Света гора фрушкогорска

Шифра производа: 25551
Света гора фрушкогорска
Број страна / Повез / Писмо:
415 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 30 cm
ИСБН: 9788651501640
Година издавања: 2015.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 6.900,00 дин.Цена са попустом: 5.520,00 дин.

Нема на залихама

Књига Света Гора – фрушкогорска настала је постепено и после дужег времена. Чине је моји радови посвећени манастирима који су изграђени током векова на овом подручју, за које је Змај Јова још 1860. у једној приповеци рекао: „Фрушку је Бог створио одмарајући се,“ мислећи на њене природне лепоте. У великој мери заостају слојевите духовне вредности овде сабране, а неговане и чуване у њеним бројним манастирима. Ипак, не може се рећи да се у разним временским раздобљима о овим светињама оглушила и наша млада наука, усмерена првенствено на историју и њихове ризнице у којима су сабрани култни предмети од велике вредности. У пионирске радове можемо споменути књижицу архимандрита Викентија Ракића: Историја манастира Фенека, штампану у Будиму 1799. Постепено, током 19. века расте број написа о фрушкогорским манастирима, о чијим ауторима сам писао у књизи Истраживачи српских старина, штампане 1985. Сви ти текстови без обзира на њихову често испољену некритичност, одиграли су важну улогу посебно у 19. веку, када су са расположивим историјским доказима, утицали на незадрживи успон српске националне свести у Кнежевини Србији. Пада у очи да су фрушкогорски манастири у 18. веку и деценијама после Велике сеобе потврдили и збивања у нашем старом духовном наслеђу које се обрело у измењеним условима једне западноевропске монархије на челу чланова Хабсбуршке династије. Тако је на обронцима Фрушке горе у манастирима који су већином потицали из времена турске власти, дошло до занимљивих културних симбиоза између још живих порука послевизантијске уметности и духовности, са наступајућим тековинама победоносне барокне епохе. Били су то развојни процеси од изузетне важности, који сведоче о виталности којом је брањена наша приврженост византијској цивилизацији. Тако је, захваљујући занимљивим симбиозама, у српској средини створена и једна посебна варијанта европског барока, чију су токови оснажени сличним појавама које су у Подунавље стизале из православне Мале Росије (Украјина).

Сав значај фрушкогорских манастира у српској средини одражава и њихов назив „Света Гора“ као и жилава борба за њихов опстанак. Ово стање потврђивали су и напори Карловачке митрополије и њене предводничке улоге у одбрани привилегијалног положаја српског народа у 18. веку. У тој неједнакој борби са бечком царском администрацијом и угарским племством српски јерарси имали су чврст ослонац у црквено народним саборима и деловању фрушкогорских манастира који су попут бедема опасали седиште Митрополије у Сремским Карловцима. Отуда не изненађује ни велики број и текстова и прилога насталих на основу научних проучавања фрушкогорских манастира и њихове улоге у животу српске цркве и народа у 18, 19. и 20 веку. На основу само ужег избора споменућу ауторе Тихомира Остојића, Илариона и Димитрија Руварца, Миту Костића, Вељка Петровића и Милана Кашанина који су својом заједничком књигом : Српска уметност у Војводини (Нови Сад 1927), обележили стогодишњицу Матице српске. Захваљујући овој драгоценој књизи, означени су и главни уметнички токови који су се развили у фрушкогорским манастирима. У овој књизи аутори су пружили многа сведочанства о великим уметничким променама у којима су створене основе новог грађанског сликарства код Срба, када је окончано време заступника традиционалне уметности. И у овој појави фрушкогорски манастири потврдили су своју прилагодљивост, прихватајући сликаре потекле из бечке академије уметности чије врхунце представљају сликари Урош Предић и Паја Јовановић. Незаобилазна је и сјајна књига Лазара Мирковића: Старине фрушкогорских манастира (1931), снажно упозорење на старо уметничко наслеђе сабрано у манастирима Фрушке горе.

