fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Рим забрањује, дакле треба читати: интервју са Дејаном Вукићевићем

Интервју са Дејаном Вукићевићем објављен у недељнику Време

Никако не бисмо могли рећи да је демократско друштво пелцовано против цензуре. Она је ту, само је мање видљива. Спиновање, манипулација јавног мњења, методи постистинске демократије сад су на снази, док су огољени инквизиторски постали превазиђени, pasé

„Пред нама је лексикон, енциклопедијски приручник, библиографско, политичко и анегдотско штиво, али изнад свега потресна и узбудљива прича која понире у најдубље кутове човекових мрачних страхова“, пише у образложењу жирија награде „Дејан Медаковић“ издавачке куће Прометеј, коју је крајем децембра добио Дејан Вукићевић за студију Non imprimatur или цензура у библиотекарству.

Ова културолошка и антрополошка студија о цензури од постанка света до данас испричана је обиљем примера, што је чини узбудљивом књигом и за нестручне читаоце. Њен аутор, Дејан Вукићевић, води Фонд старе, ретке и минијатурне књиге у Народној библиотеци Србије. Пре Non imprimatur написао је бројне књиге, углавном библиографије писаца. Добио је неколико награда, па и националну, „Јанко Шафарик“, за рад у библиотекарској струци. Његову најновију студију Нон имприматур објавиле су библиотеке „Влада Аксентијевић“ из Обреновца и „Димитрије Туцовић“ из Лазаревца.

ВРЕМЕ: Књига је распродата за неколико месеци иако не спада у такозвану популарну литературу, и иако њен аутор није естрадна звезда. Шта мислите, зашто овдашње људе занима цензура?

ДЕЈАН ВУКИЋЕВИЋ: Када сам, још ономад, дошао на идеју да напишем једну овакву књигу, некако сам знао да мора привући пажњу и да ће имати сасвим пристојан број продатих примерака. Зато сам одлучио да њен “приповедни тон” не буде строго научни, већ да клизи ка тзв. научнопопуларном. (И ето сигурног пута до естрадне звезде.)

Тачно је да примерака више нема, али је чињеница и да су откупљени на републичком откупу књига, тј. да су купци готово искључиво биле библиотеке, књига заправо није ни ушла у књижаре. Од уреднице сам сазнао да је само једна књига (за децу) имала више откупљених примерака и то за један. Претпостављам да остале тема занима из истих оних разлога који су и моји: универзалност, перманентност, свевременост, свеприсутност, камелеонство, могућност да врло лако цензор постане цензурисани (као у случајевима Ђиролама Савонароле и Радована Зоговића) или обрнуто (случај Константина Леонтјева), а има и фасцинантних ситуација када цензор забрањује чак и сопствена дела (папа Пије Други).

Да ли су Обреновачка и Лазаревачка библиотека били једини издавачи којима сте понудили рукопис а не и неком већем?

Како је тема ипак везана за библиотекарство, наумио сам да књигу објаве један велики (или већи) издавач и једна библиотека, тако сам и покушао. Имао сам усмени договор с једним великим издавачем (из разлога пристојности не бих наводио име, само бих рекао да се ради о једном од државних издавача), међутим, баш тада је дошло до тектонских промена везаних за стопирање потписивања нових уговора код њих и договор је пропао.

Да није у питању цензура?

Мислим да није. У сваком случају, још на самом почетку знао сам да ће у издавачком и уредничком смислу бити исплатива књига, што су уреднице и директорке ових двеју библиотека и препознале, те нисам морао да обијам прагове, као раније у случају мојих прозних књига.

Судећи по забрањиваним и цензурисаним књижевним делима о којима пишете у студији, закључује се да би неупоредиво већа штета била кад ми сада не бисмо знали за њих него што би штетио владар који их је забранио. Молим за коментар.

Апсолутно тачно. Заправо је несхватљиво да цензори нису ништа научили из прошлости. Убијали су, сакатили, измештали, јавно срамотили, осујећивали објављивање нових, уништавали дела, и ни у једном случају (бар не мени познатом) слава напослетку није припадала њима него цензурисанима. Неки од њих, очигледно, задовољавали су се и уживали у моћи да тренутно некога онемогуће и онеспособе, али, у коначници, цензурисанима и њиховим делима слава је више или мање, овако или онако била загарантована. Само, да ли су прокажени рачунали с тим и да ли су ту славу и доживели, сасвим је друго питање.

