Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

24. март | Годишњица НАТО бомбардовања

Сви смо тренутно у сличној ситуацији, али одлуке како ћемо искористити време у условима ограниченог кретања су индивидуалне.
Ми желимо да Вас мотивишемо да ово време проведете чинећи нешто добро за себе. Осим попуста од 20%, омогућили смо и бесплатну испоруку књига до Ваших врата. 
Заштитите своје мисли од медијске буке, уроните у добру књигу, научите нешто ново, напајајте се корисним и лепим стварима и кад све ово прође осећаћете да сте урадили нешто корисно за себе. 

24. март

Годишњица НАТО бомбардовања

24. марта 1999. године почело је бомбардовање СР Југославије

 

Жежељев мост у Новом Саду; Фото: Геза Ленерт

 

На данашњи дан почело је НАТО бомбардовање наше земље, незаконито и нехумано. Напале су нас земље које су скоро 230 пута веће од Србије и 520 пута богатије. Ово је вероватно била највећа несраземара снага у историји човечанства. Провели смо 78 дана и ноћи у страху за наше најближе! Не смемо то заборавити и добро је да нове генерације знају за овај огроман и некажњен злочин над нашом земљом и народом.

И у време агресије, али и у годинама након ње, било је много оних у свету који су нас подржавали и који знају да ово није само страдање Србије, већ је пропаст морала и афирмација голе силе која лаж проглашава истином.

НЕ ЗАБОРАВИМО!

Ми ћемо у ових 78 дана подсећати разним текстовима, а позивамо и друге који желе да подсете својим искуством из тих дана да се прикључе. Ваше приче, фотографије, успомене из овог периода можете нам слати мејлом, на адресу dijana.t@prometej.co.rs.

Почињемо са текстом нашег угледног аутора и дивне људске природе – Петера Хандкеа.

Не верујем више у Европу

 

Србија је трагична земља због положаја који има, а којој су Европа, а посебно САД учиниле велику неправду. Сећам се дана када је НАТО почео бомбардовање Србије. Сви су очекивали да се то догоди, и када се то стварно десило, то је било као фикција, као да није стварно… Али постало је стварно. Сећам се тог 24. марта 1999, као што памтим убиство Џона Кенедија. Сећам се свега. Биосам  на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда унаоколо…

То што се догодило као да се није збило на нашој планети… Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи, ни планети Земљи, и због свега тога осећам „неку врсту гађења према људској врсти“. Моја сећања на ту 1999. годину и Србију нису политички обојена.

Тих дана, у априлу, био сам у Србији. Сећам се обичних људи, њихових судбина. Памтим болесну жену коју смо тих дана посећивали. Једног дана у болници, где смо је обишли, рекла нам је да због бомбардовања не може да се лечи. Дубоко сам се запитао шта је разлог због кога је толико људи у Србији практично осуђено на смрт.

Памтим добро мост у Варварину, негде око Ускрса 1999. године. Тамо је погинула девојчица Сања Миленковић, када је прелазила мост, а који су НАТО авиони бомбардовали. То талентовано дете било је међу најбољим младим математичарима. Страдало је јoш деветоро људи и још толико повређено. Пуно је деце која су страдала у Југославији, али не изостављам ни другу децу страдалу негде у свету, а ужасавам се што се у Европи такве акције називају „колатерална штета“ у име „хуманитарне интервенције“.

Србија и овај део Балкана није проклета земља, али јесте трагична. Србија има такву судбину да је увек прикљештена између туђих интереса и ту лежи њена трагика. Србија, међутим, има богату културу која је чини и земљом прошлости и земљом будућности. Не мислим само на манастире. Српском народу дугујем велику захвалност што сам добио прилику да упознам његову културу и своје срце нахраним духовном храном. Поменућу Андрића, Црњанског, Тишму, сјајне сликаре. Захвалан сам што сам упознао судбину велике сликарке Надежде Петровић која је током Првог светског рата била болничарка и жртвовала је свој живот за спас других. Захвалан сам што сам упознао многе велике људе и њихова дела.

У манастиру Манасија срео сам монахињу која је продавала сувенире и покушао да се споразумемо на мом слабом српском, са јаким немачким акцентом, док она није проговорила енглески. Рекла ми је да је она из Северне Ирске и да је ту, јер обавља своју дужност. То су прави људи, то је моја Европа. То је Европа у коју желим да верујем!

Не могу а да се не сетим и Новака Ђоковића, најбољег тенисера света, али и да играте одличан фудбал и да је неправда што фудбалска репрезентација Србије не остварује боље резултате. Данашња Европа има велики проблем. Веровао сам некада у Ев-
ропу и њену идеју, али данас више не верујем. Не прихватам да се она завршава тамо негде на висовима Караванки, којима сам ходио. Не могу да пристанем да се Југоисточна Европа идеолошки схвата као нешто што треба оградити, изоловати, изопштити. Таква снажна кампања, међутим, постоји и води се годинама. Политика која се своди на изолацију у европском окружењу за мене је неприхватљива. Престао сам да верујем у Европу када сам у Словенији и Хрватској чуо када су појединци изјавили да треба да подигну зид од три метра према остатку Балкана. Нажалост, касно сам сазнао и шта је био Голи оток.

Са жаљењем констатујем да међународна заједница никада није осудила НАТО агресију на једну суверену земљу и бесомучно бомбардовање са огромним последицама и великим бројем жртава. То ћутање траје већ 20 година. Људи данас не виде сопствену кривицу…него само кривицу других. Ето, Јошка Фишер, тадашњи министар спољних послова Немачке, држао је многа предавања о рату и тако зарадио много пара, а у ствари је један од највећих мангупа који су икада живели у Немачкој. И бивши премијер Велике Британије, Тони Блер, одржао је низ предавања о рату, а све је богатији и богатији… И он никада неће да се појави на пуном Вембли стадиону и каже: ја сам највећи злочинац у Енглеској. То нећемо никад да доживимо, али би то било лепо чути.

Клинтон и Олбрајтова, који су најодговорнији за оно што се догодило, не знам како спавају. Сигурно добро спавају… Ми свакако спавамо лошије од Тонија Блера, Клинтона, Олбрајтове или Јошке Фишера…

Путовао сам Србијом, много тога видео и имао занимљиве сусрете. У манастиру Манасија срео сам монахињу која је продавала сувенире и покушао да се споразумемо на мом слабом српском, са јаким немачким акцентом, док она није проговорила енглески. Рекла ми је да је она из Северне Ирске и да је ту, јер обавља своју дужност. То су прави људи, то је моја Европа. То је Европа у коју желим да верујем!

У Београду ме најављујете као „великог пријатеља Србије и српског народа“. Међутим, довољно је рећи „наш пријатељ“, јер се ја заиста тако осећам.

Ову беседу о Србима закључићу мојом омиљеном песмом коју сам у Србији често слушао: „Иде Миле лајковачком пругом“. У речима те песме сјајног текстописца, композитора и певача Тозовца, видим дубоку симболику. Песма симболизује изолацију у европској околини, управо оно о чему ја говорим, У њој је описано путовање двојице пријатеља. Она садржи и стих „Немој, Миле, да остављаш друга, дугачка је лајковачка пруга“. Могу да се идентификујем са људима који негују пријатељство, ходају својим путем, дугом трасом, ка неком свом Лајковцу.

Петер Хандке

Текст преузет из књиге „78 дана апокалипсе“

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.