Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

Svi smo trenutno u sličnoj situaciji, ali odluke kako ćemo iskoristiti vreme u uslovima ograničenog kretanja su individualne.
Mi želimo da Vas motivišemo da ovo vreme provedete čineći nešto dobro za sebe. Osim popusta od 20%, omogućili smo i besplatnu isporuku knjiga do Vaših vrata. 
Zaštitite svoje misli od medijske buke, uronite u dobru knjigu, naučite nešto novo, napajajte se korisnim i lepim stvarima i kad sve ovo prođe osećaćete da ste uradili nešto korisno za sebe. 

Poslednje Apisove reči pre streljanja

Crna ruka – osnivanje i osnivači

II deo

 

Same pripreme za osnivanje Crne ruke trajale su neke dve godine. Dokaz za to nudi i dnevnik Velimira Vemića. U ovom dnevniku nalazi se i podatak, da se među mladim zaverenicima iz 1903. godine i pre Bogdana Radenkovića počelo razmišljati o stvaranju jednog pokreta, koji bi okupio oko sebe sve zdrave nacionalne snage u zemlji.
                U septembru 1908. godine, Vemić je o tome razgovarao sa akademikom Jovanom Cvijićem, i predložio mu da on, kao ugledan naučnik, stane na čelo tog pokreta, ali je ovaj to odbio, rekavši da „treba jačih ljudi od njega, koji bi poveli stvar“.
                Sve do 8. februara 1910. godine, Vemić u svoj dnevnik nije više uneo ni slovo o stvaranju neke organizacije. A u zabelešci od tog dana zapisao je, da su se on, Vojislav Tankosić i Bogdan Radenković dogovorili da se „obrazuje jedan klub sa revolucionarnim smerom“, i da Radenković „izradi statut prema statutima Burševa i karbonera“.  Otuda, neće biti pogrešno da se prihvati kao tačno, da su za osnivanje Crne ruke bili posebno zaslužni Vemić, Tankosić, Radenković i Ljuba Jovanović-Čupa. A najzaslužniji – Radenković i Jovanović.
                Radenković i Jovanović bili su sigurno najobrazovanije ličnosti Crne ruke. I ako iko od crnorukaca, onda bi se oni mogli nazvati roditeljima organizacije. A uz njih i Tankosić…
                Sa svojom idejom Radenković je upoznao trojicu ljudi – Vojislava Tankosića, Ljubomira Jovanović-Čupu i Velimira Vemića. I oni, i „ne razmišljajući mnogo“, prihvataju tu ideju… „Tako je, dakle“, po rečima Čedomira A. Popovića, „počelo stvaranje nove organizacije, čija je osnova imala da bude: sprovođenje revolucionarne akcije u pokrajinama van Srbije“, i kojoj je ubrzo pristupilo više oficira – major Ilija Radivojević-Čiča, Dragutin Dimitrijević-Apis… Na predlog Vojislava Tankosića, Bogdana Radenkovića i Ljube Jovanović-Čupe, organizacija je dobila naziv – „Ujedinjenje ili smrt“. Na njen statut, osnivači su, njih sedmorica, stavili svoje potpise 9. marta 1911. godine, i postali članovi Vrhovne centralne uprave.

 

Solunski proces

 

                Na procesu u Solunu, Crna ruka je okarakterisana kao „terorističko-prevratničko i reakcionarno-revolucionarno tajno društvo“, osnovano „u cilju nedopuštenog i ne pozvanog mešanja u državne poslove i neodgovornog uticaja na državnu upravu i politiku“.
                Postoje i drukčije ocene, međutim, i po njima je Crna ruka bila „patriotska, nacionalno-revolucionarna organizacija, kojoj je bio glavni i jedini cilj borba za ujedinjenje Srpstva“.
                Na Crnu ruku navodno je izvršila određeni uticaj i oficirska organizacija u Turskoj – Liga oficira spasilaca, koja je u julu 1912. godine ultimativno zahtevala da se parlament odmah zatvori. Kao i Liga oficira u Turskoj, i Crna ruka je isticala, da su oficiri najpozvaniji, i dužni, „da pre sviju priskoče u pomoć otadžbini i spasu je od stranačke pljačke“.
                Optužbe na sudu u Solunu, da je Crna ruka bila teroristička organizacija, Dragutin Dimitrijević-Apis pokušao je da ublaži izjavom, da je po svojim statutima ona imala „karakter i izraz malo revolucionarno-teroristički“, ali da se to „da razumeti i objasniti time što je to naročito pisano pod atmosferom ondašnjih maćedonskih akcija u kojima su ovakva sredsatva dobila donekle samim radom na praksi izvesnu legitimaciju.

 

Poslednje obraćanje

 

                Odluka da se Apis uhapsi, i pristupi konačnom obračunu sa Crnom rukom kao tajnom organizacijom, treba da je pala kad je ofanziva na srpskom delu Solunskog fronta dala prve rezultate i kad se, usled toga, popravilo raspoloženje savezničkih sila prema Srbiji.

Pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis 14. mart 1915.

                Pre nego što će mu marama biti vezana preko očiju, i pre nego što će se hici ispaljeni iz pušaka petnaestorice žandarma sručiti u njegovo telo, Apis je uzviknuo: „Živela Velika Srbija, živela Jugoslavija!“ Njegov sadrug Vulović, uzviknuo je pak: „Živela Velika Srbija!“

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.