fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

О књизи “Коверат Ане Зонаи” Ивана Мрђена

Иван Мрђен написао роман о историји своје породице

Портал Нова С, 18. април 2021.

Аутор: Матија Јовандић

Свака породица има неку мрачну тајну, нешто о чему се углавном шапуће, али се опет тврдоглаво чува као искуство које нико не жели да понови“, пише у свом романуКоверат Ане Зонаипознати београдски новинар Иван Мрђен.

Иван Мрђен, новинар са завидном каријером у водећим медијима у некадашњој Југославији и потом Србији, у новом веку објавио је, поред четири књиге коментара („Са Београдом на Ја“, „Са Тадића на Вучића“, „Са надом у мало сутра“ и „Са мном више нема шале“) и 13 књига у тиражима од по 20 до 30 примерака за рођендане својих унучића. А у „Коверту Ане Зонаи“ (Прометеј, 2021) окренуо се уназад и исписао хронику своје породице у форми романа. И то каквог.

Ана Зонаи из наслова је Мрђенова мајка, приче у роману прате њен, како то аутор каже, не баш срећан живот, али књига није само њена (болна) биографија, него и беспоштедно искрено изнета породична хроника, па и шире од тога: несвакидашње сведочанство о 20. веку преломљено кроз визуру фамилије из које би се о већини чланова могла написати засебна књига.

„Никада нисмо спорили да је моја баба Зонаи Розалија радила у куплерају“, прва је реченица романа. Тај куплерај је у тадашњем Великом Бечкереку (Зрењанин), а породица у Пландишту код Вршца. И први део породичне хронике везан је за салаш Кристијана Штелера, имућног банатског Немца, где ауторов деда, одбегли редов из румунске војске уверен да је насмрт избо наредника, ради и скрива се, упознаје будућу жену и добија четворо деце, од којих је једно Ана Зонаи. Фамилија ту дочекује и Други светски рат.

„Неке људе историја само окрзне, неки никад не сазнају да су били савременици појединих значајних догађаја и личности, али се много већем броју људи догоди да се нађу у некаквом ковитлацу само зато што су Мађари, Срби, Румуни, Немци, Јевреји…“, прича Ана Зонаи у књизи.

Код Штелерових редовно навраћа гестаповац Јурај Шпилер, на делу његовог имања ће се припремати злогласна „Принц Еуген“ дивизија, али и ће и њима пред носом бити скривани комунисти и организатори покрета отпора у Војводини… По завршетку рата, чланови фамилије Штелер, заједно са многим банатским Немцима, иако нису „окрвавили руке“, мета су одмазде. Преживљавају углавном чудом, стицајем околности или захваљујући, опет, откривању неких ранијих тајни.

У другом делу романа, Ана Зонаи је већ девојка, време је радних акција након рата, ту су и вршачки столар и боем Пал Рац у ког је заљубљена, син лекара Александар Кабић који је заљубљен у њу, појављују се партизански поручник Миладин Стојановић, њен први момак, али и Антон Мрђен, ауторов отац. Последња двојица су партизани који ће, свако на свој начин, бити укључени и у покушај Владе Дапчевића и Арсе Јовановића да преко границе код Вршца пребегну у Румунију, па у СССР…

Мало потом, Ана Зонаи удаје се за Мрђена, рађа им се син Ивица, око ње се мота извесни капетан Драгићевић, „бараба у униформи“, породица се сели у Београд… Пар се после неколико бурних година и селидби разводи, а Ана Мрђен, после драматичне ситуације са пиштољем и соном киселином, допада затвора због наводне проневере. По изласку из Забеле и покушаја живота са некадашњим младим болничаром Кабићем, одлази у Немачку где проводи скоро четврт века гастербајтујући и пишући сестри, долазећи на одморе и покушавајући да успостави везе са синовима, фамилијом и светом који је остао иза ње… Све до повратка у у Вршац пред ратове у Југославији, где је преминула.

Аутор нам открива да се писањем „Коверта Ане Зонаи“, на овај или онај начин, бавио више од 25 година. Трагајући за својим идентитетом и залазећи у породичну историју, распитујући се о томе како је живео његов деда, шта се догодило са бабом, мајком, теткама, другим људима у књизи, наилазио је на приче о њима, препричао их пријатељима и приметио да су им оне занимљиве. Те фрагменте је потом почео да записује, каже, овде и онде, без идеје да то буде роман.

Ликови у књизи зову се онако како су се звали и у животу. И уопште, цео роман оставља утисак документа. Осим тога, ту су и теме попут страдања Немаца након Другог светског рата писало јако мало код нас. Појављују се и познате личности из историје попут шаховског велемајстора Боре Костића или оснивача Удбе Александра Леке Ранковића. Мрђен каже да се ослањао на три извора: приче рођака, писма његове мајке која је открио 20 година након њене смрти и лична искуства. Највећи део породичне историје испричао му је теча, који се помиње у роману, тада већ пензионисани официр Гојко Радовић.

