Novi Sad : hronika 1944-1969

Šifra proizvoda: 27344
Novi Sad : hronika 1944-1969
Preuzmite odlomak:
Broj strana / Povez / Pismo:
664 / Broširan / Ćirilica
Dimenzije: 16 × 24 cm
ISBN: 978-86-515-0569-3
Godina izdavanja: 2011.
Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej

Cena: 1.400,00 din.Cena sa popustom: 1.120,00 din.

Uvod autora “Priloga“

Moja sećanja, ako čitanje ove hronike doživljavam kao čitalac, dopiru do aprila 1953. godine i pravog Zoološkog vrta, koji je otvoren marta te godine. Petnaestak meseci ranije civilna vlast je preuzela od JNA Petrovaradinsku tvrđavu, a godinu dana ranije Novosađani posle prve faze renoviranja slobodno šetaju Tvrđavom. Zoološki vrt je prva atrakcija pružena posetiocima, koja se duboko urezala u sećanje tada šestogodišnjaku.

Rođen sam 30. novembra 1947. u Kragujevcu, majci Julijani je u to vreme bilo mnogo lakše da joj se pri porođaju nađe moja baka. Tekst ove knjige nisam pisao zbog neke zahvalnosti Novom Sadu, što me je eto primio kao svoga, ne, ja sam tipičan Novosađanin. Ovde sam od trećeg meseca života i prošao sam sve faze obrazovanja, od jasala, obdaništa zabavišta, osnovne i više škole.

Otac Stevan, sestra Vera i brat Dragan su rođeni u Novom Sadu. Otac je rođen 1914. penzionisao se 1969. i nekoliko godina pred penziju je radio u Dnevniku, bio je šef Planskog odeljenja. Družeći se sa novinarskim veličinama tog vremena palo mu je na pamet da skuplja materijal o Bačvanima u Drugom svetskom ratu, koje je okupatorska vojska angažovala za radove u pozadini nemačko-sovjetskog fronta, kao što je i njega. Hortijeva vlast smatrala je da nemađarski živalj ne zaslužuje da obuče uniformu vojnika, što se pokazalo korisnim za munkaše, tako su se zvali ovi silom angažovani radnici. Ubrzo su na silu angažovani radnici postali – sovjetski partizani.

Feljton “Bačvani ruski partizani“ objavljen je 1969. godine, kasnije je objavljena i knjiga, a mladom penzioneru Stevanu tada je palo na pamet da se bavi skupljanjem građe iz istorije rodnog grada. Sledeće tri decenije prilježno je skupljao materijal, i kada je zaokružio neku temu, rukopis-krasnopis je predavao Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Što znači da svaki građanin može koristiti taj materijal za svoja istraživanja istorije Novog Sada. Poslednjih godina bio je i saradnik Novosadskih svesaka i prvih desetak “Enciklopedija Novog Sada“. Međutim, sva istraživanja uglavnom su se završavala sa godinom 1941. i vrlo malo materijala je iz i posle rata.

Moram priznati da mi je mladom bilo dosadno slušati oca kada priča o nekim davnim događajima i odavno zaboravljenim ljudima. Negde u svojim ranim pedesetim, često pomažući ocu u skupljanju materijala, primetio sam da o Novom Sadu ima mnogo pisanog materijala zaključno sa Oslobođenjem, a da u narednom periodu, tako mi se učinilo, ne postoji neko obilje. Iz čitanja raznih almanaha, hronika, feljtona i slično mogao sam spoznati život i Novi Sad i Novosađana mnogo bolje kako se živelo na primer 1922. ili 1936. “Enciklopedija Novog Sada“ pruža obilje materijala o gradu posle rata, ali on je danas “rasut“ u 30 knjiga. Tada mi je palo na pamet da počnem da skupljam materijal o gradu posle Drugog svetskog rata i da ga hronološki uredim.

Prvi komentar oca je da to još nije istorija, to je bilo juče. Ubrzo se predomislio i dao mi podršku. Otac Stevan je preminuo maja 2003, i ja sam to leto krenuo….. Sledeće četiri godine proveo sam oko dvesto popodneva u Čitaonici za naučni rad Matice srpske listajući (i prepisujući), prvo Slobodnu Vojvodinu, pa od 1. januara 1953. Dnevnik. To znači da sam u proseku svaki sedmi dan bio u Čitaonici, posle posla. Prepisivao sam sve što sam smatrao značajnim i ukucavao u računar. Pa sam se pitao, kako je ljudska vrsta uklapala tekstove knjiga poslednjih par hiljada godina, kompjuter je moćna alatka. U istom periodu obavio sam veliki broj razgovora sa ljudima koji bi mogli da potvrde ili dopune neki događaj, da opišu ličnost ili da se podsete na npr. “Mrcu“ kao instituciju. Internet mi je malo pomogao, ali period 1944-1969 u Novom Sadu teško će bilo ko upoznati putem interneta. Ipak, pronašao sam sajt “Arhiv Novog Sada“ i bio sam zadovoljan, dopunio sam neke nedoumice. Ali, nisam odlazio u Arhiv grada da istražujem.

