Grof Đorđe Branković i usmeno predanje

Do skora je kružila anegdota da su obimno delo grofa Đorđa Brankovića za tri veka pročitala samo tri istraživača naše prošlosti – Jovan Rajić, Jovan Radonić i Nikola Radojčić. Mnogi istraživači su se vraćali “Slavenoserbskim hronikama“ Đorđa Brankovića, ali oni koji su ga u celini iščitali mogli bi se prebrojati na prste jedne ruke. Njima se pridružila i Jelka Ređep. To je pravi podvig jer delo Đorđa Brankovića, osim pojedinih odeljaka, nije objavljeno. Ono u rukopisu od 1861 strane dočekuje tristotu godišnjicu. Ravno četvrt veka Jelka Ređep sistematski proučava “Slavenoserbske hronike“ odabirući, pri tom, ključne teme, pre svega hrišćansko-turske sukobe koji su ušli u legendu – bitku na Marici, dve kosovske bitke, bitku kod Varne, zatim tri vladarska roda – Nemanjiće, Lazareviće i Brankoviće. Svesna da je tekst u kojem lebdi činjenica privilegija pesnika, a ne istraživača, Jelka Ređep se, u traganju za tradicijom koja je utkana u “Hronike“, uvek vraća pouzdanoj građi i proverenim saznanjima. Ona uporedno istraživanje shvata kao neminovnost, pošto je duhovni prostor bez granica, u koji pojave iz literature prodiru prelazeći s lakoćom granice svog umetničkog roda.

Z. Konstantinović