150 година од рођења Надежде Петровић: титан сликарства и народна хероина

Све чврсто постаје дим

Први светски рат је, поред свега, представљао велико отрежњење за српски народ. Он је учинио, додуше по цену огромних, несамерљивих губитака, да наш народ преиспита читаву своју историјску и цивилизацијску оријентацију. Поред осталих, и Надежда Петровић стасава у том периоду.

Неки, попут Душана Васиљева, открили су достојанство бивања Човеком. Други, попут Црњанског, захтевали су нове храмове – другим личностима, јер „сјајна прошлост је лаж.“ Још даље од тога иду песници попут Љубомира Мицића који српску (или балканску, уопште) културу супротстављају Западу и Европи. Они захтевају Барбарогенија Цивилизатора. Све што је чврсто претворило се, изгледа, у дим.

Тражећи алтернативне перспективе (насупрот европејству које је проузроковало светски рат), и Растко и Надежда Петровић дају своје одговоре. Брат је, на начин можда близак Мицићевом – у духовном дослуху са Тајном рођења цивилизације. То га најзад води у Африку, колевку човечанства. Сестра Надежда, својом уметношћу, у потпуном контрасту с тим ставља наду у бесмртност наспрам државне трагедије. Ниједно од ова два, наравно, не треба стављати изнад другог.

„Ја хоћу да сам сликарка, а не жена…“

Ипак, рушилачке тенденције авангарде између два рата често се посматрају као површне, инфантилне. Треба схватити историјски моменат у ком се превредновање свих традиција одиграва. Ради се о „ударању главом о зид“, о схватању заблуда у дотадашњем поимању друштва и света. Јавља се безброј нових практичних питања на која треба дати одговор.

Сама Надежда Петровић је о положају Србије у Европи била јасно опредељена још 1903. године. На скупу „Кола српских сестара“, у чијем оснивању учествује, даје следећу упућујућу изјаву:

 

„Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ? Зар је њој стало до неколико милиона Срба? Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се!“

 

Не чуди, дакле, да српска интелектуална средина осећа сродније са Истоком и југом него Западом од ког се осећа напуштено.

 

Више о Надежди Петровић читајте у књизи Ратници Црне руке Славише Павловића

 

Поред сложеног културног процеса отклона од Запада, у том смислу, дошло је до још једне значајне промене у друштвеним односима. Никада се пре није ратовало толико дуго, нити је рат икада укључивао толики део становништва. Сада су жене морале, као Атлас, држати на својим плећима саме: пољопривреду, одгајање, васпитање, и образовање деце.

Историјске прилике су тако приморале жене да се боре за опстанак, али им је дало и полет у каснијој борби за достојанство у породичном, културном и политичком животу. У сфери уметности, најзад, престају бити музе.

Надежда Петровић: Патриотизам на делу, и у (ликовном) делу

Наравно, још у периоду пре Првог светског рата, жене су почеле да делују у овим сферама. Први светски рат је, такорећи, опробао духовну самосталност жена свих сталежа. Након тога више није могло бити сумње

Надежда Петровић представља један од најсветлијих примера овакве титанске тенденције. Она не користи свој сликарски таленат да би се интелектуализмом удигла изнад и избегла потешкоће времена. Она свој патриотизам и оданост засведочава и у пракси. Смрт ју је 1915. године стигла у истом Ваљеву где је службовала, а не у емиграцији.

Не може се замислити контраст између стања које побуђује рад у болници за време рата, и обилазак Србије. Можда, ипак, то само нама није схватљиво. Ако су плод једне личности, која види исто страдање и уздање свуда, управо такви, обичном свету парадоксални, подухвати постају могући.

Аутор: Зељић Павле