Рођен Паја Јовановић

Паја Јовановић – уметник који се часно одужио народу из којега је поникао

На данашњи дан, 16. јуна 1859. године у Вршцу је рођен сликар Паја Јовановић.

У наставку текста прочитајте одломак из књиге Дејана Медаковића Српски сликари XVIII–XX века

Као неки стари орао лебдео је лик сликара Паје Јовановића над нашим уметничким развојем. Смењивале су се генерације сликара, нестајале су многе снажне личности које су почетком овог века извршиле модернизацију српског сликарства, а ратови и кобне ратне последице прерано су и немилосрдно грабиле наше уметничке наде.

У кошмару великих друштвених прелома, у вртлогу грозничавих уметничких тражења у којем су се покаткад исписивале најтрагичније личне биографије, сигурно се и некако стамено издизао уметник Паја Јовановић, коме је судбина наменила улогу сведока готово свих важнијих збивања наше модерне, политичке а разуме се и ликовне историје.

Текао је његов богати живот у временском распону када је Србијом још годину дана владао кнез Милош, доживео је он на крају и победу народне револуције рођене у бурама II светског рата. Данас, када је стари орао слетео са својих висина, могу се са знатно више праведности оцењивати његова крстарења по пространом уметничком небу, а многа места његових последњих казивања, настала у тренутку коначног освртања на живот, када је још једном зажелео да очи „упери у прошлост“, покушавајући да „испише неколико скица са оне лепе стазе којом је некад и сам дошао“, добијају за нас снагу сведочанства достојну истинског поштовања.

Јер тај отмени стари господин, још од младости одвојен од своје завичајне средине, светски путник са позивницом за најмонденскије и најаристократскије аустријске и европске салоне из епохе fin de siècle-а, чији су уметнички успеси нагонили на самозадовољно право заборава на сиромашне рођаке у старом завичају, задржао је дубоко у себи неокрњену
топлину за све оно што га је везивало за свет обичних људи из којега је некада давно одлутао, гоњен својим страсним уметничким амбицијама. У својој „чудесној башти живота“ он као да никога није заборавио.

Сећао се кроз цео дуги век свих перипетија, људских и пословних незгода свога оца, другова из првих дечијих несташлука, свих могућих паланачких величина којима ни толике протекле године нису до краја оштетиле ранг и давно упамћену друштвену важност. У том скоро доброћудном помирењу исповедио је он и своја прва уметничка узбуђења која је, још пре школе, осетио стојећи пред иконостасом вршачке Саборне цркве, иначе осредњим делом Павела Ђурковића из 1804. године, оживео је и нејасни лик свог гимназијског учитеља цртања Водецког, однекуд залуталог у Вршац, од кога је и добио прве појмове о сликарству, чуо прве савете о важности доброг цртања. За детињство у Вршцу везана је и успомена на прву поруџбину коју је добио у животу.

Црквени тутори поверили су му да изради светитељске ликове, међу њима и св. Саву, за новопоручена црквена звона, за која је бечки ливац Рајнхерт, сасвим неупућен у питање како изгледају српски светитељи, тражио цртеже.

Прва признања

Још у Академији, Јовановића су у Бечу очекивала прва признања; 1878. године насликао је Рањеног Црногорца, слику коју је откупила Магнатска касина у Будимпешти, а тај успех донео му је и трогодишњу царску стипендију која је додељивана уметницима из Угарске.

Исто тако, за време свог ђаковања бавио се озбиљно намером да наслика композицију
Постанак народне песме, ограничавајући на крају своје младалачке амбиције на централни мотив: лик слепог гуслара. Са неком тугом испричао је он под старе дане свој у ђачким данима неостварени сликарски сан.

„Ах, како би то било узбудљиво“, речи су Паје Јовановића, „да представим оне бесне победнике како се враћају из чете, са главама својих душмана и робљем које су успели да уграбе; да их представим око собе, у кругу, како пирују и, хвалећи се, истичу сваки своје јунаштво и указују на робље, жене и девојке што у дворишту јадикују. А слепи гуслар, којег су шенлучење, вика и плач овамо довели, сео је на степенице што воде јунацима на терасу, а уз њега унуче, младо девојче што је довело слепога деду. Слепи гуслар слуша, пази да из опште ларме, из усклика и хвалисања, разабере ток догађаја, те да их склопи у стихове. Ево га на мојој слици, са гуслама на крилу, са гудалом у десници, готова да загуди нову песму.“

Сигурно је једно: Паја Јовановић је један од првих сликара новије српске уметности који је, прераставши завичајне прилике, стекао знања и вештине да се, са тако много успеха, огледа скоро искључиво на међународном ликовном бојишту. Академски печат његовог школовања, а то значи владање многим занатским знањима, убедљиво је јасан у његовом тако плодном и дугом стварању. И онда када је требало коначно се определити, јер је наступило време изненадних раскида, он се опрезно одлучио да не подупре већ јасно формирану европску уметничку авангарду, коју је добрим делом морао познавати из аутопсије. Уместо да постане оснивач српске модерне, он се одлучио да освоји сигурне врхове европског, па разуме се и нашег академизма.

 

Текст је преузет из књиге Дејана Медаковића Српски сликари XVIII–XX века