Антологија старе кинеске поезије – Свет у капи росе

Шифра производа: 00218
Антологија старе кинеске поезије – Свет у капи росе
Број страна / Повез / Писмо:
478 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 21 cm
ИСБН: 86-7639-750-3
Година издавања: 2004.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 900,00 дин.Цена са попустом: 720,00 дин.

Језик, песништво, традиција…

Од свих кинеских димензија, временску као да је најтеже прилагодити европској визури: она је и најодговорнија за толике разлике у психолошкој перспективи. Отуда је и неминовно, мада у својој пристрасности тако наивно, наше чуђење „како је то” стара Кина готово три хиљаде година остајала без икаквих додира са Западом. (Марко Поло? То није њен контакт са Западом, већ контакт Запада са њом, промашен, уосталом, јер је Венеција наставила да у том правцу држи дурбин окренут у наопако.) Отуда, такође, чињеница да ниједна књижевност ни приближно нема тако дугу повест као кинеска – за нас представља само куриозитет.

Ако је вековима била више цивилизација него нација, древна Кина је била и више традиција него држава. И то традиција толико прожета својим писмом да су митски архетипови само његовим посредством могли да се кристалишу и да развију опште духовне константе. Просто савршено као оруђе синтезе, дакле поезије, која нас је у тоналитетима – чије промене потпуно мењају смисао речи – нашао начин да се ослободи родова, падежа, времена, готово читаве морфологије, да би и последње њене остатке збрисала једна поезија која не признаје врсте речи, већ само њихову срж. Поштеђена, тако, дисциплинованог служења синтакси, реч отелотворена у идеограму, карактеристичном кинеском писму, постаје независна, те и мисао, оправдавајући ту привилегију и користећи се том слободом, иде у свом значењу до краја, дакле даље од речи. А та значења, ослобођена сувишника, додирују се онда и прожимају као природне појаве.

 

Сваки кинески идеограм је, иначе, једносложан, те пошто нема ненаглашених слогова, у кинеској поезији нема ни стопа; другим речима, метричка јединица није слог, него реч, са својом тоналношћу. Као што је свака реч, захваљујући моносилабизму, метрички заменљива сваком другом, тако и идеограми, као хомогене поетске слике ослобођене свега небитног за комуникацију, остају аутономни али и равноправни. Ма колико редослед идеограма био од значаја за њихов смисао и међусобни однос, у песми они као да сенче ивице којима се згледају, као да олабављују замахе својих значења, као да мењају смерове прошлости и будућности, те провоцирају око да их упија паралелно, понекад чак у круг: тако они тријумфују над синтаксом, не на рачун, него на корист значења, све слојевитијих, све амбивалентнијих, све обухватнијих.

Та способност сликовитог писма наслућена је у самом зачетку: остала је легенда да су зли дуси плакали када је пронађено. Страхопоштовање је временом сведено на поштовање, али је и даље сматрано светогрђем макар и случајно бацање или гажење исписаног комада папира. Поезији је ту припао највећи део части и почасти, јер је, неупоредиво потпунију него проза или, касније, драма, имала моћ да из идеограма извуче све што је временом успео да упије, удахне и упамти. Зато се кинески класични романи тако често и позивају на њу: „постоји песма”, кажу, „која то доказује”.

Драгослав Андрић

Драгослав Андрић

Драгослав Андрић је рођен 1923. године у Чачку, од оца Јелисија, оксфордског ђака и мајке Зорке, учитељице. Након завршене Прве београдске мушке гимназије, школовао се на позоришном одсеку Музичке академије у Београду и у драмском студију Народног позоришта Србије. Завршио је енглеску филологију на Филозофском факултету. Умро је 2005. године у Београду.

Постао је познат у 1970-им и 1980-им годинама по свом „Речнику жаргона”, хумористичкој збирки „Сваштара, уџбеник нонсенса”, антологији рок-поезије „Стерео стихови” и неколико збирки и антологија светске поезије, између осталих и „Стихови” Огдена Неша, Андрићевог омиљеног песника. Између 2003. и 2004. издаје антологију светске поезије у шест томова, „Америчка поезија данас”, „У име земље” (канадска поезија), „Отисак срца у прашини” (поезија америчких црнаца), „Ко, је л’ ја?” (енглеска и америчка хумористичка поезија), „Свет у капи росе” (класична кинеска поезија), „Не пали још светиљку” (стара јапанска поезија).

 

Андрић је 10 година радио и као драматург у позоришту. Глумица Радмила Андрић му је била супруга.

 

 

Будите први који ће написати рецензију “Антологија старе кинеске поезије – Свет у капи росе”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.