fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

„Уста ми пуна вишања“ је најукуснији првенац у последњих неколико година

Велика је штета што се професори књижевности, али и они који су завршили студије књижевности, тако ретко одлучују да и сами нешто напишу. Или да, у сваком случају, објаве. Сећам се колико ми је пријало да читам Суђење Јевремово које је написала професорка српског језика и књижевности Гордана Свиленгаћин.

У таквим књигама, нарочито када су лишени експерименталних форми, заиста можемо да уживамо. Тада у пракси добијамо оно чиме нас професори током школовања подучавају. Добро написану књигу.

Александар Танурџић не ради као професор књижевности, али је на Филозофском факултету у Новом Саду завршио Одсек за српски и језик и књижевност, а потом и мастер студије на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности, тако да његова стручност не долази у питање.

Након неколико прича које је објавио у књижевним часописима Танурџић је окушао и у писању дуже форме. Из тога је проистекао његов првенац Уста ми пуна вишања који је објавила издавачка кућа Прометеј из Новог Сада.

Он радњу своје приповести смешта у безимено мало село, богу иза леђа, које је метафора за сваку затворену заједницу окошталих правила и обичаја. У том селу (за које је аутор инспирацију вероватно нашао у Риђици из које потиче) време као да је стало. Као да никада није ни почело да тече. Село се налази у неком лимбу непостојања. Односно, постојања ван света. Људи су груби, готово сведени на аутомате који се крећу по инерцији. Земља и небо су једино што се дешава у њиховим животима. Као да после открића алкохола у ово мало место није више било иновација. А сељани или, како то аутор често наглашава, грађани села, уживају у алкохолу. Јер други извор забаве и немају.

Над свима њима господари локални патерфамилијас поп Љуба. Он је своју веру прилагодио окружењу и, веома практично је свео на суровост и грубост околине. И сам отац Љуба је отелотворење друштва у коме живи. Он негује немилосрдност као начин преживљавања јер је тако научен и другачије не зна.

Таквом човеку су поверена два дечака. Сирочићи Стефан и Јаков су на почетку много више од табуле расе у којој њихов усвојитељ може, попут прстима у песку, написати псалме свог Светог писма. Потребан је труд да сломи њихов отпор и уништи човечност у њима.

Роман је писан у првом лицу, из Стефанове перспективе, што нам омогућава да сагледамо све унутрашње ломове кроз које овај несрећни младић пролази.

Са друге стране, ово нам пружа и могућност да мало другачије тумачимо ауторове намере. Ако Стефана посматрамо као архетип свих оних добрих људи и нежних душа које су се изгубиле у тами лоше средине, оних који нису смогли снаге да се боре или да пронађу начина да се мењају… Онда целу причу можемо посматрати и као критику таквих појединаца међу нама.

Укратко, Стефан је саможиви себичњак. У свему види само себе и своју патњу. У смрти мајке, он проналази своје болове, своје разлоге да буде тужан и несрећан. Као да је он највећа жртва њене трагедије. Иако их има свега неколико стотина, а он цео живот живи са њима Стефан грађанима села не памти ни имена. Они су само лутке у позадини његове личне трагедије. У батинама којима отац Љуба ломи Јакова, Стефан види разлоге да се заплаче над својом судбином. У односу не његов однос према другим живим бићима, њихов поп Љуба је оличење осећајности. Човек који зна сваку душу у селу. Који тачно зна свачије жеље, жудње, грехове и слабости. О именима да не причамо. Чак може да покаже знакове кајања и осећајности због другога. Да ствар буде гора Стефан је кукавица. Опортуниста. Он се не супротставља, он се повинује. Чак и не покушава да оде или побегне. Као да ужива у својој патњи. Што је горе, то је њему боље. Став према животу у којем су се, у последњих десетак година, многи људи окренули. Они који више уживају у патњи када нешто у друштву прође горе, него што би уживали у бенефитима да је то исто кренуло на боље. Они који уживају у кукњави над својом судбином.

Дубоко верујем да Танурџић није имао намеру да овако нешто прикаже, али сам пожелео да понудим и овакво читање. Упозоравајуће за све нас.

Роман Уста ми пуна вишања је недавно доживео и своје друго издање, а био је и у ужем кругу за Виталову награду. Сасвим заслужено. У питању је роман аутора млађе генерације који представља оно најбоље међу нама. Да ствар буде боља, Танурџићу је ово тек први роман. А ако је веровати неписаним правилима игре, свако наредно дело овог аутора биће све боље и боље. Требало би неговати и подржавати ауторе попут њега. И читати!

Пише: Милан Аранђеловић

Приказ преузет са портала bookvar.rs

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.