Materijal iz Slobodne Vojvodine i Dnevnika poslužio je kao “kostur“ knjige. Tada sam se latio “Enciklopedije Novog Sada“ i materijal popunio “mesom“. Mnogo mi je pomogla i monografija “Novi Sad 1944-1964“. Zahvalan sam dr Dušanu Popovu. Zahvalan sam i zbog naslova ove knjige. S obzirom da ne pripadam branši istoričara, a ovo je pored ostalog i istorijska građa, čika Duško je predložio da prva reč u naslovu bude – prilozi. Iskreno se nadam da će istraživači istorije našeg grada u ovoj knjizi naći mnogo korisnog materijala za svoj rad. Ja im punog srca nudim na korišćenje.

Nastavio sam sa raznim monografijama, feljtonima, hronikama, almanasima, vodičima, adresarima, raznim privatnim rukopisima, Novosadskim sveskama, mnoštvom zapisa oca Stevana, Novosadskim vremeplovom Nikole Cvetkovića, Rokopedijom Bogice Mijatovića, Letopisom o Vlaovićima Dušana Popovića i Uspomenama njegovog strica Alimpija Popovića, Građom za proučavanje spomenika kulture Vojvodine, a bogme, uključio sam i odjednom pojavljena sećanja, pa i neke sačuvane lične zapise. Ponajviše iz šezdesetih. Obavio sam ogroman broj razgovora proveravajući neke nedovršene priče i slagajući materijal za antrfilee. Sve sam to ubacio u već hronološki složen tekst i poslednje dve godine posvetio uređivanju teksta, uz nastavljanje istraživačkog rada.

Hronika grada u knjizi počinje Danom oslobođenja, a to je 22. oktobar 1944. godine! Smatram da je na tim stranama dovoljno autentičnih podataka za potvrdu te teze, izvori su nesporni, od tadašnje su vlasti.

Neizbežno je bilo pribavljanje velikog broja fotografija. Mislim da sam ispunio nameru da fotos bude nastavak, dopuna, objašnjenje teksta. Najveći deo fotosa u knjizi su poznate istorijske slike Novog Sada koje se vrte u gradu putem kompakt diskova već nekoliko godina. Problem nabavke vezan je za 40-te, ali i za 50-te. Nažalost, slike iz tog perioda su znatno manjeg kvaliteta. Fotokopirane su iz Slobodne Vojvodine ili iz Dnevnika, a foto-šop nije u stanju da “od babe napravi devojku“. Našao sam i druge izvore, tako da slika ima ukupno 230, od toga su 30 u koloru.

Kada sam pre dve godine počeo da uređujem potpuno nabacani “sirov“ tekst, prosto su isplivale jedna za drugom kompletne priče o interesantnim ličnostima, događajima, naseljima, urbanističkom razvoju, raznim pojavama, snabdevanju grada, zanatima, zgradama, preduzećima, orijentirima….. Deo materijala za antrfilee preuzet je iz “Enciklopedije Novog Sada“, a moj doprinos je kompletiranje priče. Antrfilei su, kao i fotografije, vezane za osnovni tekst knjige. U knjizi je skoro 200 izdvojenih priča, antrfilea.

Leta ove 2009. godine došao sam do zaključka da nema više potrebe nastavljati sa istraživačkim radom. Kompletnu priču o “biografiji“ Novog Sada u tih četvrt veka nemoguće je okončati. Svestan sam da se nisam previše udaljavao od centra grada, na primer. Telep ne treba poistovetiti sa “Crnom legijom“, ali pojava te grupe mladih huligana bio je ipak nešto više od incidenta. O Salajki, Rotkvariji i Podbari postoji dosta napisanih tekstova. U sportu sam uglavnom pratio Fudbalski klub “Vojvodinu“, košarku i odbojku vrlo malo, a atletika je vezana manje-više samo za jedno ime – Olga Gere. Možda sam previše posvetio pažnje apotekarstvu i grobarstvu, ali to su časni zanati. Nekada su apotekari bili visoko poštovani građani, bili su zanatlije i pravili su lekove. Danas to rade sporadično. A groblja su deo istorije svakog grada, dovoljno je pročitati urezane tekstove na mnogim spomenicima.

