Snagom života srce nam tuče

Šifra proizvoda: 29870
Snagom života srce nam tuče
Edicije:
Broj strana / Povez / Pismo:
151 / Tvrd / Latinica
Dimenzije: 14 × 21 cm
ISBN: 978-86-515-1370-4
Godina izdavanja: 2018.
Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej

Cena: 550,00 din.Cena sa popustom: 440,00 din.

Priklonjen izvornoj narodnoj pevaniji, vrcavim duhom uronjen u lavirinte uspomena sa ružičastim ljubavnim zanosima uz blage posvete detinjstvu, zagledan u neuralgiju istorije, Dragan Vukašinović katrenima sugeriše nama i sebi punu belinu izlaznih vrata. Glatkom, počesto, ishitrenom rimom bez retuša, prepušten goloj intuiciji na momente fascinira izbirljivim stihovima. Dođe tako vreme,/ prizivam samoću i poverava se pesnik tišini u kojoj bi da dosanja san. Već u sjajno sročenoj uvodnoj pesmi otvara nam se oporuka o čednosti ponuđene lirike koja treperi i mami,/ mi dišemo život/ kao da smo jedno,/ ona je u meni, nas dvoje smo sami… Rukopisnim tragom, usred životnog podneva, Dragan Vukašinović je stihom ravnao sebe u sažetku sopstvene senke.

Ne može se zaobići njegovo telegrafisanje stihom da vođeni smo/ strepnjom/ opijeni nadom. Baš tako i jeste. I sve to nalikuje na poklonjeni pogled nečijih očiju, na osmeh ili izgovorenu reč koja za čitav život urasta u poemu koja nam dušom sekvencira životne daljine. Vukašinović peva smislenu deobu snova, on i u snovima netremice zamišlja i sluti, zagledan kao vrač u liniju neumitnog stradanja, u sudbinu kojom je obeležen na sopstvenom dlanu. Nema pevanja bez žudnje i zanosa, a sve je nekako skockano tragovima ličnih želja u kojima prizivamo umišljene inate u stilu: eh, što nismo!
Očito, Vukašinović se ne libi u pisanju da nam, bez uvijanja, predoči svoj manirizam. On želi da dogođeni trenutak u životu traje i u njegovom stihovanom (u)spomenaru nad osenčenim cvetovima belih orhideja. Njemu je važan trag u trenu, trag koji neće tugu, tren bez bolne osame, razume se, ali život je, sam po sebi, malo žešći opijat.

[…]

Pesnik je munjevito jasan u refleksu stiha, zar ne? Istorijski prasak se razlegao do naših dana: Obilić, Sinđelić, Gavrilo Princip… Podsetio me Vukašinović na romantični sentiment Branka Radičevića: Veselice, pesmo moja draga/ poznaće me kroz stihove neko/ ipak, neću nestati bez traga. Trag je bit i suština pesnikove senke u ovom slučaju. Baš ta istina sročena je pečatno sa izdvojeno strukovanim stihovima kojim bi se mogla podičiti i dečja pesmarica: Zimska čarolija; Jesenji dan; Moja tetka i Moja baka. Uramljeno bi se mogli podvući naslovi dostojni punog poštovanja u sjajnom versu ispevani: Reči; Pesma; Ljudska tuga; Slutim i Duša žena. To bi mogao biti valjan obrazac pesniku od sebe samog sebi zadat. Očito, imamo posla sa smislenim tragačem stiha koji počesto ume biti kontrolisano razbarušen u promišljanju pesme.

 

U Novom Sadu,                                                                       Milutin Ž. Pavlov

  1. juna 2018.