Има једна дивна анегдота са Стаљином коју претреса Џон Максвел Куци у тексту Израњање из цензуре. Наиме, Осип Мандељштам је смислио (дакле, чак је није ни написао!) песму о тиранину који наручује погубљења и у томе страсно ужива, попут Грузина док једе малине. Након усменог казивања песме уследило је “измештање” песника у Вороњеж – устаљен поступак, рекло би се, и ништа необично. Но, Стаљин се потом код Бориса Пастернака распитивао о томе да ли је Мандељштам мајстор свог заната или није. Према Куцију, Стаљин се заправо питао: “Хоће ли поживети, чак и ако умре? Хоће ли његова пресуда мени поживети дуже него моја пресуда њему?” Интересантан угао посматрања, посебно ако се има у виду да је Стаљин волео и пратио шта се дешава у књижевности.

Један од ваших ставова је да цензура постоји од Адама и Еве и да ће је бити до њиховог последњег наследника. Шта се догодило са цензуром у демократском друштву?

Никако не бисмо могли рећи да је демократско друштво (а ми смо тренутно негде, рецимо, у палеолиту демократије) пелцовано против цензуре. Она је ту, само је мање видљива. Спиновање, манипулација јавног мњења, методи “постистинске” демократије сад су на снази, док су огољени инквизиторски постали превазиђени, pasé.

Зашто државе званично немају цензуру иако је спроводе у пракси, да ли су класични видови цензуре променили форму?

Зато што се дух времена променио, постигнут је какав-такав напредак у слободи говора. Инквизитори су спаљивали не само књиге, већ и њихове ауторе, нацисти су то радили театрално, помпезно, данас се књиге ретко спаљују, методи проскрибовања су много суптилнији. Може се рећи да су цензори научили ту лекцију.

Страх је једно од оружја цензуре, али је и њен извор: власт се боји критике и зато је цензурише. Шта то говори о таквој власти?

Ово је тако добра идеја да ми је жао што је нема у мојој књизи. Бахаћење властодржаца почесто се дешавало, но није мање ни таквих примера када је страх узроковао забране. Општепознати су они које је католичка црква спроводила кроз Index librorum prohibitorum. Огроман страх од ширења знања и слободе мишљења појавио се после изума штампарије с покретним словима средином 15. века. Страх који је био оправдан јер је уследила Реформација.

А онда су лутерани спаљивали “папинске” књиге и наставили незаустављиву спиралу неподопштина, дугу историју бешчашћа.

Како цензуришу библиотеке?

Начини цензурисања у библиотекама почињу и пре самог уласка књига преко прага библиотеке. Кроз набавну политику библиотечке грађе веома лако се може спровести. Тога је, на срећу, све мање у српским библиотекама.

Деведесетих година сведочио сам и сâм спровођењу добронамерне (ако се тако нешто уопште може рећи) цензуре кроз гласање јавних библиотека за најчитанију књигу године. Како је у то време једна ауторка била неприкосновена у читаности, десило би се то да из године у годину она добија Награду за најчитанију књигу, те су библиотекари фингирали гласове и давали их неким другим, такође веома читаним насловима, али који су имали много већу уметничку вредност (према оценама самих библиотекара, али и књижевне критике). Из добре намере, рекло би се, али ипак цензорске маказе радиле су.

Књиге су излучиване из библиотека и уништаване, у само једном дану, у једном граду, Москви, 1937. уништено је 800.000 неподобних књига. Склањане су у посебне фондове који су крштени на различите начине: спецфондови, спецхрани, D (direktorjev) фонд, Q (questionable), па чак и Пакао (Француска национална библиотека). У неким случајевима, посебно у Совјетском Савезу, књиге су на посебан начин и буквално етикетиране, с препоруком како их треба читати, наравно с идеолошког аспекта. На тај начин и мисао је била контролисана, формирана.

Кад су у питању медији и уметничка дела, аргументи цензора се најчешће побијају слободом говора и уметничком слободом. Има, наравно, примера кад је таква одбрана неоснована. Да ли су те врсте слободе прецизно дефинисане?

Бојим се, нажалост, да нису. Ради се заправо о деликатним појавама које су граничне. Ви сте, ако сам добро разумео, навели пример када се кич, шунд, таблоидно новинарство проглашавају легитимним позивајући се на уметничку и слободу говора. Постоје и неки други примери у библиотекарству, приликом позајмљивања књига, када се библиотекар почесто нађе у недоумици да ли неку књигу издати или не, и ако не, с којим објашњењем. Јасно је да се порнографска литература не треба давати малолетницима, али понекад је тешко разлучити уметничко од порнографског. И која је то тачно временска граница у смислу млађег и старијег адолесцента. Посебно ако се зна да се граница ступања у сексуалне односе одавно спустила, а голи глежњеви као нарушавање јавног морала постали смејурија. Није искључено да би неком могло пасти на памет (ако већ није) и да напише приручник за силовање.

Нешто слично је и са анархистичком или терористичком литературом, како одвојити упутство за справљање експлозива од водича за спровођење терористичког акта, рецимо. Устаљена је пракса да се примењују правила која прихвата већина и која су цивилизацијска тековина. Да ли је већина увек у праву и ко има мандат да прогласи нешто општом цивилизацијском тековином, нерешива су питања.

