Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Објављена збирка есеја Петера Хандкеа: Плашим се да више нећу осетити укус земље

пише: Татјана Њежић

 

Ако себе и видим у нечему што је народ, онда је то у оном Никојих – написао је Петер Хандке у књизи „Историја иза приповести, есеји о Југославији”.

Реч је о збирци у којој је сабрано осам есеја писаних од 1991. до 2011. године (издавачи „Прометеј”, РТС, Штампар „Макарије”, Српско народно позориште Нови Сад), а наслов је за ову прилику дао сам аутор, како се напомиње, стављајући приповедање и уметничко деловање наспрам историографије.

Треба ли подсећати да је својим есејима, примерице „Правда за Србију”, покренуо светску лавину полемике која је изнова букнула и када је прошле године добио Нобелову награду за књижевност.

У сваком случају, колико год се (не)слагали са његовим ставовима, свим или некима од њих, реч је о мајстору пера и, између осталог, отварању акутних питања међу којима и легитимизације двоструких аршина на светској сцени, тачније, у оном делу развијеног света у који су очи упрте.

А сам је рекао: „Нешто ме је вукло да завирим иза огледала; терало ме да отпутујем у ту, сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом непознатију и истраживања или чак само гледања све достојнију земљу Србију. И ако неко сада каже: Аха, просрпски! или Аха, југофил! – тај боље да даље не чита.“

Зидови, мера, границе

Посветимо прстохват пажње есеју „Опроштај сањара од девете земље”, не само зато што је први (у овом хронолошком распореду), насталом 1991. и са поднасловом „Стварност која је прошла: сећања на Словенију”.

Данас се са разних страна, укључујући и светске центре моћи, чује како Западни Балкан, тј. овај регион не треба да гледа у скорију, крваву прошлост, растакање бивше нам државе, већ да се окреће будућности и повезује. Оставимо по страни теме и дилеме које то нужно отвара, не зато што у повезивању има нечег спорног, напротив, оно је, ваљда, једино животворно, него зато што није лако прогутати тако горку пилулу да смо се (уместо евентуалног редефинисања оног што је требало) тако страшно и крваво распали, суштински, да бисмо прерасподелом капитала постали неоколонијална тачка на мапи, народ свих нација осиромашио, неколицина бесрамно обогатила, а и даље тај процес тече. Оставимо, дакле, по страни бројне теме и дилеме, од тога да ли је у освит крвавог распада великосрпски хегемонизам, о коме се толико говорило, био доминантно расположење код већине становништва на простору Србије, па надаље…

Пишући о свом виђењу и доживљају Словеније, одакле му је мајка, Хандке говори и о обележјима те повезаности у различитости која је некад била, а која сад опет треба да буде.

Била је то држава, пише нобеловац, у којој су „ствари ишле човеку наруку”, односно биле мање-више по мери обичних људи, затим да је на неки начин „завидео историји отпора велике Југославије”, за западномедијску припрему распада бележи „пљачкашки поход на језик и идентитет”…

Између осталог, пише: „Распад такозваног Титовог царства очигледно није ни за једног јединог Словенца био неко лично искуство, у сваком случају, колико истражих ствар, ниједанпут нисам таквога срео: то што сам чуо деловало ми је само као блебетање. Одавно је комунизам био готово само још легенда. Пракса у Словенији, у култури, а поготово у привреди, била је либерална. (…) Словенци су били слободни, баш као и ми овде, по законима који одавно нису више били тумачени као закони ауторитарне државе (с изузецима, као и ‘код нас’): слобода привређивања, слобода становања, слобода писања, говора.”

Затим, вели да је толико плутање све даље од своје велике Југославије, „у Средњу Европу”, или „ка Европи”, или „ка Западу, схватио, одавно, као ствар лошег расположења:” „Све чешће слушах тако, и сваки пут чудније ганут, од познаника, али и од сасвим непознатих, на улицама и на мостовима Љубљане или Марибора, да реке увек отичу у Дунав па у Београд, да Словенци и Хрвати треба да на јужним границама, пред, Србима и ‘Босанцимаи и тако даље, подигну ‘Зид’, виши и од берлинског – тада је овај још постојао – ‘на два спрата!’. И када сам питао за разлоге томе, при одговорима ‘они доле не раде – ти на југу су лењи – нама на северу узимају станове – ми радимо, а они једу’ – обузимало ме је познато глупо осећање. Понешто од тога је можда било и разумљиво, али зар у том облику; јер о тако повољнијим транспортним и трговинским условима, или о плоднијем земљишту, није пала ниједна реч.”

