Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Mediji o knjizi

Objavljena zbirka eseja Petera Handkea: Plašim se da više neću osetiti ukus zemlje

piše: Tatjana Nježić

 

Ako sebe i vidim u nečemu što je narod, onda je to u onom Nikojih – napisao je Peter Handke u knjizi „Istorija iza pripovesti, eseji o Jugoslaviji”.

Reč je o zbirci u kojoj je sabrano osam eseja pisanih od 1991. do 2011. godine (izdavači „Prometej”, RTS, Štampar „Makarije”, Srpsko narodno pozorište Novi Sad), a naslov je za ovu priliku dao sam autor, kako se napominje, stavljajući pripovedanje i umetničko delovanje naspram istoriografije.

Treba li podsećati da je svojim esejima, primerice „Pravda za Srbiju”, pokrenuo svetsku lavinu polemike koja je iznova buknula i kada je prošle godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.

U svakom slučaju, koliko god se (ne)slagali sa njegovim stavovima, svim ili nekima od njih, reč je o majstoru pera i, između ostalog, otvaranju akutnih pitanja među kojima i legitimizacije dvostrukih aršina na svetskoj sceni, tačnije, u onom delu razvijenog sveta u koji su oči uprte.

A sam je rekao: „Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: Aha, prosrpski! ili Aha, jugofil! – taj bolje da dalje ne čita.“

Zidovi, mera, granice

Posvetimo prstohvat pažnje eseju „Oproštaj sanjara od devete zemlje”, ne samo zato što je prvi (u ovom hronološkom rasporedu), nastalom 1991. i sa podnaslovom „Stvarnost koja je prošla: sećanja na Sloveniju”.

Danas se sa raznih strana, uključujući i svetske centre moći, čuje kako Zapadni Balkan, tj. ovaj region ne treba da gleda u skoriju, krvavu prošlost, rastakanje bivše nam države, već da se okreće budućnosti i povezuje. Ostavimo po strani teme i dileme koje to nužno otvara, ne zato što u povezivanju ima nečeg spornog, naprotiv, ono je, valjda, jedino životvorno, nego zato što nije lako progutati tako gorku pilulu da smo se (umesto eventualnog redefinisanja onog što je trebalo) tako strašno i krvavo raspali, suštinski, da bismo preraspodelom kapitala postali neokolonijalna tačka na mapi, narod svih nacija osiromašio, nekolicina besramno obogatila, a i dalje taj proces teče. Ostavimo, dakle, po strani brojne teme i dileme, od toga da li je u osvit krvavog raspada velikosrpski hegemonizam, o kome se toliko govorilo, bio dominantno raspoloženje kod većine stanovništva na prostoru Srbije, pa nadalje…

Pišući o svom viđenju i doživljaju Slovenije, odakle mu je majka, Handke govori i o obeležjima te povezanosti u različitosti koja je nekad bila, a koja sad opet treba da bude.

Bila je to država, piše nobelovac, u kojoj su „stvari išle čoveku naruku”, odnosno bile manje-više po meri običnih ljudi, zatim da je na neki način „zavideo istoriji otpora velike Jugoslavije”, za zapadnomedijsku pripremu raspada beleži „pljačkaški pohod na jezik i identitet”…

Između ostalog, piše: „Raspad takozvanog Titovog carstva očigledno nije ni za jednog jedinog Slovenca bio neko lično iskustvo, u svakom slučaju, koliko istražih stvar, nijedanput nisam takvoga sreo: to što sam čuo delovalo mi je samo kao blebetanje. Odavno je komunizam bio gotovo samo još legenda. Praksa u Sloveniji, u kulturi, a pogotovo u privredi, bila je liberalna. (…) Slovenci su bili slobodni, baš kao i mi ovde, po zakonima koji odavno nisu više bili tumačeni kao zakoni autoritarne države (s izuzecima, kao i ‘kod nas’): sloboda privređivanja, sloboda stanovanja, sloboda pisanja, govora.”

Zatim, veli da je toliko plutanje sve dalje od svoje velike Jugoslavije, „u Srednju Evropu”, ili „ka Evropi”, ili „ka Zapadu, shvatio, odavno, kao stvar lošeg raspoloženja:” „Sve češće slušah tako, i svaki put čudnije ganut, od poznanika, ali i od sasvim nepoznatih, na ulicama i na mostovima Ljubljane ili Maribora, da reke uvek otiču u Dunav pa u Beograd, da Slovenci i Hrvati treba da na južnim granicama, pred, Srbima i ‘Bosancimai i tako dalje, podignu ‘Zid’, viši i od berlinskog – tada je ovaj još postojao – ‘na dva sprata!’. I kada sam pitao za razloge tome, pri odgovorima ‘oni dole ne rade – ti na jugu su lenji – nama na severu uzimaju stanove – mi radimo, a oni jedu’ – obuzimalo me je poznato glupo osećanje. Ponešto od toga je možda bilo i razumljivo, ali zar u tom obliku; jer o tako povoljnijim transportnim i trgovinskim uslovima, ili o plodnijem zemljištu, nije pala nijedna reč.”