Трагично страдање фрушкогорских манастира у И и ИИ светском рату, дало је у послератном периоду, нове подстицаје за проучавање фрушкогорских манастира. О уметности која је у њима похрањена пишу, примера ради: Павле Васић, Мирјана Лесек, Динко Давидов, Лепосава Шелмић, Слободан Милеуснић, Јанко Радовановић, Миодраг Коларић и Војислав Матић.

Посебно спомињемо и појаву великих манастирских биографија: Манастир Крушедол (1991) Стефана Чакића, Манастир Раковац, Бранке Кулић (1994), Манастир Привина глава, Душана Шкорића (2006). Од важности су и значајна проучавања о архитектури фрушкогорских манастира арх. Војислава Матића, сабрана у књизи: Архитектура фрушкогорских манастира (1984).

Сва та обимна истраживања фрушкогорских манастира и подручја историјског Срема, сазрела су да се коначно у синтези обухвати Срем кроз векове, (2007) у издању Вукове задужбине и њеног огранка у Беочину где су темељно обрађени и уметност целог Срема, а посебно она која је сачувана у фрушкогорским манстирима.

Велики напредак у проучавању важних економских прилика које су на подручју Срема овладале после Велике Сеобе, а које су имале за последицу и угрожавање поседа фрушкогорских манастира од нових западних аристократа који су овде куповали своје поседе од дворске коморе и тако извршили нову рефеудализацију ове територије. Из те проблематике важни су прилози Славка Гавриловића у књизи Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније (2006) и Динка Давидова који је објавио драгоцену и чувену Реамбулацију поседа фрушкогорских манастира обављене 1744. године извршене по наређењу царице Марије Терезије. Радом ове комисије, утврђени су коначни манастирски поседи, а постављени камени међаши, тзв. „хумке“ (Давидов, Светила Фрушке горе, 2006).

Појава овако великог броја нових и млађих аутора који су се огласили писањем о фрушкогорским манастирима, сигурно је сведочанство у којој је мери њихова проблематика жива и занимљива за настанак духовног портрета ове значајне српске регије на којој су угашени и последњи остаци српске средњовековне државе.

Била је моја жеља да са своје стране допринесем њеној раскошној културној слици, уверен да ће проблематика Фрушке горе и њених манастира још дуго подстицати будуће научне кадрове који ће праведно судити о нашим делима.

На крају, сматрам својом обавезом да захвалим свим мојим претходницима чија су вредна дела за мене била од трајне вредности. Топло захваљујем мом драгоценом издавачу господину Зорану Колунџији, власнику издавачке куће „Прометеј“ у Новом Саду који је и овога пута потврдио своје велико занимање за питања културе српског народа. Његова безрезервна подршка коју сам имао за цело време настанка ове књиге, пружила ми је битан подстицај да је довршим и предам за штампу. Мени остаје нада да ће њеним објављивањем она, колико год је то могуће, храбро започети свој самостални живот.

Дугујем посебну хвалу мојим рецензентима: академику Славку Гавриловићу, данас водећем научнику који се бави српском историјом 18. века и академику Динку Давидову који је и сам аутор драгоцених дела из проблематике српске уметности овога раздобља,

На крају, захвалан сам на помоћи коју сам добио од многих културних установа: Матице српске, Библиотеке САНУ, Галерије Матице српске, Народне библиотеке Србије, Музеја Српске православне цркве, а посебно Архиву САНУ у Сремским Карловцима и њеном управнику г. др Жарку Димићу, који се много трудио око илустративних прилога у овој књизи.

Не могу да прећутим моју захвалност која припада члановима моје породице која ми је омогућила потребан мир и услове за настајање ове књиге.