Питање је да ли би Вунена времена Гојка Ђога постала део књижевне историје да збирка није цензурисана. То важи и за већину наслова исте судбине. Да ли се може рећи да цензори заправо помажу својим неистомишљеницима?

У књизи сам писао и о Вејентовом ефекту, феномену о којем се мало зна и још ређе прича, а занимљив је. Фабриције Вејент је био писац памфлета против римских црквених и државних великодостојника и као такав забрањен. Тек после прогонства постао је славан и читан. Тако му је власт не хотећи учинила услугу. Негде у то време настала је и изрека notabitur Romae, legetur ergo или Рим забрањује, дакле треба читати. Тиражи скачу, слава забрањеног расте, утицај такође. Не знам шта ће рећи историја за књижевно дело Гојка Ђога и конкретну збирку Вунена времена, као уосталом ни за дело Ивана Ивановића и Црвеног краља (у питању су два најпознатија суђења писцима код нас). Знам шта отприлике тзв. “друга Србија” мисли о њему као интелектуалцу, али оно у шта сам апсолутно уверен јесте да је Ђого на суђењу одржао историјски час комунистичком режиму Јосипа Броза и његовом “независном” судству, лекцију из предметâ: књижевност, естетика, уметничка слобода, јавни морал. Он се још почетком осамдесетих, у своју одбрану, а заправо у одбрану свих нас, усудио да изрекне следеће: “Мислим, ако смем да мислим, да суд није место за разговор о поезији. Поготово не о вредности поезије. (…) Питања уметности на суду се не решавају. (…) Није у интересу нашег друштва да суди поезији и песницима. (…) Друштво које суди поезији, будућност ће осудити. (…) Суд може лако уништити писца, али је потпуно немоћан пред поезијом. (…) Суду је да суди, а песнику да пише, нека свако ради свој посао на добробит свога рода.” Према неком ко је овако нешто изговорио у оно време, у оним околностима, могу да осећам само дивљење.

Сматра се да је аутоцензура најделотворнија цензура. Зна се да је она резултат страха од казне, али и потребе за додворавањем владару. Због примера којима илуструјете људе из ове друге групе, немогуће је не насмејати се приликом читања о овој озбиљној и погубној теми. Које од њих бисте издвојили?

Надалеко је чувена мисао Оскара Давича, својевремено моћника и кројача културног и уметничког живота, о томе да њему не требају никакви цензори јер је његов највећи цензор он сам. Што веома добро илуструје тезу да је за цензуру неопходан центар моћи, у овом случају мегаломанија је толико велика да се и цензурисани и цензор налазе у истом бићу. Исидора Секулић је спалила рукопис своје друге књиге о Његошу после критике прве књиге моћног Милована Ђиласа, који је убрзо и сам подлегао моћној цензури. Ово би био пример накнадне, суспективне аутоцензуре, која је чешћа у превентивном облику, док је дело у настајању. А ту су потом и уредници који је спроводе у настојању да спасу сопствену функцију или избегну забрану издања. Један такав пример је случај Димитрија Вученова, уредника Летописа Матице српске који одбија наручену причу Антонија Исаковића јер се наводно није свидела онима “одозго”. Исаковић је и сам био део те структуре, па се веома изненадио кад је схватио да је забрана измишљена, те да се радило о лажном позивању уредника на више ауторитете. С аспекта цензора најчистији и најделотворнији метод очигледно је “инсталирати” чип с малим цензором у главу ствараоца који ће одрадити свој посао.

Да ли је могуће друштво без цензуре?

Не. Или можда у некој сасвим далекој будућности, када се људска врста толико промени, или укрсти с неком ванземаљском, или животињском. А како интимно не верујем у суштински прогрес, ако не рачунамо технолошку страну, то се онда, сва је прилика, неће ни догодити.

Опет, с друге стране, ако свако од нас, ипак, исклеше по један камен и угради га у зграду, то јест, ако свако довољно тога уради на себи, ако почисти своје двориште, обради свој врт, залије мушкатле на прозору, извади балван из свога ока и помогне комшији да извади трун у његовом, пожелевши, притом, да му крава буде жива и здрава, можда, ипак, има шансе да, свакако не ми, али неко од наших потомака доживи свет без цензуре. У том утопијском свету не би постојали центри моћи ни моћници јер се она управо на моћи, очигледно је, и заснива. Надам се да ова књига упире кажипрст на механизме, карике и појавне облике цензуре, те тако помаже у њеном спречавању и смањивању, јер о затирању, бар засад, као и у вековима пред нама, излишно је говорити.

Соња Ћирић

Интервју преузет са портала ВРЕМЕ

1570, 4. фебруар 2021. / ВРЕМЕ

 

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.