 

Dragan Vukašinović

Dodaj recenziju

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


  1. :

    Predivna knjiga. Puno emocija ljubavnih, patriotskih i porodičnih.
    Imate utisak da je autorov autobiografski doživljaj, ali kad je pročitate, vidite da je u mnogim pesmama i vaš život.
    Toplo je preporučujem

  2. :

    Na duhovnom, umetnickom, knjizevnom i pre svega poetskom nebu zasijala je nova zvezda. Jos uvek daleka… Srce pocinje lagano snagom zivota da tuce…
    Sto cesce citamo pesme – to nam srce sve vecom snagom zivota tuce, zvezda postaje sve bliza i sjajnija.
    izuzetno precizno i posetski iskazana osecanja u pesmama su pravi melem za nase, sve vise digitalizacijom, osiromasene duse.
    Bravo za autora!
    Bravo za hrabrost izdavaca!
    Tvojim novim izdanjima u buducnosti, zelimo da nam srce svom snagom zivota jos jace tuce.

  3. :

    Draganu, čoveku emocija

    Ni sama ne znam kako da započnem ovo obraćanje, a da sa malo reči bude sve rečeno. I dođe mi misao za opisati te u četiri reči:

    ČOVEK OD EMOCIJA SATKAN

    Znam dobro, jer sam i sama od te sorte, da nema težeg posla za čoveka emocije, od izreći ono što osećaš u najskrivenijim dubinama sebe samog. Izreći ljubav, tugu, bol. Opisati, iskustvo i sve ono najlepše ili najteže, najbolnije, što se osetiti da. Ono što se samo šapuće u samoći, i u čemu leži spasenje od svega onog, od čega drhtiš i bojiš se neizmerno, izgubiti ga. Onog, što za tebe i u tebi, cenu nema, i na prodaju nikad ne može biti.

    Priču svog života si započeo pesmom, jer drugačije ti nisi ni mogao. U nju si utkao svu svoju suštinu. Dalje si tu svoju suštinu i bit svoju, samo krunio, kroz sve do sada proživljeno.

    Od pesme, sa kojom opstaješ i život svoj dišeš u sebi samom, i čija te čednost mami trepereći sa njom duboko u tebi, pa dalje, preko izvora, na kome si se umivao i iz njegovih nedara vode se napijao dok si sanjao o njoj, pa dalje preko najvećeg susreta na svetu, prvog poljupca, njene duše posebne i plamena ljubavnog, neugasivog, plamena u kojem svu toplotu trajanja sebično čuvate, čak i od sebe samih. Do slutnji, strahova od prolaznosti svega, sete u očima i mirisa čaja u dvoje. Kroz životne dobi od proleća ranog do uspavane, kasne jeseni i snage odlazeće sa vremenom što svakodnevno otiče.

    Dalje kroz ljubav prema otadžbini, diveći se i klanjajući pobedama ratnika naših, njihovim grobovima i grobnicama što opominju i zaklinju dolazeća pokolenja, pa do velike, beskrajne Rusije i do večne beskrajne ljubavi, kojom se vole roditelji, dede i babe, tetke i svi drugi dragulji našeg detinjstva i rane mladosti.

    Pišeš za sve koji svojom blizinom tebi kiseonik daruju i pune ti vene životnim sokovima. One što ti ubrzavaju korake i drže te uvek glavom iznad vode, dok zajedno pod teretom svojih sudbina hrlite istom, začaranom krugu života. A to su tvoja jedinstvena Julijana i vašsa princeza Emilija.

    Hvala ti prijatelju naš veliki, jer svi prijatelji moga brata i snajke, su i moji. Poput velikog iluzioniste, učinio si, da čitajuci tvoju prvu zbirku pesama, nemerljivim zadovoljstvom otkrivam deo po deo tvoga bića, tvojih misli i tvojih osećanja.

    Na ovome ne smeš stati.
    Piši dok budeš disao.