Београд, 18. март 2007. Писац

 

Богато илустрована, са 500-600 фотографија и са квалитетним репродукцијама графика, слика и фресака, које на прави начин дочаравају сву лепоту српског Атоса, ова репрезентативна монографија Дејана Медаковића објашњава зашто се у српској историји Фрушка Гора кроз континуитет показује једанко света као Света Гора. Огромно знање о фрушкогорским манастирима, њиховој историји, приче о рушењима и обнављањима с једне стране и њихова лепота, виђена оком историчара уметности с друге стране, чине ову књигу јединственом и незаобилазном у очувању духовних, етичких и етничких вредности. „Један од знаменитих српских научника, необично организоване ерудиције, историчар уметности који је атрибуирао српски барок, песник, приповедач и вероватно најгласовитији наш мемориста („Ефемерис“, „Дани сећања“), Дејан Медаковић, у читавом једном свом научном сазвежђу суптилно и радознало истражује фрушкогорске теме. Српски Атос, тако, управо у његовом рукопису, доживљава своју модерну интерпретацију. Његове расправе и чланци, обухваћени овом књигом, резултат су вишедеценијског истраживања. Шишатовац и Раваница, Теодор Крачун и Димитрије Бачевић само су неке од битних, утицајних натукница ових племенитих беседа о јединственом нашем Осамнаестом веку. Нико као Дејан Медаковић није утврдио знамења и тајанствене тачке српског севера. Ова књига је такође један од његових одговора на питање које је најпре поставио Милан Ћурчин, а потом га афирмисао Милош Црњански: где су границе српског национа? У свом богатом опусу, Медаковић је монографски обрадио низ српских условно речено, престоница духа (Хиландар, Трст, Беч, Згреб, Сент Андреја, Будим, Темишвар), да би, у логици спирале, и скоро савршеног облика шкољке, стигао до Карловаца, и до фрушкогорског сазвежђа Српског Атоса, и Новог Сада уосталом. Импресионира и овде велика, неомеђена, скроз и скроз европска мисао Дејана Медаковића који је и на фрушкогорском рту копна успевао да препозна истине и заблуде, симболе и сумње читавих наших нараштаја предака.“ др Драшко Ређеп

Дејан Медаковић

Ин мемориам Дејан Медаковић (1922 – 2008)

