Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Mediji o knjizi

Jugoslav Vlahović – intervju za Novosadski reporter

OGOLJUJEM AKTERE NA POLITIČKOJ SCENI, ALI NISAM DIREKTAN KAO PETRIČIĆ I KORAKS, MOJE KARIKATURE SU IPAK SUPTILNIJE I OPŠTIJE, KAŽE U INTERVJUU JUGOSLAV VLAHOVIĆ ZA NOVOSADSKI REPORTER

Autor: Zoran Surla
Leto ljubavi, hipi pokret, psihodelija, Vudstok, Lenon vraća titulu sera britanskoj kraljici, studentski nemiri u Parizu i Beogradu, predstava Kose na Brodveju i Atelju 212… Skot Mekenzi pozivao je uslovno:

Ako dolaziš u San Francisko

Obavezno ponesi cveće u kosi.

Mladi Amerikanci stavljali su ga i u cevi namrgođenih policajaca i gledali kako im drugovi odlaze preko okeana da ubijaju Vijetnamce, mladi Česi zaustavljali su njime sovjetske tenkove. Mladi Minja Subota na Savi protesno je pevao „Homo, homini”, dok se činilo da iza njega gore vode Konga i Mekonga.
Čak i relativno neupućeni lako bi na kvizu odgovorili da se radi o kraju šezdesetih godina prošlog veka, kada su se prvi put u istoriji čovečanstva nešto pitali mladi. Ipak, ne za dugo. Kako je Ilustrovala karikatura uz nedeljni prilog „Višespratna Amerika” Đuke Julijusa u Politici, hipici iz Sohoa ’68 brzo su odbacili šarenu odeću i skratili kosu, završili fakultete i ’74 postali japijevci u odelima i kravatama na Vol stritu. Taj put revolucija nije uništila decu, nego su ona sama pojela svoje ideje. Ne baš sva, ostali su još poneki u izlizanim zvoncarama i patetičim fronclama do ramena u vreme panka i novog talasa, ali podrugljivo nazvani  šezdesetosmaši u teškoj  manjini životarili su zaneseno, kao Belopoljanski u „Tajvanskoj kanasti”  Gorana Markovića.
Oni koji su mogli da shvate suštinu ljubavi i mira i da ih neosetno šalju javnosti i pored monolitnih partijskih stavova, postali su disidenti zvaničnog mišljenja sa sublimisanim porukama van domašaja vlasti. Dani sa kraja šezdesetih, bolje reći duh tog vremena, nikad nisu napustili našeg čuvenog  karikaturistu i ilustratora Jugoslava Vlahovića, čija je izložba „Flower power” postavljena u holu Novosadskog pozorišta.
Prvi utisak izložbe jeste – veoma osmišljeno šarenilo. Kako je nastao?
–  I cveće i deca cveća su mi stalna inspiracija, iako ova izložba i knjiga nisu nastali povodom jubileja Kose. Izložba Flower Power je jedna od mojih najuspelijih dosad, a knjiga koja je prati je isto tako važna ako ne i važnija jer štampana stvar ostaje da traje. Kako volim da kažem, cveće je za jedan dan a knjiga zauvek.
Podnaslov knjige Flower Power je Crtačka antiratna post-hipi utopija?
– Da, zamišljena je i kao kultura sećanja na Kosu 1969. u Ateljeu 212. naoko šarenu i veselu predstavu, ali koju smo spremali punih osam meseci. Igrao sam četiri godine, a onda su me otpustili, vidite zašto (pokazuje na ćelu, u šali). Zanimljivo je da se Kosa obnavlja svakih deset godina, igrala se i u Sava centru, Miloš Forman je snimio istoimeni film. Zato me je jako obradovalo kad sam saznao da je postavljena i u Novom Sadu u Pozorištu mladih. Drago mi je što nove generacije mogu da se upoznaju sa vremenima kad su im dede i bake bile mlade.
Formirali ste se tih šezdesetih godina, u vreme dece cveća i hipipokreta, ali i naših šezdesetosmaša. Da li to sve bilo zamišljeno da traje ili je samo jednokratko iskorišteno?
– Pokret se polako topio, zato što su se povlačili predvodnici, kao što su u svetskim razmerama bili Danijel Kon Bendit i Rudi Dučke. Odustajali su od osnovnih ideja, pa su sledbenici ostajali pokolebani. Pleme je gubilo poglavice, rečeno rečnikom tih godina. Međutim, nije sve zamrlo, načini razmišljanja raširio se po svetu i kod nas pogotovo. U kulturi više ništa nije ostalo isto, dok su političke promene, na koje se u početku možda najviše igralo, vremenom su evoluirale u ono što je nazvano pokret zelenih. Posledica je bila i to što su političari počeli da osluškuju pa i uvažavaju mišljenje mladih, dok ih je danas baš briga za to. Još uvek su osamdesetih i devedesetih godina prošlog stoleća postojale hipi komune u SAD sa preko sto hiljada stanovnika.
