Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Господо, зашто мрзите моју земљу? 1. део

I ДЕО

 

среда 24. март 1999. Чачак
 Запалило се небо… запарале га црне птице. Поново мирише на црне мараме, на крв и пепео.
Немам речи да у њих сместим оно што се дешава у души… ћутим.
Око поноћи у дворишту код велике капије мирише тамјан. Мирише… осећам. Сви који у се окупили на нашем ћошку осећају исти мирис. Питају да то не долази из моје собе. „Како?”, питам, „кад од собе до капије може сто пута да се развеје. А и овде сам са вама све време. Волела бих да јесте али није…”
 Господе зашта нас припремаш кад нас вечерас кадиш и призиваш?

 

четвртак 25. март 1999. Чачак
Пoчео је рат а ја заправо још не знам шт то значи. Мислим почели су да нас бомбардују… Имамо струје, воде. Ради телефон. Јутрос сам купила хлеб и млеко. Радимо… пијемо кафу па ипак… Те сирене… осећам страх јер не осећам рат. Зашто ми онда дрхте руке?
                                               ***
Седим у дворишту под виновом лозом и пијем кафу са мужем. Син је узбрао цвет маслачка. Први ове године. Моја кћер га узима из његових руку и седа у моје крило. Прво га меће на мој образ па на нос и каже: „Мириши”. Миришем. „Од овога се прави мед. Је л’ умеш да га направиш?”, наставља.
Ћутим а кнедла запела у грлу. Ћутим да не бих заплакала… стрепим да мед ове године у Србије не буде превише горак.
Опет мирише тамјан у мом дворишту.

 

недеља 28. март 1999. Чачак
Недеља. Прва у мом животу која не мирише на празник. Хтела бих да прибележим које слово али не умем, не познајем црнило које се надвило над мојом земљом.
Ноћас је извршен први напад на територију Чачка у 4:45 часова пројектилима велике разорне моћи. Агресор је дејствовао на објекте компаније „Слобода”. Највероватније се ради о војном делу.
На знак за ваздушну опасност пркосно излазимо на улицу. Сви и вичемо, ваљда тако спирамо очај и немоћ са душа. Или то нека невидљива киша спира трагове ноћашње олује.

 

уторак 30. март 1999. Чачак
Око 4 часа изјутра компанија „Слобода” нападнута је са четири пројектила. То нам свет саопштава као се лепше живи уз њихову помоћ. Уз сирене, пепео. Згариште. Уз рат.

 

петак 2. април 1999. Чачак
Данас је у 14 ч на Градском тргу одржан „Патриотски митинг”. Држим за руку своју седмогодишњу девојчицу која је збуњена и не схвата шта се догађа. Једино разуме да је запаљена америчка застава јер је то одушевљава као и већину грађана али маса, пароле, говори… све је то по мало плаши, чини ми се.
***
У комшијским двориштима бехарају кајсије. У мом пупе трешње и вишње. Први пут у животу не буде сећање на очев јабучар и велику трешњу у дворишту мог детињства.
Ово бехарање је најружније у мом животу. Мирише на барут и паљевину. Разорене домове, колоне избеглица и огромно црнило… Нећу овакво пролеће.

 

субота 3. април 1999. Чачак
Најрадије бих ћутала али бол је спреман да проговори па зато бележим.
И шта бележим?! Хорде подивљалих данима засипају убитачним товаром моју Србију. На све стране врисак, крв и плач. Пелин.
Ноћас је 45 минута иза поноћи погођена зграда Централног МУПА и Комесеријата у непосредној близини Клиничког центра болнице која у свом комплексу има највеће породилиште на Балкану. У тренутку кад су падале бомбе наши момци вршили су евакуацију осамдесет беба и њихових мајки. То, наравно, свет није занимало. Погрешила сам. То их је занимало у смислу да нас десеткују. То је део сценарија „Уништење српског народа”.
Не могу они нама ништа.

