Александар Петров

Александар Петров рођен је у Нишу јануара 1938. Школовао се у Београду – дипломирао је на Филозофском (касније Филолошком) факултету 1961. на Групи за југословенске књижевности и светску књижевност, магистрирао на истом факултету 1967. с тезом „Поетско у Андрићевој прози“, докторирао на поезији Милоша Црњанског („Поезија Милоша Црњанског у еволуцији српског песништва“) на Филозофском факултету у загребу 1971.

Радио је у Институту за књижевност и уметност у Београду (1964–1990, научни саветник, оснивач и руководилац научног пројекта Историја српске књижевне периодике 1971–1988). Оснивач је и главни уредник научног часописа Књижевна историја (1968–1972), а сада је уредник Српске секције Американског Србобрана (од 1993). Члан је удружења књижевника Србије од 1964. (председник Удружења 1986–1988, в. д. председника Савеза књижевника Југославије 1987), а ПЕН-а од 1966.

Предавао је на више десетина универзитета на свих пет континената и почасни је члан Универзитета Ајова, САД (од 1973). На Питсбуршком универзитету (САД) сараднике (fellow) Центра за руске и источноевропске студије (сада међународне) и гостујући професор Београдског универзитета (од 2015). Члан је руске Академије за естетику и слободне уметности.

Институт за књижевност и уметност у Београду објавио је Зборник у част Александра Петрова (2004), а заједно с београдским Филолошким факултетом и зборник Револуција и култура у делу Александра Петрова (2011). Филолошки факултет је издавач књиге др Милана Буњевца Čitajući poeziju Aleksandra Petrova (2011), која је затим преведена на француски језик (Lire la poesie d’Aleksandar Petrov, L’Harmattan, Paris 2012). Колективну монографију Свет и век. Књижевно дело Александра Петрова (2016) такође је издао Филолошки факултет у Београду.

Петровљева књижевна биографија објављена је у Dictionary of Literary Biography (v. 181, 242–250 pp, Washington D. C. and London 1997). Представљен је и у другим српским и америчким енциклопедијама.

О Петрову су писали познати страни аутори. Јосиф Бродски је истакао да је Петров „песник ванредне снаге“, Натан Зах „да се сматра за једног од највећих савремених европских песника“, Јевгениј Буњимович га је назвао „руским Гуливером“, а Трајан Т. Кошовеј (Train T. Coshovei) „постмодерним Дон Кихотом“, додавши да је „велики песник непогрешиво јединственог гласа, подржаног трагичном егзистенцијом, сагледаном с врхова ироније“, као и да се препознаје „међу великим савременим личностима“ по „персонификацији и персонализацији лавиринтских осећања“ и по „аристократском ставу“.

У Србији је штампано десет Петровљевих збирки песама. Песме су му преведене на 29 језика, а књиге преведених песама објављене су у Америци, Енглеској, Француској, Шведској, Шпанији, Русији, Пољској, Румунији, Израелу, Кини, Тајвану, Хонг Конгу, Јапану.

Објавио је три романа: Као злато у ватри (1988, 2002), Турски Беч (2000) и Лавља пећина (2004). Сва три романа прештампао је београдски Завод за издавање уџбеника као Трокњижје петоверја (православни, Јевреји, католици, муслимани, комунисти) 2009. године.

Аутор је већег броја књига критика, есеја, студија. Добитник је државних, професионалних и књижевних награда, у Србији и иностранству.