Kako je Broz gledao na studentske nemire ’68?
– Vešto smirio Kozaračkim kolom i obećanjima, ali još dugo ste mogli videti momke duge kose i brade u vijetnamkama koji su time odudarali od tipičnih socijalističkih omladinaca.
Ali, gledao je i Kosu?
Igrali smo je na njegovom rođendanu u Domu omladine 1969. godine. Zapravo samo neke pevačke delove, sa nama je bio i mladi Voja Brajović. Posle nastupa glumica Ljiljana Gvozdić upitala je Titovu suprugu kako joj se dopalo? – A, gledali smo već mi to u Africi, odgovorila je Jovanka ozbiljno.
Kako su vlada i većinska Amerika odnosili prema hipicima?
– Smatrali su ih neradnicima, narkomanima a policija ih je u deset uveče terala iz njujorškog Central parka… Jednom su se autori „Kose” Ragni i Rado tamo zatekli, baš kad je počela intervencija. Međutim, pleme se skinulo do gola a zbunjeni službenici su otišli neobavljenog posla. Ta scena posle je ušla u predstavu Kosa, iako u početku nije bilo tako predviđeno. Golotinja je i danas deo bunta, viđamo je i na sportskim igralištima povremeno, deo je političkog nastupa čak i u Rusiji (Pusi rajot), iako je putem interneta dostupnija nego ikad.
Kažu da je to bilo neko sasvim drugo vreme?
– Kroz Evropu i Ameriku putovalo se auto-stopom bez straha, ceo Njujork bio je obučen u andergraunf ili subverzivne majice a policija ih je jurila po parkovima i ulicama i skidala. Prodavala se knjiga sa naslovom „Ukradi ovu knjigu”, takođe subverzivna jer je bila vodič kako da preživite u velikom gradu, šta sve možete besplatno da koristite, kako da napravite svoju radio stanicu, dakle kako da se suprotstavite sistemu.
I sami ste nosili kosu do ramena, u prvoj beogradskoj Kosi skidali ste se na sveni do gola.
– Pre pola veka mislili smo da ćemo muzikom promeniti svet kao bejbi bum generacija koja je izrasla posle Drugog svetskog rata. Autori Kose gledali su našu verziju u Beogradu, pohvalili su je. Bila je sa više improvizacija pa stoga i prirodnija, dok je brodvejska rađena u dtrogom pozorišnom maniru mjuzikla.
Ali, nastupili ste i na Brodveju?
– U Njujorku sam 1971. otišao u Baltimor teatar gde se igrala Kosa, upoznao našeg čoveka, rodom sa Jadrana, koji je emigrirao sa roditeljima u Ameriku u vreme tršćanske krize, a koji je radio kao pomoćnik producenta Kose. Omogućio mi je da u igračkoj stroboskopskoj sceni protrčim i kroz predstavu brodvejske Kose. Tako da sam verovatno jedini čovek koji je u njoj nastupao sa obe strane okeana.
Kako danas gledate na vreme od pre pola veka?
– I dalje je taj plamičak protesta u meni, u osmoj deceniji života više se ne skidam, ali ogoljujem aktere na političkoj sceni. Pri tom nisam direktan kao Petričić i Koraks, moje karikature su ipak suptilnije i opštije. Želi da kreativnošću, duhovitošću i vedrinom gledam na svet oko sebe. Humor je dobar posao za moje godine i penzionerske dane. I dalje smo, bez obzira na dug staž, najbolji u ovoj oblasti iako konkurencija nije slaba.
Ima li karikatura budućnost?
– Dok sam bio profesor na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti uticao sam na mlade da se bave karikaturom ali toje sad malo teže jer vladaju drugi mediji. Karikatura i crtež su ipak prvenstveno za štampu, mada se sad lako prenose i na internet. Međutim, pitanje je i koliko će se karikaturisti plaćati jer od nečeg treba živeti, ali se nadam da ova lepa i čoveku korisna umetnost neće nestati.

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.