fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Александар Танурџић: „Никада не препоручујем свој роман!“

Александар Танурџић је млади српски аутор чији је роман првенац Уста ми пуна вишања одушевио домаћу публику. Овај роман се нашао и у ужем кругу  за Виталову награду. Танурџић је након студија књижевности, покренуо школу креативног писања In medias res, уредник је у издавачкој кући Прометеј, а ради и у култној новосдаској књижари Мост. мало смо попричали са њим о свим његовим искуствима, о роману, књижевним узорима, а питали смо га и за савете које би могао да пружи будућим колегама.

Да ли Вам је то што сте уредник у издавачкој кући помогло да објавите свој први роман?

У време када је договорено објављивање Вишања ја још увек нисам имао уредничка задужења, то се десило у међувремену, али сигурно да ми је помогло познанство са издавачем, па и сарадња коју смо имали. То ми је била велика олакшица, у смислу да сам могао лично да предам рукопис и будем сигуран да ће бити прочитан. С друге стране, имао сам још неколико опција, али мислим да је Река била најбољи избор.

Такође радите и у књижари у којој може да се купи Ваша књига. Да ли књижар А.Т. купцима препоручује роман писца А.Т? Шта Ваши надређени кажу око овог „сукоба интереса“?

Не, никада га не препоручујем. Буде ми веома непријатно чак и када ме питају Каква је ова књига, а ја видим да у руци држе Вишње. Мало поцрвеним, али морам да одговорим. На сву срећу, имам још једног колегу, а Вишње су његова најчешћа препорука. Што се тиче „сукоба интереса“, ово је заправо испало веома добро. Захваљујући инстаграму, већина људи већ зна ко је аутор и где га могу наћи, па тако и циљано долазе како бих им потписао књигу. Практично, ја имам промоције сваки дан. Понекад морам да дотрчим из редакције у књижару само због потписа. У одличној сам позицији, јер ретко који аутор има толико контакта са својим читаоцима.

Када бисте о Вашем раду у књижари писали књигу, да ли би то била драма, комедија, хорор, трилер, љубавни или историјски роман?

Јој, па да, мислим да нећу погрешити ако кажем да би то био спој свега и свачега. Можда не баш трилер, али драма, комедија, хорор, љубавни, то би сигурно дошло у обзир. Неке сцене су толико нереалне да би ми сваки уредник рекао да „смањим доживљај“, али, за то постоји само једно објашњење – рад са људима. Ту се свашта може очекивати.

Како сте се одлучили за, у данашњој Србији, прилични непопуларан корак да за главног (или, макар, веома важног) негативца у роману одаберете сеоског свештеника?

Задатак сваког аутора је да примећује и пише о ономе што га на неки начин фрустрира, о ономе што је „искочило из зглоба“, а ја сам то видео у религији, односно поимању религије данас. По мом мишњењу, незамисливо је, па чак и недопустиво, да некога у мантији видимо како у близини цркве паркира џип, крузер, у продавницама плаћа картицом, има превише килограма. Слушао сам о оним „тарифама“ на сахранама, венчањима, крштењима, нечему сам и сам присуствовао и био згрожен оним што чујем и видим. Да се разумемо, јасна ми је разлика између цркве и манастира, и свестан сам да и религија донекле мора да испрати савремени свет, али мислим да мора постојати јасна граница између црквеног и световног. Мој свештеник је сеоски јер је сам тако могао пластичније приказати оно што сам замислио.

Да ли је било неких негативних реакција због тога?

Наравно да јесте. Не могу лагати, нису то били неки напади, али било је коментара. И даље постоји тај неки страх од људи у мантији, као да наш рај/пакао зависи од њихове добре воље, а не од наших поступака, па се то више односило на „како се усуђујеш“. Ја, ни у ком тренутку нисам коментарисао нити стављао у негативан контекст саму религију, или библијске текстове, већ интерпретаторе, оне који су свесно на себе преузели одговорност да „шире Божју реч“.

Млади писци најчешће бирају градске средине као миље за своје приче. Зашто сте се ви одлучили за село као место радње Вашег романа?

