду. Прва је писала о Андрићевом Еx Понто– у. Њен превод Толстојевог аутобиографског романа Детињство, дечаштво, младост до данас се сматра најбољим преводом са руског језика. Писала је романе и приповетке. Написала је преко 100 приповедака! Модерне су  по много чему, а нарочито по ставовима везаним за положај жене у патријархалном друштву.

Сарађивала је са водећим књижевним часописима епохе. Прва је књижевница која се са две књиге појавила у чувеном плавом колу СКЗ (роман Плава госпођа и приповетке Људи из скамије). Објавила је и неколико збирки прича за децу. Књижевношћу је почела да се бави када је због болести морала да напусти студије сликарства у Минхену. У 23. години живота (1904) дијагностификован јој је хронични реуматизам, који је временом прешао у туберкулозу костију, а 1926. бива приморана да одустане од посла учитељице цртања у женској гимназији, што јој је био извор прихода.

Захваљујући солидарној акцији књижевне средине Београда 1927–1928 лечила се у болници у Паризу. Међутим, и поред најсавременијих третмана, жељених резултата није било. Осим на фармаколошко лечење, неколико пута је ишла на бањско–климатске туре на Јадрану (Дубровник, Сплит, Цавтат). Због болести је одбила и брачну понуду вајара Симе Роксандића. Умрла је 25. јула 1939. године у Нишкој бањи. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Инвалидност и љубав према животу

Имајући у виду све наведено, не чуди што је мотив инвалидности чест мотив у целокупном стваралаштву Милице Јанковић, па тако и у приповеткама. (Уз сваку приповетку смо у овом тексту дали и назив збирке и годину објављивања да бисмо показали како се Миличин однос према инвалидности мењао или колико су је неки мотиви и ставови заокупљали.). Кренимо од најефектнијих записа. Рекли бисмо да су то претежно кратки лирски записи обједињени у књизи под насловом „Међу зидовима”. Књига је објављена 1932. године, што значи да је писана у поодмаклој фази болести Милице Јанковић. Писана је из кревета. Али иако трпи болове, а свет види само кроз прозор своје собе, Милица Јанковић воли живот. У запису Једино добро она јасно каже:

„Ја волим живот. У њему има позив цвета, у њему има дечији осмех, у њему има лет птица, бледило страсти, руменило љубави. У њему има материнска љубав и синовље поштовање, има човекова мисао, снага проналазачка и стваралачка, у њему има још много морских дубина и неиспитаних тајни које му повећавају чар.”

Но упркос томе, ова жена која је у српску књижевност увела мотив женског тела, жели достојанствен крај. Одмах за већ цитираним она додаје:

„Али ја желим да умрем, да заспим, да заборавим да у животу има то све, а мени да припада само телесни бол који вређа, желим да се одморим од овога тешкога бесциљнога умора.”

Исту мисао понавља и у запису Шљивица, где један „бас” одсеца суву шљиву. Слушајући то, списатељица закључује:

„Осушила се шљивица коју сам чекала да олиста и да ми зеленим лишћем под прозором шапће. И посекли су је. То је судбина ствари, растиња и животиња. Само човека не посеку кад се осуши. Њега мрцваре, продужавају му муке, доклегод има кап сока животног у њему.”

Ово је жена која види само кроз један прозор испред кога је зид, па тако свет, живот и слободу интензивно перцепира другим чулима: чулом слуха и чулом мириса. Њен свет је мали и она сада налази радост у ситницама, што ће много година касније чинити и Марија Вребалов Ђорђевић у својој аутобиографији Светлост таме.

Ми бисмо рекли да је то запажање ситних чари живота и радовање истима један од разлога због којих и данас, после више од 90 година, вреди читати Миличине записе. Сматрамо да је пажње вредно и оно што Малиша Б. Станојевић истиче у зборнику радова посвећених Милици Јанковић (Нова реалност из сопствене собе, 2015) Критичар примећује да је овим тако кратким а садржајним текстовима Милица Јанковић дала „песму трпљења какву до тада нисмо имали у српској књижевности”.

Ма колико да је такав став данас можда непопуларан, трпљење ће, на овај или онај начин, увек бити део наших живота. А трпљењу и достојанству се Милица учи и у приповеци Лав. Ту она, слободна, надмоћно гледа старог краља животиња заробљеног у зоолошком врту, а он њу гледа презриво, јер је она у суштини кукавица, која би од њега „безобзирце бежала” да је и он као она слободан.

Снаге тј. квалитете можемо одмеравати само ако су нам свима омогућене једнаке полазне основе. Миличин коментар о лавовом болу и поносу „да не покаже људима колико је несрећан” за нас данас може бити проблематичан и схваћен као одјек суперхеројства.

Али овог доживљаја из младости Милица ће се сетити много година касније болујући у постељи и од краља животиња ће примити „наук трпљења”. Ту „међу зидовима” Милица нема широк спектар слика из реалности, па их ствара у машти, по неком сећању. Она непокретна види поворку краљева у покрету, девојку којој је име Лепота (Ледене слике), ђаке, дечаке и девојчице (Вртешке). Док лежи у соби у хладним зимским данима, Миличину душу греје богатство, кретање и младост, лепота и невиност детињства.

 

Инвалидност и стварање

О свом инвалидитету и својој инвалидности Милица Јанковић пише у својим ранијим текстова, као на пример у тексту Час стварања („Чекање”, 1920). Ту она каже:

„[…]: често ми болест не да да песме своје душе пренесем у ноте; моје болесно тело смета здравој души да изрази своје светле тренутке. Понекад кад физички не могу да пишем, изгубим тренутке стварања, заборавим лепе осећаје и мисли и оно мало поезије што се тада излије из душе испари, ишчезне. У мени тада остане осећање, као траг неке лепе мелодије које не могу да се сетим. И мени је тада жао. Јер где је мирис прецветалог, непомирисаног цвета?”

Ова тврдња се коси са приказивањем инвалидитета као нечега што подстиче стварање. Тако још у Хомеровој Одисеји срећемо слепог певача Демодока, који Одисеју измами сузе певајући о пропасти Троје. (Став о томе да болесно тело смета слободи душе налазимо и у приповеци У санаторијуму из исте збирке).

Поред објективно отежавајућих околности, овај списатељкин став о болесном телу које спречава писање поклапа се са оним изнетим у приповеци Болничарка („Исповести”, 1913), у којој Милица каже да својим изгледом није могла да потврди „ону стару грчку изреку: што је лепо то је добро”. Рекли бисмо да су ово кључни моменти за разумевање узрока дискриминације особа са инвалидитетом.

 

Наставак текста читајте овде.

 

Ауторка: Јелена Загорац

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.