Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Дебра Леви говори за НИН о роману Вруће млеко који се нашао у најужем избору за Букерову награду

Сва политика почиње у породици

Најужи избор за Букера и награду Голдсмит. Књига која је обележила годину по мишљењу Спектејтора, Гардијана, Њујорк тајмса, Фајненшл тајмса, готово сваког светског листа и сајта посвећеног издаваштву. Шта се крије између корица романа Вруће млеко Дебре Леви? Иза приче у којој мајка пати од мистериозне болести, а ћерка заборавља на свој живот, заробљена њеном хипохондријом.

На први поглед, Хот Милк личи на путопис. Одлазе на Медитеран, усред августа, на помало чудну, прескупу клинику доктора Гомеза, не би ли коначно утврдиле шта мучи мајку. Има некакав проблем с ногама. Из главе – помислиће читалац и баш зато ће ова проза бити једно од дела о нашем добу. Но, када главна јунакиња Софија буде у првом поглављу очајнички разлупала лаптоп („Дакле, оно што кажем јесте: ако је он сломљен, и ја сам“), откриће нам се цела игра. Мати час хода, час не, али ћерка непрекидно стоји у месту.

„У књигу се може ући као у есеј о хипохондрији, настао ригорозним истраживањем; причу о начинима на које користимо болест да би нам се пружила потребна љубав и пажња“, каже Дебра Леви у разговору за НИН. Додаје да је то сторија о трансформацији. „Софија има двадесет пет година и изгубљена је у животу. Постаје одважнија и храбрија, и онда митови излазе да одиграју своју улогу у данашњици и помогну у преображају. Реч је и о истраживању сродства, фамилије. Аристотел нам је поручио да сва политика почиње у породици.“

Митови? Британска књижевница описује плаже, морске крајолике, уљуљкујући читаоца у лак израз близак путопису. Али, одмах, ненаметљиво, успева да га са површине спусти до дна, до сржи, до мита. На скрин-сејверу полупаног компјутера налази се слика ноћног неба, испуњена звездама, с Млечним путем. Најстарија звезда броји отприлике тринаест милијарди година, саопштава нам главна јунакиња, приповедајући у првом лицу, док звезде на екрану њеног лаптопа „имају две године и произведене су у Кини“.

Из лондонског кафеа, у коме ради, чекајући докторат из антропологије (!), где млеко пенуша, сипа се у шољице, у папирне чаше с напоменом: „Пази, вруће!“ – мотив се сели у Шпанију и заузима централно место. Као и медуза која је опече, али чија нас појава, при сваком Софијином уласку у воду, позива да се сетимо митске Горгоне, барем њене одрубљене главе.

Како пасуси одмичу, призива, помиње грчки свет. Прави цео круг: од фотографије актуелног премијера Алексиса Ципраса на фотографији из новина, мале расправе о грчкој кризи, па назад, до старих филозофа.

Мајка непрекидно тражи чашу воде. У изузетно вешто постављеној игри мотивима (имамо и пса на ланцу кога жели да ослободи), помишљамо на најразличитије ствари. Живот детета у мајчином стомаку…

„Роман је осмишљен тако да може да се чита на више начина“, одговара Дебра Леви. „Као психолошки трилер чије су главне јунакиње мајка и ћерка које траже лек за мистериозну болест на клиници у јужној Шпанији. Али, може да буде и критика: како нам старомодна схватања женствености и мушкости не дају да напредујемо у животу. Како играмо улогу мушкарца и како играмо улогу жене… Да ли нам таква представа помаже у модерном свету?“

Напомиње да су писци истовремено и читаоци. „Неке од књига које сам прочитала да бих написала Вруће млеко укључују Лакана, Фројда, Ничеа, Елен Сиксу, као и кримиће, трилере. У својим романима желела сам да истражим димензије људског искуства које се понекад игноришу у реалистичким делима: начине на које смо збуњени, усамљени, експериментални, крхки, сујеверни, мудри, глупи, како волимо, мрзимо. Како смо безнадежно рањиви и непромишљено храбри. Можемо да будемо све то у исто време. Дакле, изазов јесте био да креирам наратив који може да држи сву људску неповезаност.“

Дебра Леви рођена је у Јужноафричкој Републици 1959. Њен отац, чији су родитељи дошли из Литваније и отворили рибарницу, био је члан Афричког националног конгреса. Завршио је у затвору кад јој је било пет година. Четири лета касније, пресели су се у Енглеску. Одрасла је у кући пуној књига о историји. Током осамдесетих и деведесетих, написала је двадесетак драма и постала важан драмски писац у Британији. Објављивала је поезију, седам романа, нефикцијско дело Ствари који не желим да знам (одговор пун варница на Орвелово Зашто пишем).