Obiman tekst o proti i gradonačelniku Novog Sada u periodu 1944-1949 godine Alimpiju Popoviću učinjen je u nameri da se  zahvalim jednoj izuzetnoj ličnosti. Prota se 1949. godine vratio svome poslu, i bukvalno je nestao sa medijske scene, kao da je namera tadašnje vlasti bio da “zatrpa“ podatak da je sveštenik u jednom periodu jednopartijske vladavine bio prvi čovek grada. U intervjuu u Dnevniku 1960. godine predstavljen je kao penzionisani prota, a novinar se ne usuđuje da mladi naraštaj upozna ko je vodio grad prvih godina po Oslobođenju.

Godina 1944. se dosta razlikuje od opisa drugih godina. Teška, ratna godina, a u Novom Sadu je vojna uprava. Za tu i narednu godinu bilo je obilje materijala. Problematične su bile prve dve post-IB godine, 1949. i 1950. Kao da se ništa u gradu nije događalo, samo su apoteke nacionalizovane. Na granicama ginu jugoslovenski vojnici, Staljin povremeno preti, ne zna se da li će upasti trupe “zemalja narodne demokratije“ ili neće. I onda se 1951. počeo prikazivati film “Bal na vodi“, svi su ga gledali i na sve generacije je uticao.

Pedesete su bile  vrlo interesantne. Kulturni život je bujao u gradu, počelo je sa radom Sterijino pozorje, otvorena je Tribina mladih, svake nedelje se slušalo “Veselo veče“ na radio-aparatu “Kosmaj“, bilo je mnogo izložbi i sve boljih filmova u bioskopima. Mladi su za igranke imali veliki izbor sala i orkestara, pokrenula se privreda čemu su pomogle i zapadna pomoć i ratne reparacije. Ali u gradu se ove decenije “probudilo“ huliganstvo, koje je narodna milicija uglavnom držala pod kontrolom. Opisana su delovanja dve grupe “nestašnih“ iz ove decenije, Crne Legije i Žutog leptira, koliko da se demistifikuju u sećanju sačuvane legende o njima.

Šezdesete su u celom svetu “šlager“ dvadesetog veka. Stasali su klinci rođeni tokom, a naročito posle rata (razlika u natalitetu je ogromna), i pomoću ono malo medija u Jugoslaviju i Novi Sad je provalila tako se zvala, “bitlmanija“. Nikada u ovom veku se deca i njihovi roditelji nisu toliko u SVEMU razlikovali, u oblačenju, u načinu zabave, izgledu, ukusu….. Slagali su se samo u jednom, voleli su tamburaše, a bilo ih je i to vrlo dobrih. Godine 1965. grad je doživeo pretnju velike poplave iz koje se izvukao uz veliki napor ekipe koja se bavila izgradnjom Kanala DTD i samih Novosađana. Kraj decenije obeležio je sumrak “slatkih šezdesetih“ u svetu (Vijetnam, ritualna ubistva Čarlsa Mensona, smrti junaka mladih Hendriksa i Džoplinove), što je imalo odjeka i u Novom Sadu. “Šesdesetosmaši“ su se okrenuli sebi, mladi su se u narednoj deceniji lako zapošljavali, prosto, takvo je bilo vreme.

U drugoj polovini šezdesetih liberalizovali su se propisi oko odlaska iz zemlje, a mnogo Novosađana su sasvim legalno otišli “na privremeni rad“ u inostranstvo, najčešće u Nemačku. Naš crveni pasoš postaje ulaznica za sve zemlje sveta, a Trst postaje omiljena destinacija Novosađana. Nije samo odeća i obuća u igri, mladi su vapili i za gramofonskim pločama, koje jedini stalni gradski snabdevač Čaka Divild nije uspeo u potpunosti da namiri.

Obaveza profesionalca – istoričara je da posle istraživanja zasnovanih na naučnim metodama piše samo ono što je potkrepljeno činjenicama. Hroničar kao ja nema tu obavezu, to da se bavi naučnim metodama, ipak ih koristi , ali i druge metode, pa i kafanske priče, i piše popularno štivo, bar je takva namera ovog autora. Kao rezultat tog stava sklopljena je ova priča – hronika o Novom Sadu.

Ova knjiga posvećena je mom pokojnom ocu Stevanu Vrgoviću (1914-2003).

 

 

Vladimir Vrgović, oktobar 2009.

 

Vladimir Vrgović

Budite prvi koji će napisati recenziju “Novi Sad : hronika 1944-1969”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Još nema komentara.