Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Туђинке у самом штабу Живота и Смрти

пише: Слађана Милачић

Туђинке у самом штабу Живота и Смрти

Женско око дубље, боље и више види, започео је Ратомир Рале Дамјановић причу о књизи „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату” на новосадској промоцији у ИК „Прометеј”, коју је објавио у сарадњи са Издаваштвом Радио-телевизије Србије.

Како каже, састављена је од сведочења 55 туђинки широм света, чији је хуманитарни подвиг преседан у људској историји, а документарни записи драгоцен увид у догађаје који су заобишли уџбенике, јер „истина је прва жртва рата”, након којег „човек постане само број”.

– Оне нас гледају изблиза, посматрају нашу душу у најтрагичнијим ситуацијама, наш карактер и менталитет, нашу чежњу за Итаком, нашу љубав према породици, поезији. Оне нису на ратиштима, него у самом штабу Смрти и Живота. Рат се најбоље види из болнице, каже у свом дневнику Мејбел Дирмер – додаје аутор, цитирајући списатељицу ангажовану у пољској болници на периферији Крагујевца, где је умрла од тифуса 1915.

Велика инспирација Ралету Дамјановићу били су преводи мемоара и дневника Британки које су боравиле у Србији и на Солунском фронту, из пера проф. др Бранка Момчиловића.

– Све почиње активностима тзв. Организације шкотских жена, које су се, кад је избио Први светски рат, са сифражетских активности преоријентисале на организацију медицинске помоћи савезничким армијама на бојиштима у Белгији, Француској и Србији – додао је Момчиловић у беседи о Мејбел Стобарт, Изабел Хатон, Кетрин Мекфејл, Елси Инглис и другим хуманитаркама.

Почеле су да формирају добровољне тимове од лекара, медицинских сестара и возача, те да прикупљају болнице, које су у ратна подручја стизале комплетно опремљене. Српска влада је оберучке прихватила племениту понуду јер је цивилно становништво остало такорећи без здравствене заштите, будући да су сви лекари, а било их је у држави само око 450, мобилисани. Срећа штоје међу тим женама било интелектуалки, неких и са књижевним даром, што су поред великог ангажмана у болници нашле времена и да пишу, те што су након евакуације с албанског приморја у Британију одмах дале у штампу своје дневнике и мемоаре.

Прве такве књиге, каже Момчиловић, појавиле су се 1916. године.

– То је било врло важно и због пропагандног ефекта. Наиме, Срби су до рата били познати као краљеубице. Енглези су се згражавали што су Срби тако дивљачки убили последњег Обреновића и краљицу Драгу. Тек после Церске битке, што је била прва савезничка победа, почели су да гледају на српски народ другим очима и до краја рата писали о нама веома објективно и похвално. Велику заслугу за то имају и записи чланица медицинских мисија, јер су оне, осим о непосредним догађајима на ратишту, дале увид у српску историју, обичаје и менталитет – закључује.

Ова својеврсна ода нашем народу, пред чијим су подвизима, храброшћу, хуманошћу, трпљењем, вером, надом и лјубавлју, странкинје остале импресиониране и искрено зачуђене, јесте и покушај да се исправи једна неправда или, можемо рећи, заборав, напомиње Дамјановић.

– Треба читати ову књигу да бисмо видели каки уситину јесмо. Она је важнија због нас него због странаца. Ако смо дошли до духа самопорицања, ако смо себи постали магловити, подсетимо се не какви смо били него какви јесмо и какви можемо  бити – додаје. – Ова књига ће вас подстаћи да размишљате о прошлости коју хоће да нам одузму да би лако бладали данашњошћу и оним што ће доћи. Подстаћи ће вас не само да се дивите него и да осећате, да мислите. Она је допуна историји. Ратове почињу обично мушкарци, враћају се са штитом или на њему, са генералским чиновима, пролазе кроз тријумфалне капије. Ту су и новинари. Они су ти који се сврставају на једну или другу страну, о чему говори Егон Ервин Киш, а и много жена у овој књизи. Овде човек није број, у овој књизи његова је душа у првом плану. Кетрин Мекфејл је до краја живота слушала Радио Београд и кад је оглувела, то јој је био најтежи тренутак, а кад јој је одало почаст Лекарско удружење, била је најсрећнија на свету. Објашњавајући зашто је део Врања са њом наставио да живи у Енглеској, она пише: Сви су ме тапшали по раменима, доносили јабуке, дуње цвеће, обожавали ме, зато је рекла да је провела најлепше године у Србији. Велика Елси Инглис је рекла пред смрт 1917: Само да ме моји Срби не забораве. Заборавили смо Рускињу Ану Павловну, жену амбасадора Хартвига, која је 100.000 рубаља дала за помоћ најтежој мисији у Нишу, или кнегињу Марију Трубецку, Мери Гледвин, Емили Симонс, Мејбл Данлоп Грујић, па и Дарју Александровну, погинулу 1914. на Гучеву, где је на првој борбеној линији сама превила 150 рањеника. Заборавили смо људе који су једнако били пожртвовани и одани правди, слободи и српском народу.

Ове жене импресионира и судбина српске деце, 30.000 дечака од 11 до 16 година који полазе у гологту са нашом војском, која влада није хтела да остави како не би завршили у заробљеништву или постали топовско месо супарничке армије.

До границе умре 15.000, још 7.000 до обале мора, али се доласком на Крф, пишу Флора Сендс и Мадлен де Беноа Сигоаје, страдање наставља због тога што нема савезничких бродова, што нема ћебади, што нема ничега и никога да их спасе – истиче аутор чињенице које је историја прећутала. – Превид који смо начинили, а који исправљамо на најлепши начин овом и сродним књигама, не сме да нам се понавља, ма каква власт била, ма какву моћ имала, ма каква иделогија владала. 

 

извор: Дневник

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.