Fibonačijev gambit

„Fibonačijev gambit” predstavlja uspelo književno delo, koje pleni temom i književnim postupkom. Piščeva erudicija, pretopljena je u originalno romaneskno štivo u kojem dominira groteskno i ironično.

U pitanju je živopisan hronotop putovanja kroz prostor i vreme, u kojem su junaci, ideje, susreti i misli povezani u alegorijski dijalog sa duhovnim nasleđem različitih civilizacija i kultura… ali i filozofije teniske igre. Ideja vodilja je da je tehnika Zen-budizma, koja je primenjivana u drevnom Japanu u mačevalečkoj obuci samuraja, identična sa obukom tenisera, i da se njenom primenom, kroz natčovečanski trening, izgrađuje Osuđenik-na-uspeh.

Roman, uspostavljajući svoju stvarnost, koja uspešno korespondira sa stvarnošću čitaoca, uvlači i njega u ovaj dijalog koji nadgrađuje prototekst, pa se u nekim fazama poniranja u parabolično štivo, i junak i čitalac nađu u svojevrsnom lavirintu, iz kojeg izlaza nema, tačnije, kojima ima samo ulaz…

Jedreći bespućima Brojgelove slike „Slepci vode slepe”, pisac postavlja ključno pitanje romana, od čijeg odgovora se „kroji” ljudska sudbina: „Da li je čovekova suština u vernosti Istini, ili u pokornosti Stvarnosti?” (Servantes)

Ratomir Damjanović