fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Дебра Леви, британска списатељица: Сви носимо прошлост са собом на одмор

Знаш, друже стари, нисам ниједном користио тај базен целог лета – каже злослутно Гетсби пред крај романа Френсиса Скота Фицџералда. Пливач, из истоимене приповетке Џона Чивера, разматра могућност да из виле пријатеља воденим путем стигне до куће, користећи читав ланац базена у крају. Дејвид Фостер Волас у причи Заувек горе описује дечака на скакаоници који тог дана пуни тринаест година. Приповедач сажете приче Мој отац у базену Давида Албахарија прави круг око очевог уласка у воду и изласка из воде. Прво брише косу иако је она сасвим сува, потом пребацује пешкир преко рамена и тоне у лигештул: „У танушној сенци сунцобрана, белина његове коже још више пада у очи него у базену, где одсијава као крљушт.“

Дебра Леви, чији је роман Ка кући пливајући објавила издавачка кућа Прометеј, у библиотеци Река (превод: Горана Кукобат) – доводи групу јунака у вилу изнад Нице и за главну позорницу бира управо базен.

„Најједноставније речено, базен је само рупа у земљи. На неки начин, личи на гроб. А живот почиње у амнионским водама материце наших мајки“, објашњава у разговору за НИН. „У мом роману, базен је место за игру, за флерт, место да пустиш мозак на пашу и да истовремено имаш велике мисли. Такође, он је налик позоришту. Базен има улазе и излазе. Носимо костим, премда смо готово наги. Пуно је тога занимљивог у човековом понашању на базену, а људски поступци јесу моја тема.“

Јула 1994, песник Џо Џејкобс, његова жена Изабел, ратна репортерка (Северна Ирска, Либан, Кувајт) и четрнаестогодишња ћерка Нина, заједно с породичним пријатељима Мичелом и Лором, угледали су приликом уласка у одмаралиште тело што плута, тамо где је вода дубља и хладнија због сенке борова. Под утиском јучерашњег чланка о медведу од деведесет четири киле који је сишао с планине изнад Лос Анђелеса и бућнуо се у базен холивудског глумца – помислили су да је реч о животињи, али је млада Нина схватила да нису у праву. Голишава жена пливала је испод површине: „Била је окренута на стомак, обе руке су јој биле раширене тако да је изгледала као морска звезда док је њена дуга коса, попут морске траве, плутала око њеног тела.“

Тако су упознали Кити Финч, проблематичну цуру чију професију није лако дефинисати.

„Радиш ли? Мичел је пљунуо коштицу од маслине у чинију.“
„Па, рецимо. Ја сам ботаничарка.“
„Џо је помиловао малу посекотину од бријања на бради и осмехнуо јој се. У твојој професији има баш неких финих, необичних речи.“

Игра с травкама није престала, јер биљке увек припадају некој породици. „Када парови понуде склониште или храну луталицама и усамљеницима“, закључио је приповедач, „они им заправо не нуде дом. Они се играју са њима. Изводе представу за њих. И када заврше, они својим насамареним гостима на све могуће лукаве начине саопштавају да би требало да оду. Парови увек једва чекају да се врате мисији уништавања својих доживотних партнера док се претварају да им је најважније оно што је најбоље за њих. Гост самац је само нешто што им одвлачи пажњу са тог задатка.“

Међутим, загонетна, дивља Кити Финч окренуће игру у своју корист. Зато је медвед с почетка приче срећна дигресија. Зар се на одмору, на летовању, заиста не осећамо помало омамљено, као да смо привремено ускочили у двориште холивудског глумца и касније се свега сећамо кроз маглу, додајући понеки фини, измишљени детаљ. Необичне ствари догађају се и ликовима на путу. Један мисли да је видео Кита Ричардса како пије пепси.

Кити Финч су замало омамили и однели у планину, али је она успела да остане и сурово их суочи са сопственим животима. Тај скок у празан базен за који смо држали да је пун – најчешће изводимо приликом повратка кући. Зато у роману Ка кући пливајући треба бити будан код халуцинација и омама. Не треба заборавити да су фамилијарни односи важна ставка у опусу Дебре Леви.

„Централна метафора, она која представља окосницу моје књиге, говори о немогућности пливања кући. Где је дом?“, напомиње наша саговорница. „Ово је географско, историографско, психолошко питање. Базен у роману је дубок и хладан, смештен у сенци дрвећа, па се инсекти боре у води, а лишће и шишарке плутају по површини.“

Прозу красе „летња поређења“. Одагнане мисли, рецимо, враћају се попут таласа што јуришају на камење. Једна старија жена обично седи на балкону и с врха посматра свет окупљен око базена у вили – као да погледом тражи ајкулу у океану. „Напољу је било вруће, али је она осетила хладноћу у соби својих родитеља, као да се налазила насред клизалишта.“

Ту су бикинији са дезеном трешње, породице на плажи с пластичним лоптама, столицама и шареним пешкирима. Удар прљавог градског живота, пре или касније. Удар шишарке о глатку површину базена. „Јак мирис рузмарина засађеног у дрвеним гајбама на симсу прозора.“

Док смо разговарали о роману Вруће млеко, такође објављеном у Прометеју, чије главне јунакиње, мајка и ћерка, усред августа, одлазе на Медитеран, не би ли установиле каква загонетна болест мучи мајку – приметили смо да књижевница ствара утисак да у причу увлачи добар део света. Ликови из различитих земаља разбацани су по целој Европи.

„Одувек сам била заинтересована за то како су Хенри Џејмс и Е. М. Форстер подизали јунаке из Британије и Америке и смештали их негде другде, у намери да посматрају како се понашају када изгубе уобичајене навике које подразумева присност. Моје књиге истражују начине на које дефинишемо културне идентитете или начине на које их друштво дефинише за нас. У роману Ка кући пливајући, с радњом на француској ривијери, желела сам да небо буде плаво, да сунце увек сија, јер је главни јунак депресиван и изнутра се осећа сиво.“

Подвлачи да је желела форму која има и површину и дубину, као базен. „Морала сам да начиним посебну палету: мешавину модернизма, реализма, узвишеног и узнемирујућег. Читамо ли лагану причу о групи људи на одмору на југу Француске? Да. Читамо ли егзистенцијалистичку причу о тузи? Да. Морала сам да пронађем форму у којој бих могла да исписујем поетику туге у врелини лета: снажна осећања, скривена и откривена под плавим небом без облака. Напослетку, сви ми носимо своју прошлост с нама на одмор, заједно са сандалама и средствима против комараца.“

Рачунајући да се у кофере за море пакују и најразличитија издања, због чега су пред сезону новине пуне препорука за читање, наводимо јој реченицу америчког писца Лева Гросмана: „Суштина књиге изабране за лето јесте да њоме сами себе изненадимо. Није реч само о томе да смо фасцинирани књигом. Ради се о томе да смо фасцинирани чињеницом да смо фасцинирани.“

Дебра Леви сматра да је Мишел Уелбек најбоље одговорио на ово питање. „Он наводи да књиге чита зато што један живот није довољан. То је веома добар одговор. У овом трену, ја поново читам Аполинерову поезију Калиграми: песме о миру и рату од 1913. до 1916. Аполинер отвара ум читаоца. Не говори му шта да мисли, шта да осећа.“

По врућини, тражимо неколико стихова, у преводу Ивана В. Лалића: Милост за наше заблуде милост за наше грехове / Ево долази лето силовито годишње доба / А младост мртва је као и пролеће / О сунце то је време жарке Разборитости…

Текст: Мића Вујичић (НИН, 12. август 2021)

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.