– Испричао ми је неке ствари које сам могао само да сањам. Један део појавио се ненадано, и то је описано у роману, моја тетка Илонка пре него што је умрла склопила је уговор са неком породицом о доживотном издржавању и њима је оставила кућу. Када смо дошли да је сахранимо, ти људи питали су ме да ли бих понео две кутије са неким њеним успоменама. У тим кутијама била су и писма моје мајке, која је умрла 1990. У тим писмима било је детаља који су указивали на то да већина Гојкових прича држи воду и ја сам се заледио. Има у роману и мало фикције, али се 80 одсто заснива на истини, посебно део везан за то како се моји родитељи нису снашли у Београду и како су ишли у све горе станове, а имали све више деце и после тога се и тај брак распада, тако да сам ту причу знао практично и из животног искуства. Када је моја мајка у Немачкој стала мало на своје ноге, користила је одмор да дође да се видимо, а потом се и вратила. То лично искуство са мајком ми је било важно за причу. Посебно онај трећи део кад је почела са оним Ацом Кабићем, који је исто трагична прича, и он је човек имао један брак, па је имао проблем са својом мајком, па се оженио оном женом коју је убио… – прича Мрђен.

Мрђен цитира и немачког писца Увеа Тима који је записао да „тек када су сви мртви можеш слободно писати о породици, а само ако можеш слободно писати, испашће нешто вредно читања“. На многим местима у његовом роману Ана Зонаи, а и други ликови, пролазе кроз истински драматичне ситуације. И оно што откривамо о њима понекад је у сфери онога што би многи прећутали. Мрђен се са тим тешким искуствима суочио и још храбрије их написао.

– У првој верзији рукописа, брак мојих родитеља се распао због пребацивања мог оца око очинстава мог и моје браће. Он је ту био стално сумњичав, до краја живота. Он ми је и иначе био најтежи саговорник. Њега сам тешко успевао да отворим. Није то било једноставно, кад он нама није хтео да исприча ни за свог оца који се појавио у једном тренутку и нестао. Тако да сам и ја имао ту дилему. А и мајчина прича о оном Рац Палу увек је била неки израз обожавања. У њеним причама тај Пал је увек био нека врста бога. Једном сам приликом после мајчине смрти разговарао са тетком и она је рекла: „Ма, твоја мајка није никога волела, умислила је да воли Пала“. У тој првој верзији је било то неко моје трагање за идентитетом, ако тако могу да га назовем. Има сцена која је тачна, где је моја мајка имала мали зазор кад сам долазио у Вршац да би девојка са којом сам се дружио могла да буде моја сестра. То се све дешава пре ДНК и ових савремених метода. Ма колико то изгледало болно, заинатио сам се и спремио се да трагам и онда сам у једном тренутку то тако спаковао. То није било баш најбоље, превише сам ја био у главној улози, превише је било новинарски написано, оптерећено детаљима, и онда сам направио ову верзију – објашњава Мрђен.

О многим ликовима би, као што смо навели, могле да се напишу засебне књиге, али се Мрђен одлучио да пре свега истакне жене у својој фамилији. Прво поглавље се и зове „Није важно ко је отац“. Један од посебно упечатљивих ликова је и тетка Маришка, живописна, предрасудама неоптерећена жена. Због ње је у роману и шаховски велемајстор Бора Костић.

– Бора Костић јесте нека фама. Та моја тетка Маришка, она је и мојој породици изузетно занимљив лик. Никада није хтела да каже ко је отац њене ћерке Веронке, која је опет говорила да је имала три оца, правог кога никад није упознала, па оне кројаче што су је усвојили и одвели у Немачку, те да јој је једно време више него отац био теча Пал, пошто они нису имали деце и бринули су о њој. А по Вршцу се свашта прича. Кад су се Веронка и њен муж Дитрих 55 година после рата вратили из Немачке у Вршац, и даље су многи људи неблагонаклоно гледали на то да неки Немци дођу ту да живе. Она ми је причала да ју је једна жена питала да ли зна да игра шах. Није знала зашто је то пита, а после је схватила то као алузију на то да је Бора Костић био њен отац. Има и она прича да никад до краја није било утврђено да ли је Дивна Костић његова ћерка, али је била. Убацивање таквих детаља са мало познатијим људима увек мало држи причу и подиже на мало виши ниво. А она прича за Ранковића и то како су моји добили стан у Београду потпуно је истинита. Причао ми је чак и отац неколико пута. Убацивањем таквих ликова, прича добије на тежини и постане уверљивије и оно што је мало надограђено – закључује Мрђен.

Да се аутор „Коверта Ане Зонаи“ одлучио за „новинарски стил“ и написао публицистичку књигу, читаоци би и даље имали занимљиву причу пред собом, али би остали ускраћени за маркесовски штимунг који призива почетак романа или фокнеровске сенке из дела на Штелеровом салашу, неореалистичке призоре осликане након Другог светског рата или хиперреализам на самом крају. На самом крају, у четвртом делу, нека је врста епилога под насловом: „Иван Мрђен: Шта је било после“.

Извор: https://nova.rs/kultura/ivan-mrdjen-napisao-roman-o-istoriji-svoje-porodice/

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.