Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Mediji o knjizi

Tuđinke u samom štabu Života i Smrti

piše: Slađana Milačić

Tuđinke u samom štabu Života i Smrti

Žensko oko dublje, bolje i više vidi, započeo je Ratomir Rale Damjanović priču o knjizi „Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu” na novosadskoj promociji u IK „Prometej”, koju je objavio u saradnji sa Izdavaštvom Radio-televizije Srbije.

Kako kaže, sastavljena je od svedočenja 55 tuđinki širom sveta, čiji je humanitarni podvig presedan u ljudskoj istoriji, a dokumentarni zapisi dragocen uvid u događaje koji su zaobišli udžbenike, jer „istina je prva žrtva rata”, nakon kojeg „čovek postane samo broj”.

– One nas gledaju izbliza, posmatraju našu dušu u najtragičnijim situacijama, naš karakter i mentalitet, našu čežnju za Itakom, našu ljubav prema porodici, poeziji. One nisu na ratištima, nego u samom štabu Smrti i Života. Rat se najbolje vidi iz bolnice, kaže u svom dnevniku Mejbel Dirmer – dodaje autor, citirajući spisateljicu angažovanu u poljskoj bolnici na periferiji Kragujevca, gde je umrla od tifusa 1915.

Velika inspiracija Raletu Damjanoviću bili su prevodi memoara i dnevnika Britanki koje su boravile u Srbiji i na Solunskom frontu, iz pera prof. dr Branka Momčilovića.

– Sve počinje aktivnostima tzv. Organizacije škotskih žena, koje su se, kad je izbio Prvi svetski rat, sa sifražetskih aktivnosti preorijentisale na organizaciju medicinske pomoći savezničkim armijama na bojištima u Belgiji, Francuskoj i Srbiji – dodao je Momčilović u besedi o Mejbel Stobart, Izabel Haton, Ketrin Mekfejl, Elsi Inglis i drugim humanitarkama.

Počele su da formiraju dobrovoljne timove od lekara, medicinskih sestara i vozača, te da prikupljaju bolnice, koje su u ratna područja stizale kompletno opremljene. Srpska vlada je oberučke prihvatila plemenitu ponudu jer je civilno stanovništvo ostalo takoreći bez zdravstvene zaštite, budući da su svi lekari, a bilo ih je u državi samo oko 450, mobilisani. Sreća štoje među tim ženama bilo intelektualki, nekih i sa književnim darom, što su pored velikog angažmana u bolnici našle vremena i da pišu, te što su nakon evakuacije s albanskog primorja u Britaniju odmah dale u štampu svoje dnevnike i memoare.

Prve takve knjige, kaže Momčilović, pojavile su se 1916. godine.

– To je bilo vrlo važno i zbog propagandnog efekta. Naime, Srbi su do rata bili poznati kao kraljeubice. Englezi su se zgražavali što su Srbi tako divljački ubili poslednjeg Obrenovića i kraljicu Dragu. Tek posle Cerske bitke, što je bila prva saveznička pobeda, počeli su da gledaju na srpski narod drugim očima i do kraja rata pisali o nama veoma objektivno i pohvalno. Veliku zaslugu za to imaju i zapisi članica medicinskih misija, jer su one, osim o neposrednim događajima na ratištu, dale uvid u srpsku istoriju, običaje i mentalitet – zaključuje.

Ova svojevrsna oda našem narodu, pred čijim su podvizima, hrabrošću, humanošću, trpljenjem, verom, nadom i ljubavlju, strankinje ostale impresionirane i iskreno začuđene, jeste i pokušaj da se ispravi jedna nepravda ili, možemo reći, zaborav, napominje Damjanović.

– Treba čitati ovu knjigu da bismo videli kaki usitinu jesmo. Ona je važnija zbog nas nego zbog stranaca. Ako smo došli do duha samoporicanja, ako smo sebi postali magloviti, podsetimo se ne kakvi smo bili nego kakvi jesmo i kakvi možemo  biti – dodaje. – Ova knjiga će vas podstaći da razmišljate o prošlosti koju hoće da nam oduzmu da bi lako bladali današnjošću i onim što će doći. Podstaći će vas ne samo da se divite nego i da osećate, da mislite. Ona je dopuna istoriji. Ratove počinju obično muškarci, vraćaju se sa štitom ili na njemu, sa generalskim činovima, prolaze kroz trijumfalne kapije. Tu su i novinari. Oni su ti koji se svrstavaju na jednu ili drugu stranu, o čemu govori Egon Ervin Kiš, a i mnogo žena u ovoj knjizi. Ovde čovek nije broj, u ovoj knjizi njegova je duša u prvom planu. Ketrin Mekfejl je do kraja života slušala Radio Beograd i kad je ogluvela, to joj je bio najteži trenutak, a kad joj je odalo počast Lekarsko udruženje, bila je najsrećnija na svetu. Objašnjavajući zašto je deo Vranja sa njom nastavio da živi u Engleskoj, ona piše: Svi su me tapšali po ramenima, donosili jabuke, dunje cveće, obožavali me, zato je rekla da je provela najlepše godine u Srbiji. Velika Elsi Inglis je rekla pred smrt 1917: Samo da me moji Srbi ne zaborave. Zaboravili smo Ruskinju Anu Pavlovnu, ženu ambasadora Hartviga, koja je 100.000 rubalja dala za pomoć najtežoj misiji u Nišu, ili kneginju Mariju Trubecku, Meri Gledvin, Emili Simons, Mejbl Danlop Grujić, pa i Darju Aleksandrovnu, poginulu 1914. na Gučevu, gde je na prvoj borbenoj liniji sama previla 150 ranjenika. Zaboravili smo ljude koji su jednako bili požrtvovani i odani pravdi, slobodi i srpskom narodu.

Ove žene impresionira i sudbina srpske dece, 30.000 dečaka od 11 do 16 godina koji polaze u gologtu sa našom vojskom, koja vlada nije htela da ostavi kako ne bi završili u zarobljeništvu ili postali topovsko meso suparničke armije.

Do granice umre 15.000, još 7.000 do obale mora, ali se dolaskom na Krf, pišu Flora Sends i Madlen de Benoa Sigoaje, stradanje nastavlja zbog toga što nema savezničkih brodova, što nema ćebadi, što nema ničega i nikoga da ih spase – ističe autor činjenice koje je istorija prećutala. – Previd koji smo načinili, a koji ispravljamo na najlepši način ovom i srodnim knjigama, ne sme da nam se ponavlja, ma kakva vlast bila, ma kakvu moć imala, ma kakva idelogija vladala. 

 

izvor: Dnevnik

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.