Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Еве на црно-белом платну – рецензија књиге „Црна Ева“ Милоша Швоње

О болести као метафори у књижевности подробно је писала Сузан Зонтаг, истичући како је сваки дух времена обележила одређена болест, па је тако, у најгрубљим цртама, куга карактеристична за средњи век, туберкулоза за 19. век и романтизам, лудило је обележило прву, а канцер другу половину 20. века. Милош Швоња је песник који својом поезијом естетски ненаметљиво ставља у први план један психијатријски поремећај подвајања личности, који је именован Белом и Црном Евом. Трећа личност, Џејн, јавља се као резултат терапије лечења. Ова болест, рекло би се, постојала је у различитим епохама, али је овако дефинишу и описују тек 1957. године. Читајући две песничке књиге о двема Евама читалац не стиче утисак да се ради о болести, већ о стварним сусретима лирског субјекта са конкретним женама, проститутком и конобарицом, са којима остварује љубавне доживљаје.

Обе књиге имају симетричну структуру, али се симетрија успоставља и у њиховом међусобном огледању. Док су у Црној Еви топоси дешавања биоскоп, позориште, путнички кафе, у Белој Еви имамо посла са бодлеровским лутањима улицама, хостелом и кафанским штимунгом. У Црној Еви судбину прориче Циганка, осветљење дају уличне светиљке, лирски субјект чита савремену поезију Индије и Пољске, а Ева чита џепну књижевност, он се тушира и пише књигу Њагродха. У Белој Еви, пак, судбина је унеколико условљена присуством Бога, светлошћу свеће, читањем Пушкина и Буковског, писањем песме „Јутро“, одласком у купатило.

Будући да обе књиге прате илустрације, штампани стихови у виду рукописа и сведени одабир црне и беле боје, ствара се ефекат да се читалац потенцијално налази пред филмским платном и пројекцијом некаквог црно-белог остварења. И баш у тренутку када то помисли, јавља се могућа асоцијација, која води ка домаћем филму Двоје (1961) Александра Петровића. Не само да се ради о црно-белом филму, већ је Петровић вешто и естетски успело дао ток љубавне приче између Мирка и Јоване, преломљен обртом, који дели две симетричне нарације. Док код Милоша Швоње пратимо ток кроз илустрацију свеће која догорева и пиксле са две и једном цигаретом, у филму Двоје након што се љубав угаси остају само две празне чаше, а од тренутка када љубав почне да јењава ствари се одигравају као у фотографском негативу. Такође, у Црној Еви се лирски субјект љуби са конобарицом уз звук кише и звук аплауза, док је почетак љубавне сторије Мирка и Јоване обележио сусрет у биоскопу, киша и пољубац на раскрсници улице.

Две празне чаше у филму Двоје испуњене су смислом љубави у Црној Еви, што је оличено у двема звездама у „чаши“ уличног канделабера, пред сам крај књиге, уз елиптичан стих „Ћутимо“. На почетку књиге стакло светиљке било је празно, али је ноћна атмосфера донела светло, љубав и боје. Црна Ева стога нема негативна или демонска својства, већ космистичку и ониричку лепоту. Успоставља сугестивну комплементарност са Белом Евом, где пољубац на крају књиге доприноси догоревању свеће. Овде у сусрету звезда које зракасто исијавају имамо мотив много трајније светлости од оне коју еманира краткотрајна свећа. Штавише, ако се има у виду романтичарски мотив звезде, који рачуна са тим да звезде чак и када се угасе, још дуго за њима остане блистави траг, онда можда можемо да у Евиним склопљеним очима са благим осмехом Ђоконде на корицама књиге, доконамо трајност и постојаност љубави коју она подразумева. Јер чак и када би нестала, њена светлост би и даље сијала у пару.