Академик Дејан Медаковић рођен је у Загребу 7. јула 1922. године. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. За време рата живи као избеглица у Београду, где је 1942. године ступио као асистент – волонтер у Музеј кнеза Павла (данашњи Народни музеј). Од те године до 1952. службује у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу ФНРЈ, односно Савету за науку и културу ФНРЈ, и у Савезном заводу за заштиту споменика културе. Од 1952. до 1954. године ради у Историјском институту САНУ. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је на групи за историју уметности 1949. године. У Српској академији наука Медаковић је 1954. одбранио докторску тезу Графика српских штампаних књига XV-XVII века. Одмах после одбрањене дисертације 1954. изабран је за асистента на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју уметности. Доцент истог факултета постао је 1957, 1962. изабран је за ванредног професора, а 1967. за редовног професора. На Филозофском факултету вршио је разне дужности: био је управник Одељења, председник Савета, представник Факултета у Универзитетском савету, а у школској 1971/72. и 1972/73. години био је и декан ове установе. Академик Дејан Медаковић је 31. децембра 1982. године по својој молби отишао у пензију, иако је могао да служи још пет година. За дописног члана САНУ изабран је 27. априла 1972. године, 7. маја 1981. изабран је за редовног члана САНУ, а 11. фебруара 1999. за председника САНУ. Од 1981. до 1985. био је секретар Одељења историјских наука САНУ, а 1985. изабран је за генералног секретара САНУ, а ту дужност вршио је до 1994. године. Године 1958. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Alexander von Humbolt и ту годину провео је махом на раду у Zentral institut Kunstgeschichte уMinhenu. Посебну делатност Медаковић је развио у Матици српској у Новом Саду. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Од покретања Зборника за ликовне уметности Матице српске, 1965. Медаковић је главни уредник овог часописа, од којег је изашло 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности. Од оснивања Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду, маја 1968, Медаковић је члан Научног већа овог Института. Члан је аустријског Друштва за проучавање XVIII века. Године 1995. изабран је за редовног члана Европске академије наука у Салцбургу. Године 2001. изабран је за редовног члана научног друштва Leibnic Societ у Берлину. У три мандата биран је за председника Скупштине Вукове задужбине. Године 1981. добио је „Просветину” награду за књижевност, историју и филозофију, а 1987. аустријску награду „Anton Gindely-Preiss”. Следе: Седмојулска награда Србије (1989), Хердерова награда (1990), Октобарска награда Београда за Ефемерис и (1990), награда за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” за Ефемерис II (1991) и награда Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III (1992). Године 1994. добио је изванредни Златни беочуг Београда и Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији. Одликован је од Светог архијерејског синода Орденом св. Саве и степена (24. септембра 1990), Великим крстом за заслуге Савезне Републике Немачке (26. септембра 1990) и Крстом Републике Аустрије „Litteris et artibus”. Од председника Републике Мађарске добио је Златну медаљу. Од председника Републике Југославије, Орден Вука Ст. Караџића, I степена. Од митрополита загребачког: Орден Катарине гроф. Цељске 2007. године, I степена. Добитник је бројних плакета, повеља и захвалница од многих националних институција (Народни музеј, Музеј града Београда, Народна библиотека, Универзитетска библиотека, Матица српска, Факултет ликовних уметности, град Крушевац итд.). Повељу Савеза друштава конзерватора Југославије добио је 1975, годишњу награду Друштва конзерватора Србије 1987, а 1990. године уручена му је повеља Друштва конзерватора Србије за изузетан допринос на заштити споменика културе Косова и Метохије (поводом 600. годишњице Косовске битке). Добитник је и награде Круна деспота Стефана Лазаревића и Златног прстена деспота Стефана Лазаревића. Предавао је на низу европских универзитета, академија наука и научних института, учествовао на многим научним скуповима у земљи и иностранству. У САНУ био је председник организационог одбора Међународног скупа „Западноевропски барок и византијски свет” (1989). Поред низа студија и прилога из струке, Медаковић је објавио и књиге: Београд у старим гравирама, 1950; Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 1958; Српски сликари XVIII–XX века, 1968; Путеви српског барока, 1971; Трагом српског барока, 1976; Манастир Савина, 1976; Хиландар, 1978 (са Д. Богдановићем и Б. Ј. Ђурићем, која је штампана на немачком, енглеском, француском и јапанском језику); Српска уметност у XVIII веку, 1980; Српска уметност у XIX веку, 1981; Сентандреја, 1982 (са Д. Давидовим): Сведочења, 1984; Истраживачи српских старина, 1985; Летопис Срба у Трсту, 1987 (са Ђ. Милошевићем); Барок код Срба, 1988; Косовски бој у ликовним уметностима, 1989; Serbischer Barock, 1991; Тражење добра, 1995; Срби у Бечу, 1999. (исто и на немачком); Откриће Хиландара, 2001; Изабране српске теме I 1996, II 2001, III 2002. и IV 2005, 2006, IV 2007. Издавачка кућа „Прометеј” издала је у два издања: Дунав, река јединства Европе и 2006. књигу Јосиф II, као и монографију „Света гора фрушкогорска”. Медаковић се бави и књижевношћу. Још пре Другог светског рата објављивао је приче, песме и путописе. Збирку песама Мотиви објавио је 1946. године, а 1966. у издању београдске „Просвете” збирку песама Каменови. Српска књижевна задруга му је 1987. године издала збирку песама Умир, а „Багдала” из Крушевца 1989. збирку песама под називом Ниска. Српска књижевна задруга објавила му је 1994. збирку песама Знак на стегу, а исте године Градска библиотека „Карло Бијелицки” у Сомбору књигу песама Завештање. Издавачко предузеће „Прометеј” из Новог Сада издало је Медаковићевих пет књига поезије 2000. године заједно са новим песмама под насловом: Све чудније је чудо. Исти издавач издао је књигу песама Печална тишина. Најзад, Београдски издавачко-графички завод је издао пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис – хроника једне породице (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994). Исто дело у два издања „Прометеј”. Издавач „Kairos” у Сремским Карловцима штампао је пет књига Медаковићевих кратких прича: Повратак у Ракитије, Птице, Орлов слет, Парастос у Ср. Карловцима и Лумен Карловачке гимназије. Медаковићеве песме су преведене на енглески, мађарски, немачки, есперанто, италијански и чешки језик. Ефемерис I преведен је 1995. на француски.

Будите први који ће написати рецензију “Света гора фрушкогорска”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.