Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

11. фебруар | Сећање на Десанку Максимовић

Сви смо тренутно у сличној ситуацији, али одлуке како ћемо искористити време у условима ограниченог кретања су индивидуалне.
Ми желимо да Вас мотивишемо да ово време проведете чинећи нешто добро за себе. Осим попуста од 20%, омогућили смо и бесплатну испоруку књига до Ваших врата. 
Заштитите своје мисли од медијске буке, уроните у добру књигу, научите нешто ново, напајајте се корисним и лепим стварима и кад све ово прође осећаћете да сте урадили нешто корисно за себе. 

11. фебруар

Сећање на Десанку Максимовић

11. фебруара 1993. преминула је српска књижевница Десанка Максимовић. Својим делом допринела је афирмацији женског литерарног стварања. Уз Исидору Секулић сматра се најзначајнијом српском књижевницом XX века.
 Био је прекрасан летњи дан, Десанка Максимовић која је тада имала четири или пет година, играла се сама са својим луткама на степеништу летње кухиње у Бранковини у којој се налазила њена мајка и кувала ручак. Изненада је дан постао много светлији, као да се небо светлошћу отворило, светлошћу која је била знатно јача од светлости сунца, и чуо се мушки глас који је рекао: „Ја сам Бог!”

 

Ова визија Десанке Максимовић вишеструко је значајна, не само за разумевање њеног религиозног бића, већ што је далеко важније, и за потпуније схаватање њеног ставаралаштва, тачније њене поезије, као и њене сасвим једноставне и аутентичне комуникације са људима посебно са децом, природом и животињама, односно свим оним што је живо, јер су сви ти облици функционисања неретко носили у себи, и то у битним цртама, архетипски карактер.
Бранислав Милакара каже да Десанка Максимовић није била ни у једном периоду свог живота религиозна у догматском, односно конфесијском смислу. Међутим, иако није одлазила у цркву, имала је пуно поштовање према традицији, па и према цркви, јер је поштовала све оно што је традиција – трансперсонално, архетипско. Редовно је празновала славу, Божић и Ускрс, чак и у оно време када је то било непожељно, тачније на неки начин забрањивано.
Десанка Максимовић је одрасла у свештеничком миљеу, јер је њен деда по мајци био свештеник у Бранковини, где је њен отац радио као учитељ. И више од тога: четири су генерације по мајчиној страни биле свештеници, тако да је она, као што каже  Бранислав Малакара, знала свештенике „изнутра”, те је имала задршку према људској страни свештеника и свештенства уопште, а што је изразила у једној својој песми у којој је тражила помиловање и за калуђере чиме је показала разумевање за њихове слабости.
Треба истаћи аутентични однос Десанке Макисмовић према деци. То није нашло свој израз само у неговању (уз помоћ мајке, њене четири сестре и три брата, од којих је Десанка била најстарија) сестрића Бранислава и његове млађе сестре Радмиле. Он је видљив и у њеним многобројним збиркама за децу. И управо на ова два нивоа: практичном и поетском, Десанка Максимовић је иживела свој матерински нагон, па је отуда и разумљиво што није имала своју децу.
Десанка Максимовић није била само водич и учитељ, већ и лекар са дубоком раном у себи, тако да је видала ране тражећи помиловање за све: и дужне и недужне, а најмање за себе, јер је умела да прикрије свој бол.
Литература: Архетипски свет Десанке Максимовић, Иван Настовић

 

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.