Присећајући се младићких дана напомиње: „Тада сам тим словеначким, српским, хрватским, македонским, херцеговачким студентима, радницима, спортистима, плесачима, певачима, љубавницима – сваки ми је изгледао као Сви у Једном – усрдно завидео на њиховој младости, и тада ми је Југославија заиста значила најстварнију земљу у Европи. Епизода. Али незамисливо ми је да је та младост – за те који су, својевремено, у знаку заједништва пошли на пут, чак и ако су у тренутку појединачно за себе чували стражу иза свих тих граничних ограда – у међувремену тек тако постала нестварна, неважећа, ништавна.”

Наставља затим: „Да, те нове границе у Југославији: видим их како у свакој од садашњих појединачних држава, уместо напоље, расту пре унутра, у сваку од тих унутрашњости: шире се као пруге или појасеви нестварности: расту унутра ка центру, све док ускоро више не буде било ниједне землље, ни словеначке, ни хрватске, као у случају Монте Карла или Андоре. Јесте, плашим се да једног дана у ‘Републици Словенији’ нећу више осетити укус земље, као у Андори где су пословне улице, расуте уздуж и попреко преко стена Пиринеја, угушиле и тај последњи комад пространства – сасвим густо разграничен миљама улица продавница и ознака, које су одмах из Менхетна, као продужетак Парк авеније или Пете авеније, бетонски ушприцане у планине као што су већ одавно угушиле сваки укус земље, околине, простора, места и стварности; уместо дашка културе, само испарења и блебет одавно обездушеног фолклора.”

Затварање круга

Они који су живели под Милошевићем, гледали како им Милановићева телевизија (њему је посвећен последњи есеј) кроји судбину, између осталог, гојећи српски хегемонизам и чија се будућност, у датом контексту, распала пре него што је почела, вероватно, неће, а и не могу, на исти начин читати Хандкеове есеје као неко ко то искуство, срећом, нема. Но, књига неретко побуђују различите утиске, а она је, како је то рекао Борхес, јединствена и посебна у односу на сва друга људска достигнућа јер су остали “продужетак тела” а она „продужетак меморије и имагинације”.

Збирка „Историја иза приповести” је недавно представљена на промоцији на којој су говорили Небојша Грујичић, Горан Гоцић, Вуле Журић, Зоран Ђерић и други.

Како су медији пренели, Небојша Грујичић је, између осталог, скренуо пажњу:

Хандке има огроман опус, више од деведесет наслова. То је читав литерарни континент, чије је једно од полуострва Балкан, односно Југославија, односно Србија. Југословенским темама се Хандке бавио не само у ових осам есеја, који се налазе у овој књизи, него и у свом књижевном делу. Године 1986. објавио је роман „Понављање”, ту су позоришни комади „Вожња чуном”, затим „Још увек олуја”, која говори о словеначким партизанима, или књижевно дело које заправо затвара круг његовог бављења југословенским темама, роман „Моравска ноћ”.

Преводилац Јан Красни је напоменуо:

Југославија је веома важан мотив за Хандкеа, то је његов завичај. Он себе, кроз читаво своје дело, још од првих есеја па све до последњих, на неки начин, кроз један особен мотив, помиње у свом делу. То је мотив сањара, мотив становника куле од слоноваче. Ова књига почиње есејом „Опроштај сањара од Девете земље”, а наставља се, на неки начин, књижевним заступањем да то место, да његов књижевни завичај, који он препознаје у Југославији, треба да настави да постоји. Красни је истакао да је Хандке „човек који не жели да се одрекне тог здравог смисла, здравог разума”.

Поменимо, уз Јана Красног, преводиоци есеја у књизи су и Жарко Радаковић, Златко Красни и Бранка – Риста Јовановић.

 

извор: Блиц

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.