Prisećajući se mladićkih dana napominje: „Tada sam tim slovenačkim, srpskim, hrvatskim, makedonskim, hercegovačkim studentima, radnicima, sportistima, plesačima, pevačima, ljubavnicima – svaki mi je izgledao kao Svi u Jednom – usrdno zavideo na njihovoj mladosti, i tada mi je Jugoslavija zaista značila najstvarniju zemlju u Evropi. Epizoda. Ali nezamislivo mi je da je ta mladost – za te koji su, svojevremeno, u znaku zajedništva pošli na put, čak i ako su u trenutku pojedinačno za sebe čuvali stražu iza svih tih graničnih ograda – u međuvremenu tek tako postala nestvarna, nevažeća, ništavna.”

Nastavlja zatim: „Da, te nove granice u Jugoslaviji: vidim ih kako u svakoj od sadašnjih pojedinačnih država, umesto napolje, rastu pre unutra, u svaku od tih unutrašnjosti: šire se kao pruge ili pojasevi nestvarnosti: rastu unutra ka centru, sve dok uskoro više ne bude bilo nijedne zemllje, ni slovenačke, ni hrvatske, kao u slučaju Monte Karla ili Andore. Jeste, plašim se da jednog dana u ‘Republici Sloveniji’ neću više osetiti ukus zemlje, kao u Andori gde su poslovne ulice, rasute uzduž i popreko preko stena Pirineja, ugušile i taj poslednji komad prostranstva – sasvim gusto razgraničen miljama ulica prodavnica i oznaka, koje su odmah iz Menhetna, kao produžetak Park avenije ili Pete avenije, betonski ušpricane u planine kao što su već odavno ugušile svaki ukus zemlje, okoline, prostora, mesta i stvarnosti; umesto daška kulture, samo isparenja i blebet odavno obezdušenog folklora.”

Zatvaranje kruga

Oni koji su živeli pod Miloševićem, gledali kako im Milanovićeva televizija (njemu je posvećen poslednji esej) kroji sudbinu, između ostalog, gojeći srpski hegemonizam i čija se budućnost, u datom kontekstu, raspala pre nego što je počela, verovatno, neće, a i ne mogu, na isti način čitati Handkeove eseje kao neko ko to iskustvo, srećom, nema. No, knjiga neretko pobuđuju različite utiske, a ona je, kako je to rekao Borhes, jedinstvena i posebna u odnosu na sva druga ljudska dostignuća jer su ostali “produžetak tela” a ona „produžetak memorije i imaginacije”.

Zbirka „Istorija iza pripovesti” je nedavno predstavljena na promociji na kojoj su govorili Nebojša Grujičić, Goran Gocić, Vule Žurić, Zoran Đerić i drugi.

Kako su mediji preneli, Nebojša Grujičić je, između ostalog, skrenuo pažnju:

Handke ima ogroman opus, više od devedeset naslova. To je čitav literarni kontinent, čije je jedno od poluostrva Balkan, odnosno Jugoslavija, odnosno Srbija. Jugoslovenskim temama se Handke bavio ne samo u ovih osam eseja, koji se nalaze u ovoj knjizi, nego i u svom književnom delu. Godine 1986. objavio je roman „Ponavljanje”, tu su pozorišni komadi „Vožnja čunom”, zatim „Još uvek oluja”, koja govori o slovenačkim partizanima, ili književno delo koje zapravo zatvara krug njegovog bavljenja jugoslovenskim temama, roman „Moravska noć”.

Prevodilac Jan Krasni je napomenuo:

Jugoslavija je veoma važan motiv za Handkea, to je njegov zavičaj. On sebe, kroz čitavo svoje delo, još od prvih eseja pa sve do poslednjih, na neki način, kroz jedan osoben motiv, pominje u svom delu. To je motiv sanjara, motiv stanovnika kule od slonovače. Ova knjiga počinje esejom „Oproštaj sanjara od Devete zemlje”, a nastavlja se, na neki način, književnim zastupanjem da to mesto, da njegov književni zavičaj, koji on prepoznaje u Jugoslaviji, treba da nastavi da postoji. Krasni je istakao da je Handke „čovek koji ne želi da se odrekne tog zdravog smisla, zdravog razuma”.

Pomenimo, uz Jana Krasnog, prevodioci eseja u knjizi su i Žarko Radaković, Zlatko Krasni i Branka – Rista Jovanović.

 

izvor: Blic

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.