У прози је непрекидно размештала јунаке по целом свету. Један наслов садржи речи географија и прогутати. Не жели да открије на чему сада ради, али сазнајемо да заплет почиње у Берлину, непосредно после пада Берлинског зида. Зашто јој је важно да ликове провуче кроз више земаља?

„Одувек сам била заинтересована за то како су Хенри Џејмс и Е. М. Форстер подизали своје јунаке из Британије и Америке и смештали их негде другде, у намери да посматрају како се понашају када изгубе уобичајене навике које подразумева присност. Моје књиге истражују начине на које дефинишемо своје културне идентитете или начине на које их друштво дефинише за нас. У роману Сњимминг Хоме, с радњом на француској ривијери, желела сам да небо буде плаво, да сунце увек сија, јер је главни јунак депресиван и изнутра се осећа сиво.“

Важна јој је реч експеримент; уметник мора да ризикује. Каже раније за Вајт ривју да су људи склони хипохондрији налик писцима, да увек мењају причу и увек чикају наратив, „Не може ово да буде мигрена! Не може ово да буде мигрена, јер…“

Занимљива су њена гледишта о истраживањима пред почетак писања. Мисли да су занимљива, фасцинантна, али да је важна ствар умети стати с тим стварима. Уколико на половини рукописа осети потребу да се врати истраживањима, онда зна да је у шкрипцу и најчешће оде да плива.

Битан је и Боуви. Софија у роману Хот Милк гледа на Јутјубу стари концерт Дејвида Боувија чија је појава очигледно битна за Дебру Леви. Описује га: коса црвена као крвава наранџа; блистава кошуља – окидач за размишљања о путовањима свемиром. Ципеле с платформом подижу га изнад Земље. „Боувијеви обојени капци су сребрни свемирски бродови.“

Раније је открила како ради. Носи бележнице и записује ствари. Пре неколико година, управо у Шпанији, унела је фрагмент под насловом Опис сабљарке. Округле, бистре очи и рибар кога посматра док сече сабљу, покретима матадора. Белешка је чекала да буде употребљена и сада, на последњим страницама најновијег дела, видимо како се коначно уклопила у причу.

Више пута поменула је каубоје. „Овај део Алмерије у јужној Шпанији европска је полу-пустиња. Сунцем спржен, прашњав предео у коме су снимани неки добри и лоши каубојски филмови. Софија је антрополог и оно о чему размишља јесте култура мушкости у вестернима“, каже за наш недељник, скрећући пажњу на одломак из Врућег млека. Предлаже да објавимо пасус:

„Прави каубоји мора да су увек имали испуцала уста јер су моје усне почеле да пуцају од сунца. Да ли су зурили у бескрајно небо и патили због одсуства пољубаца и загрљаја? И да ли су њихове несреће нестале у мистеријама свемира као што понекад то чине када гледам галаксије на свом разбијеном скрин-сејверу?”

Роман је подељен на тридесетак краћих поглавља, одвојених посебним насловима, између којих наилазимо на фрагменте блиске поезији. Плус реченицу, сличну рефрену: „Моја љубав према мајци је као секира. Сече врло дубоко.“ Пита се: Ми смо мајка и ћерка, али да ли смо породица… Софија путује у Грчку да би посетила оца који се оженио млађом женом и добио дете. Чак и такву посету књижевница користи да дотакне светску економску кризу. Не усложњавајући никада израз, пуштајући читаоца да лако иде дуж шпанске обале, напомиње да сви грчки митови говоре о несрећним фамилијама.

Извор: Мића Вујичић (НИН, 16. фебруар 2017.)

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.