    BISERA MARKOVIC

  4. :

    Knjiga napisana za povratak u budućnost, za pamćenje nezaboravnih događaja i trenutaka, knjiga napisana za život. Mozda je najbolje reći, da pesnik savršeno ispisuje roman o trenutku i to u nekoliko stihova. Tek posle pročitane pesme, sadržaj počinje da deluje te, kao gutljaj dobre domaće rakije, počinje da ispunjava toplinom, budi sećanja i čula ukusom života, ljubavi, prošlosti i budućnosti, a sve uz neverovatne opise detalja, koji običnom oku u određenom momentu pobegnu ne dobijajući značaj, a kojih se čitalac tek posle pročitane pesme seti i zapita, da li je moguće da su mu takve stvari u određenim trenucima promakle i da ih nije bio svestan.
    Sa istim posvećivanjem celokupnom okruženju, dajući važnost i neverovatnu pažnju svakom na sopstvenom putu primećenom biću, istoriji, tradiciji, samo Balkanu svojstvenim osobinama, događajima i pogledima na svet, pesnik ukazuje na značaj i stihom daje svoj doprinos nezaboravu, poštovanju svega proživljenog u vremenu prošlom i vremenu budućem.
    Velika knjiga, pisana srcem, ispunjena ljubavlju.
    Pesniče nastavi, već si veći od pojedinih članova akademije.

    Vlada i Nela

  5. :

    Draganu, čoveku emocija

    Ni sama ne znam kako da započnem ovo obraćanje, a da sa malo reči bude sve rečeno. I dođe mi misao za opisati te u četiri reči:

    ČOVEK OD EMOCIJA SATKAN

    Znam dobro, jer sam i sama od te sorte, da nema težeg posla za čoveka emocije, od izreći ono što osećaš u najskrivenijim dubinama sebe samog. Izreći ljubav, tugu, bol. Opisati, iskustvo i sve ono najlepše ili najteže, najbolnije, što se osetiti da. Ono što se samo šapuće u samoći, i u čemu leži spasenje od svega onog, od čega drhtiš i bojiš se neizmerno, izgubiti ga. Onog, što za tebe i u tebi, cenu nema, i na prodaju nikad ne može biti.

    Priču svog života si započeo pesmom, jer drugačije ti nisi ni mogao. U nju si utkao svu svoju suštinu. Dalje si tu svoju suštinu i bit svoju, samo krunio, kroz sve do sada proživljeno.

    Od pesme, sa kojom opstaješ i život svoj dišeš u sebi samom, i čija te čednost mami trepereći sa njom duboko u tebi, pa dalje, preko izvora, na kome si se umivao i iz njegovih nedara vode se napijao dok si sanjao o njoj, pa dalje preko najvećeg susreta na svetu, prvog poljupca, njene duše posebne i plamena ljubavnog, neugasivog, plamena u kojem svu toplotu trajanja sebično čuvate, čak i od sebe samih. Do slutnji, strahova od prolaznosti svega, sete u očima i mirisa čaja u dvoje. Kroz životne dobi od proleća ranog do uspavane, kasne jeseni i snage odlazeće sa vremenom što svakodnevno otiče.

    Dalje kroz ljubav prema otadžbini, diveći se i klanjajući pobedama ratnika naših, njihovim grobovima i grobnicama što opominju i zaklinju dolazeća pokolenja, pa do velike, beskrajne Rusije i do večne beskrajne ljubavi, kojom se vole roditelji, dede i babe, tetke i svi drugi dragulji našeg detinjstva i rane mladosti.

    Pišeš za sve koji svojom blizinom tebi kiseonik daruju i pune ti vene životnim sokovima. One što ti ubrzavaju korake i drže te uvek glavom iznad vode, dok zajedno pod teretom svojih sudbina hrlite istom, začaranom krugu života. A to su tvoja jedinstvena Julijana i vašsa princeza Emilija.

    Hvala ti prijatelju naš veliki, jer svi prijatelji moga brata i snajke, su i moji. Poput velikog iluzioniste, učinio si, da čitajuci tvoju prvu zbirku pesama, nemerljivim zadovoljstvom otkrivam deo po deo tvoga bića, tvojih misli i tvojih osećanja.

    Na ovome ne smeš stati.
    Piši dok budeš disao.
    Bisera Markovic