 

недеља 4. април 1999. Чачак
Јутрос рано у 3:17 ч зликовачке хорде НАТО пакта поново су по трећи пут засуле бомбама компанију „Слобода” са више од петнаест пројектила. Напад је трајао до 3:35 ч. Од снажних детонација оштећено је више од стотину приватних објеката.
Једна бомба пала је на раскрсницу магистралног пута. Том приликом једна старица је изгубила живот а седам особа је теже или лакше повређено. Материјална штета је огромна и у овом тренутку непроценњива.
Убрзо после ракетирања чачанском котлином спустила се густа магла. Барут штипа за нос. Тешко се дише.
Посматрам своју децу. Чврсто се загрлили. Не говоре ништа. Ништа не питају. Не плачу. Они не схватају зашто ноћу падају ужарене лопте, зашто се земља тресе.
Хтела бих нешто да кажем али речи не излазе из мојих уста. Деца гледају моје уплашене очи. Ћутим, пушим цигарету и гледам. Само гледам.

 

уторак 6. април 1999. Чачак
Разорили су Алексинац, Нови Сад, Витановац, Јарчујак, Биљановац, Приштину, Сомбор, Ниш, Панчево… Не разумем.
На данашњи дан пре седам година моја породица и ја зауставили смо се у овом граду на Западној Морави. Тако је било одређено по неком вишем небеском закону.
***
Испод винове лозе бела баштенска гарнитура. Седим са својим једанаестогодишњим сином и разговарамо. Враћамо се на прошлогодишње лето и дотичемо време када смо имали прилику да отпутујемо за Москву и трајно се настанимо тамо. Питам сина да ли му је жао због тога:
– Никада не бих отишао из Србије – одговорио је.
У мени су текле сузе… Нисам пала на испиту. Господе, нисaм пала. Јер кад нам деца држе час из патриотизма онда је то више од патриотизма. Хвала ти сине мој. Хвала ти што си ме данас научио како је лепо бити поносна мајка.
Убрзо нам се придружује и комшиница са својим сином.
– Како се то умире ? – питао нас је њен петогодишњак.
Нисмо умеле да му одговримо.
…Опет падају бомбе. Компанија „Слобода” опет се тресе и пуши. Два пројектила. У Лучанима „Милан Благојевић” бомбардован у два наврата.
Небо пламти ужарени језицима, одјекују детонације а људи на улици. И ја сам са њима и са својом децом. И грлимо се. И певамо. То нам је једино преостало.

 

петак 9.април 1999. Чачак
Дуго ћутим пре него почнем да бележим слова. Немам довољно речи.
Бомбардована је „Застава” у Крагујевцу док су радницу били на својим радним местима. Еј, док су били на својим радним местима! Кажу да је стотину двадесет и четири радника повређено и да то није коначан број.
Иза Крагујевца уследили су Смедерево, Дивчибаре, Јагодина, Бубањ поток код Београда…
Данас  је Велики Петак. У Србији се фарбају јаја за Васкрс. Ни рат, ни све страхоте кроз које пролазимо нису нас омели у овом веома важном православном обреду.
Заједно са децом чиним све као би што боље упамтили ову радост. Како би победили лудило које чека иза улазних врата да нас шчепа и прогута.
Телефон неколико пута звони. Углавном је то родбина, распитују се да ли нам нешто треба. Ипак, разговор са мајком се издваја од свих. Увек се издвоји зато што ми да снагу. И што је на неки начин, један део мог срца миран. Савину постојбину још нису дирали. Нису сакатили и палили. Убијали ноћу. Ни по дану. Волела бих да тако и остане.

 

недеља 11. април 1999. Чачак
Васкршње јутро.
Само Бог зна зашто данас жањемо овако жито.
Нема ни реч ни песме. Зашто баш данас ћутимо и прибојавамо се једни друге да погледамо у очи? Као да се нечег плашимо или нешто осећамо. Слутимо…
Куцамо јаја али без радости.

 

пише: Драгана Ђурковић-Тошић, Чачак

 

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.