Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Ратни дневник једног хирурга

Од три болести које су узроковале толико недаћа у Ваљеву и у бројним местима у земљи која је већ толико тешко пропатила, тифоидна грозница је довољно позната. С друге стране, пегави тифус веома је редак. У Русији и Србији (посебно у новим деловима који су претходно били турски), ова болест је ендемична, али локализована, и углавном бира своје жртве међу сиромашнима и прљавим слојевима становништва. Али до тада је била прилично доброћудна у том окружењу. Сматрало се да је смртност од пет или шест посто веома висока.

Наука још увек не познаје патогени агенс пегавог тифуса, иако постоје непроверене сумње на неколико протозоа. Али генерално се сматра да болест преноси женка беле ваши из одеће. Један руски лекар, који је и сам боловао од те болести, рекао ми је, ослањајући се делимично на властито искуство, да се у његовој земљи сматра могућом одређена имуност, иако то није разјашњено. Болест почиње јаком грозницом. Петог дана, појављују се мале ружичасте пеге на читавом телу, које личе на мале богиње, и које бледе под притиском прста. Током друге недеље, свака пега почиње поткожно да крвари и поприма шиљаст облик, а болесник изгледа као да му је цело тело попрскано плаво-црним мастилом. Лице и руке обично су поштеђени. Грозница, која се пење од 40 до 41 степена, обично траје око петнаест дана и завршава се нападом. Али болесници обично већ умиру пре тог краја. Једина терапија састоји се од тога да се болесник уморава у плахте натопљене хладном водом.

Тамо где изостане лечење, смртност може бити и до 90%. То је био случај у неколико места у Србији.  Из дана у дан, број оболелих страховито је растао, а штета је свакако била ужасна међу оних пет-шест хиљада ратних заробљеника који су се налазили у Ваљеву у складиштима артиљеријске касарне. При томе, мало-помало, особље болница и само је оболело, до те мере да је остало једва неколико особа које би лечиле болеснике. Двојица заражених лекара из болнице на брду, врло брзо су подлегла болести. И свуда, у том прљавом и разореном граду, и у околини, смртни случајеви су се застрашујуће множили. Као врхунац несреће, нигде се није могло наћи млека за дијету болесника.

Висио сам између живота и смрти шеснаест дана. Температура је престала 17. фебруара. И готово да нисам могао да верујем. Доктор Георгијевић, који ме је тако добро лечио до тринаестог дана, и сам је умро од тифуса. Кад је темптература прелазила 40 степени, госпођица Де Гроте би ме умотавала у хладне, влажне плахте, које је понекад мењала на свака два сата, понекад на сат. Ујутру и увече, давали су ми четврт грама кинина и ликер од млека са коњаком, као напитак за срце.

Али током моје болести моја болничарка ми је прећутала, упркос мојим упорним питањима, да је тако велики број мојих познаника и пријатеља преминуо. Сазнао сам то тек кад сам оздравио.

За десет дана, умрло је четрнаесторо лекара у Ваљеву. Међу тим преминулима било је сабраће коју смо виђали свакодневно, с којом смо радили, попут оне српске докторке која је давала наркозу мојим оперисаним пацијентима… Сви, сви, сви о којима сам се распитивао сад су били мртви, мртви. Мислим на све њих са сетом. Поготово на двојицу моје аустријске сабраће, Ковача и Милоту, који су ми тако често помагали. Затим на госпођицу Бабић и мог сабрата Војтека, и мог пријатеља Кука…

Из књиге: Са Србима у Србији и Албанији 1914–1916 – ратни дневник једног хирурга

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.