Ја сам долазим из сеоске средине. Иако моје село није као ово фиктивно из романа, ипак сам у току одрастања ухватио механизме по којима једна сеоска средима функционише. Било је лакше у мањој средини „држати на оку“ саме ликове, лакше их је пратити, видљивији су, а због саме скучености реакције су бурније и драматичније; читалац се лакше упознаје са простором и тим сеоским стазама које се понављају, па се ствара и већа блискост. Интересантно је, да ни у граду ситуација није много другачија, сваки кварт или насеље има у себи једну сеоску причу.

Да ли је данас могуће наћи место на планету где нема мобилних телефона или интернета. А, опет, у Вашем роману нема таквих новотарија. Питање је када се дешава радња Вашег романа јер на маргинама приче нисам приметио ни телевизор, ни струју, а ни сеоску механизацију. Постоји воз и то је то што се тиче технологије.

Да, добро сте то приметили. Намерно сам роману одузео временску и просторну конкретизацију, па сам морао бити пажљив приликом писања да ми се негде не омакне нека временска одредница. Желео сам да створим извесни вид универзалности саме приче која се може десити на било ком месту у било које време. А недостатак технологије само појачава утисак одсечености и изолованости становника, који су због тога усмерени једни на друге.

Осим што Вашу књигу о младим људима које је изоловало и заробило окружење, али и они сами, смештате Ван урбаних средина, а у роману нема ни високотехнолошких сокоћала, још једна од особености Ваше књиге је што Ви заправо знате да пишете. И то одлично. Због тога је Ваша књига прилично захтевна када је читање у питању јер не нудите оно што данашњи савремени роман и млади аутори (за младе) нуде.

Прво, много вам хвала на коментару о мом писању. А друго: да, нисам желео да напишем још један инстант роман, који, условно речено, подилази публици тако што ће се прича развијати путем инстаграм сторија, фејсбука и тиме га учинити ближим данашњем читаоцу. А с друге стране мислим да публика није наивна и да веома лако „провали“ такве покушаје. Иако се не бавим неким очигледним проблемом младих данашњице, актери романа припадају млађој генерацији и суочени су са самоћом, искљученошћу, немогућношћу да бирају итд. што јесу универзални проблеми савремених младих људи.

Какве су реакције на Ваш роман?

Мени је најинтересантнија отвореност данашњих читаоца. Не либе се да ми пошаљу поруку са подужим коментарима и веома лако разбијају баријеру на релацији аутор – читалац и то је одлично. Веома ми је драго што могу да пратим живот Вишања након што су отишле од мене. Вишње више нису моје и срећан сам што имају онолико живота колико имају интерпретација. Свако је приметио нешто друго, дао другачији смисао мотивима, самим вишњама, а најбоља су тумачења Јакова и питање да ли он постоји или не.

Књига Уста ми пуна вишања је добила своје друго издање, а ушла је и у ужи избор за Виталову награду. Да ли сте очекивали овакав успех (јер ово јесте успех за први роман) када сте почињали са писањем?

То је и мене изненадило и било је необично прочитати сопствено име на истој листи са именима аутора које сам ја читао, чија сам дела обрађивао на факултету. Нисам имао никаква очекивања. Не могу рећи да се нисам надао нечему, само нисам могао јасно дефинисати чему тачно, тако да су у мојој глави ужи избори једнаки са освојеном наградом. А роман је изашао у најгорем могућем тренутку, јер је тада свако окупљање било забрањено због пандемије, па самим тим никаква промоција није долазила у обзир, али је роман нашао свој пут. Постоји од недавно заједница на инстаграму познатија као букстаграмери, и морам признати да су они већим делом заслужни што је роман добио своје друго издање. Све је ишло од уста до уста, од профила до профила.

Да ли је било тешко издати први роман?

Па није једноставно, али није било ни толико страшно. У мом случају су се неке ствари просто поклопиле, али то ваљда тако иде.

Шта саветујете младим ауторима који желе да пођу Вашим стопама?

Све што кажем звучаће као нека флоскула. Али, најозбиљније мислим да не би требало да подлежу трендовима, већ да пишу о ономе што најбоље „осећају“ и буду стрпљиви. Ваља вредно радити, писати и писати и писати, па онда читати, читати и читати, па опет мало писати.

