Едукација

Велики рат Милутина Бојића

Милутин Бојић – Песме бола и поноса

Милутин Бојић спада у највеће и најзначајније српске писце. Са двадесет и пет година колико је доживео оставио је изврсно песничко и драмско дело, које је надживело своје време и које данас проучавамо са посебном пажњом. Он је песник који је превазишао епоху и постао један од међаша нашег песништва који своју естетску вредност и мисаону дубину обнавља и проширује са сваким новим временом и новим читањем, потврђујући се као класик.

Бојићева Голгота збива се  у исто време када и Голгота српског народа. Рат прекида његов књижевни узлет. Прво Балкански ратови, па Први светски рат. Бојићев живот се драстично мења. Живот на његова плећа сваљује не само општу трагедију рата, него и бригу о његовим рођенима, јер је до своје 23. године изгубио и оца и мајку.

Упркос свему, Милутин интензивно ради, путује у ослобођене крајеве, пише чланке, путописе, књижевне и позоришне рецензије, песме, драмске текстове. Настаје изврстан драмски комад Краљева јесен, 1913. године, а писац присуствује у Народном позоришту извођењу свог драмског првенца. Почетком 1914. појавила се збирка Песме, која је промовисана од највећег књижевног зналца тога доба, Јована Скерлића.

Са ретким даром, надахнућем и мудрошћу пише о времену у којем живи, стављајући у дубљи историјски и цивилизацијски контекст судбину свог доба и свог народа у том времену. Оставио је тако универзалне поруке које се односе и на појединце и на људски род у целини.

Бојића су сви волели и поштовали, и у отаџбини и у изгнанству.

„Свуда је уносио своју младост и ведрину, свој дух и своје добро срце… Јер, господо, овај високо надахнути песник био је у животу обичан човек: нежан син и брат, мио друг, и скроман, скроман као ретко ко у његовим годинама и са његовим даром.“ – Миодраг Ибровац
„Бојић је проширио границе нашег песништва и кад се дотицао националних митова и легенди. Судбина нација, тако проширена и тако повезана са далеким трагикама људске историје, добија на универзалности.“ – Зоран Гавриловић
„Више него иједан други песник тог доба Бојић је природом свог дара био предодређен да буде песник судбинских дана отаџбине…“ – професор Јован Деретић

 

Другог дана Божића 1915. године, Милутин је забележио на комаду хартије:

„Ја верујем да ће доцнији нараштаји разумети наше страсти, можда ће се дивити нашој својеглавој упорности и самовољном подношењу мука. Ипак, да ли ће сви нови Срби одобравати наш предсмртни пркос у презирању непријатеља и самоодрицању ради општег добра? Да ли ће схватити да код нас није била узбурканост живаца, ни помућена свест, него јасно осећање мржње према нападачима. Ми бисмо мрзели освајаче и да су нам добра доносили. Што су се довукли у нашу земљу! Зашто руше оно што су наши установили!“

факсимил Бојићевог рукописа, преузето из библиотеке „Милутин Бојић“

 

Иако је живео само 25 година, Милутин Бојић је оставио неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Видо. Али, није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тенутку његовог снажног песничког успона.

Део текста преузет је из књиге Плава гробница. Погледајте и друге књиге из едиције Србија 1914-1918.

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.