Она је као порука у боци гласа лирског субјекта, као фотографија његових младих родитеља, претворених у срцасте усне које пријањају у пољубац; и као двокрили авиончић од папира којим су се упутили ка меденом сунцу, окруженом трима пчелама. Крила нису причвршћена воском попут Икарових, већ су, самим тим што су од папира, лака и нежна, крила које узноси исписана поезија. То потврђују и стихови „Сунце се поново рађа, једем / мед… // Пијући кафу читам / поклоњену књигу. // ЗаокруЖЕНА / реч…“. Стихови могу да се односе и на самог читаоца, не исписују се само у име лирског субјекта. Реч која је заокружена на десној страници је реч „Да“, око које су две звезде исписале прстен. Цртеж постављен лево у односу на стихове има значајно упориште у књизи, будући да се јавља на два места (странама 17 и 60). Представља цвет маслачка, који је израстао из капи воде у коју је уроњено стабло дрвета, чије гране и корење представљају артерије, вене и капиларе срца. На цртежу при крају књиге, за разлику од првог, полетеле су три паперјасте семенке са главе маслачка, као да су се и оне, попут папирног авиончића или бродића (из Беле Еве) винуле ка Сунцу.

Визуелни слој поезије Милоша Швоње подједнако је артифицијалан као и саме речи. Опредељујући се да текст делује као да је руком исписан, песник инсистира на индивидуалности онога што ствара, дубокој интимности коју дели са читаоцима. Лајтмотивски присутне звезде стварају атмосферу галактичности субјектове душе, која је огледало свемира, као код барокних и метафизичких песника. Његове „луче микрокозма“ крећу се, праве пируете, орнаменталне линије светлости, тачке прелатања и оазе облака, исписујући путање снова Црне Еве.

Бојадисано воће (половина јабуке, наранџа, крушка и вишња) можда има функцију да представи субјектово зрење духовних очију, будући да је за Венцловића воћка метафора за отварање духовног вида и прозрећа у сопствену душу. Такође, одабрано воће лоптастог је облика, баш попут небеских тела. У српској народној традицији ово воће доводи се у везу са небеским телима, особито у оним песмама „у којима је главни мотив играња девојке или младића јабуком“ или наранџом, како пише Јасмина Јокић у студији „Митска изворишта мотива о игрању/ титрању јабуком у усменој лирици“. Златна јабука је симболичка представа сунца, девојка која баца црвене јабуке сматра се муњом, а она која баца жуте – громом. Циљ је био постизање плодности и брачно сједињење, што је код Швоње присутно у експлицитном питању „Хоћеш ли да се удаш за мене?“, падању кише и коначној представи двеју загрљених звезда. Половина јабуке јесте она половина субјекта који стреми ка другој половини, тј. црној Еви. Цела наранџа са стихом „Руком уврћем прамен црне косе“ може се протумачити еротском симболиком наранџе, а стих сликом завођења. Крушка је повезана са Индијом, а вишња са пољском поезијом, па тако имају и одређена аутопоетичка својства.

Лирски импулс Милоша Швоње јесте једним делом филмски, али је и прозни. Његова поезија наизглед функционише као сабирање прозних исказа, међутим, на свакој страници, тј. у свакој неименованој песми можемо осетити један кадар, сцену, слику. Управо тај поступак чини да се његово стваралаштво може именовати поезијом. Елиптичношћу исказа, бираним речима и ефектним мотивима цигарете, јабуке, муве, туша, поморанџе и књига, песник скицира свет својих јунака. Ослањајући се на дантеовску традицију, а градећи књигама свет црне и беле Еве, у којима је он можда црни и бели Адам, ствара могућност да простор књиге буде оно рајско место у коме се они могу срести и заувек остати.

Речима Алена Бадјуа говорећи, љубав је сцена за двоје, тако да су и Швоњине књиге својеврсне сцене за двоје, било да су путнички кафе, кафана, Позоришни трг или Адамов мост. Коначно, Бела Ева и Црна Ева творе интересантан диптих, који интегрише глас лирског субјекта. Њих две су карике које, као у виђењу Гаврила Венцловића по којем је Ева велика спона или негва, тај глас чине целовитим и пунијим. Илити, које попут црних и белих птица које творе Адама у Хазарском речнику, материјализују и чине могућим да се лирски глас именује Адамом или да се проговори о Џејн.

Јелена Марићевић Балаћ

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.