Ефемерис – одломак

Средња Европа може, и мора да своје вредности, a оне несумњиво постоје, y свом специфичном облику понуди другим областима света, на пример скандинавској зони, или Русији, Блиском истоку или Медитерану. Давање и примање – то је стални процес y свакој озбиљној култури и он се може пратити y свим фазама човечанства. Свако антагонизовање ових процеса је антикултурни чин и не води добру. Достојевски није одговоран за руско самодржавље, уосталом и сам је за мало избегао да постане његова жртва. Пастернак, Цветајева или Солжењицин не могу да одговарају за совјетску војну стратегију.

У свим режимима наћи ћете примере да су властодршци чак и злоупотребљавали неке велике ствараоце. Зар није Рихард Штраус био злоупотребљен од нациста, исто и Герхард Хауптман? Зар није Кнут Хамсун одлутао на погрешну страну? Зар није Алфред Корто свирао по Немачкој за време Другог светског рата, a Маринети кокетовао са фашизмом, док је Д’Анунцио постао дика и понос овог режима? И ко је ту издао не средњу Европу, већ Европу y целини?

Бесмислено је инсистирати на некаквој средњоевропској културној аутономији, јер она неминовно води y ограђивање од других и смањује њене могуће домашаје. Европска цивилизација представља јединствени појам, a њено израстање лако се може пратити y свим њеним застанцима, као Христов пут на Голготу који данас има четрнаест станица. Треба одржавати и бранити јединствени концепт европске културе, a не његове појединачне, саставне делове замењивати том целином.

Где престаје Европа и која је њена најзападнија или најисточнија граница? Данас се свет, услед идеолошке подвојености и присуства страних трупа на подручјима која с правом бројим y Европу и средњу Европу, радије брине за западну границу простирања европске културе, a склон је да источну границу сузи и одбаци као нешто што испада из концепта европске целине. Ништа погрешније од тога става! Европа има на Истоку, чак на Далеком истоку, многе и неочекивано важне упоришне тачке. Сваки стаљински концлогор y Сибиру или y поларном кругу део је европске историје, a његове жртве припадају плејади бораца за европска начела слободе духа и људских права.

Била би велика неправда ако би се те жртве заборавиле и препустиле олако некаквом азијатском мраку. Била би то иста грешка као да из европске свести избришемо жртве Аушвица и Дахауа, или највећег губилишта y Југославији које се зове Јасеновац. На свим тим чудовишним тачкама страдавао је европски дух, свеједно из које његове зоне су потекле његове жртве, свеједно које вере, расе и националности. Шта ми то хоћемо када данас размишљамо о живљењу y суседству? О томе се може размишљати на разне начине и са разних полазних становишта.

Само преко културе духа ми можемо постати ближи и орођенији. Само нас она може сачувати од еколошке катастрофе y коју сви срљамо заједно, y катаклизму која ће најболније, али најубедљивије, посведочити сву узалудност изолованог света. Довољно је да подсетимо на отровани Дунав или Рајну па да одмах постаје јасно како је наш живот y Европи испреплетен и недељив. Све што нас још раздваја само је привремено. Оно представља остатак једног већ пораженог света, чијој сахрани присуствујемо већ одавно. Умире тај свет y нашим душама, y нашој свести. Иако је жилав y свом отпору, он више није кадар да спречи рађање једног новог света.

Ништа не би било природније него да управо јединствена Европа буде оно бојиште на којем ће се бити одсудна битка између старог и новог. Ову часну улогу и предност дајем Европи имајући y виду и све оно што је она створила, све њене духовне узлете, једнако – a зашто то не рећи? – и све њене падове. Јер, ниједан дан y Европи није био тако мрачан a да се бар негде није указивала и нека светлост која је наговештавала њену победу. Чак и y фабрикама смрти које су прорадиле y Европи није угушена светлост сведочења. Довољно је да нам понеки преживели мученици пренесу поруке своје уморене браће и већ није изгубљена нада за кајање и наше опредељење за трајно добро и непомирљиву осуду зла.