Да ли могу да пошаљу рукопис Вама као уреднику? Шта им саветујете да ураде пре него што пошаљу рукопис?

Могу, наравно, како другачије открити некога. Добронамерни савет је да се потруде да роман буде писмен; граматичке и грешке у куцању остављају доста неповољан утисак, мада сигурно не и пресудан, али у сваком случају ме више обрадују рукописи који се читају без таквих сметњи.

Као уредник сигурно добијате доста рукописа младих аутора. Како Вам се чини то што добијате? Да ли има потенцијала у томе?

Добијам, да. Потенцијал се може видети већ након неколико прочитаних страна рукописа, и веома ми је драго што могу потврдно да одговорим на ово питање. Има потенцијала, мислим да је будућност књижевности сигурна, ма у ком облику је читали.

Шта бисте као писац саветовали будућим колегама?

Саветујем им да се не залећу, односно, да пажљиво одаберу тему коју ће обрађивати. Ово кажем јер је најчешћи случај, да младе ауторке и аутори у првом роману желе да кажу све што знају, па се теме преплићу, практично се боре једна са другом, а на крају ниједна не дође до изражаја. Имате времена, не мора све стати у један роман, сачувајте нешто и за касније. Затим, пажљиво одабрати издавача. Велике издавачке куће су добре, али и мач са две оштрице, јер, реално, исте недеље кад и ваш, изаћи ће још двадесет других романа.

Шта као предавач радионице креативног писања Ин медиас рес можете да кажете о полазницима? Шта раде добро? У чему греше?

То је једно посебно искуство. Окупе се људи из потпуно другачијих светова и свако доноси нешто своје и веома оригинално. Највише волим кад заобиђу моје смернице, кад ме потпуно изигноришу и то што ураде, рад који ми предају, буде феноменално. Али томе писање и служи, ширимо границе и рушимо баријере. Увек на почетку радионице имам много полазника, али већ након првог сусрета број се смањи јер, авај, добије се домаћи задатак. Они најбољи остају до краја, истрају и виде резултат сопственог рада, јер махом сви буду објављени у зборницима, часописима, освоје понеку награду, па све на крају има смисла.

Које су књиге и писци који су Вас изградили као књижевника?

Да, то би били они писци на чије књиге сам био љубоморан. Чим ми буде жао што ја нисам аутор књиге коју читам, тај писац на мене суптилно врши утицај. Имам то неко своје тројство: Толстој, Лоренс Дарел и Амос Оз, они су ме у извесном смислу обликовали, али нисам се могао одупрети утицајима Хесеа и његовог Демијана, и оног који је за мене био откриће света дивне књижевности са неких тринаест година – Оскар Вајлд и његов Доријан Греј. Да не заобиђем домаћу књижевност, морам споменути Киша и Селимовића, али и Нечисту крв Боре Станковића, која је била велика инспирација за саме Вишње.

Које књиге тренутно читате?

Мало каскам кад су новитети у питању јер читам рукописе, али недавно сам се одушевио Дарком Цвијетићем и његовим насловима Шиндлеров лиф и Што на поду спаваш, а тренутно читам Казанцакисово Последње искушење.

Којим књигама се радо враћате?

Бар једном годишње прочитам Васкрсење, Мајстора и Маргариту и наравно Слику Доријана Греја, не морам их чак ни до краја прочитати, али се волим наћи у том познатом окружењу. Сваке зиме прочитам бар један део серијала о Харију Потеру. Ја сам та генерација која је расла заједно са Харијем.

Које књиге можете да препоручите читаоцима Bookvara?

Не толико књиге колико ауторе, па бих свима саветовао да прочитају било шта од Срђана Ваљаревића и Кристијана Новака, читање њихових књига никако није нити губљење а ни прекраћивање времена. Препоручио бих и новитет из едиције Река, а то је нови роман Гејра Гуликсена Види нас сад.

Разговарао: Милан Аранђеловић
Интервју преузет са портала bookvar.rs

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.