Едукација

Писма из Великог рата – историја коју су писали обични људи

Ако не будемо учили нашу историју, учићемо туђу

О битним тачкама битака у току ратова, читали смо из разних извора. О томе како су текли токови борбе писано је двозначно. Међутим, шта знамо о обичним војницима? Које су их мисли опседале у бесаним тренуцима, и какви су их демони посећивали онда, када нису били сигурни да ли ће се вратити из рата живи. Питајући се за кога и због чега полажу живот на коцку, да ли је Србија заиста вредна, покушавали су да нађу смисао читавој ситуацији. Ми не смемо бацити у заборав ниједан писани траг који је остао иза обичне пешадије, која је жртвовала себе да бисмо данас ходали овом земљом.

У наставку прочитајте два писма из књиге Српска писма из светског рата 1914-1918:

М. К. Пише из Галиције у село Слатина, пошта Андријевица, Црногора:

Турка на Стрију, 8. јула 1917. по новом.

Драги Вукмане и Станисава, здраво! Данас сам добијо слободан дан да вам се опширно јавим са овим писмом, да вас упитам о вашем здрављу и стању, како ми ви живите, и да би вас упознао са моим здрављем и стањем. Истина, ја сам још здраво и жив. Али врло бедан, јадан, тужан, једном речи, потпуно деморалисан, не само ја, већ сви они кои су са мном и около мене, патећи разне муке које није досад никаки народ патијо од како историје памте. Дакле то није да се пати само једно, глад или друге сличне томе ствари, већ апсолутно све оно што човек не може ни да замисли, нити да опише, могао би у једном примеру да си виши и паметни, за све разумети. Замисли само сине, ево прође ова на здравље тужа година како сам односно како смо ступили под бајунет и бодљикавим жицама, патећи надчовечне муке. Многи су пали као жертва од њихова Варваризма. Ово, и овако поступање са јадним Србим а, треба да нам служи као лекција, сваком Србину, нарочито оном кои је био у њихове варварске канџе, нарочито нама Црногорцима кои немемо заштите.

На адресу: Леца Живин, Цинцинати Охијо, Америка пише заробљеник Радивој Живин из Русије, варош Сотин:

Писано писмо у недељу зајутра 5. 18. јуна 1916.

Ево ти ми мили оче мој, Лало, поздрав од Твог јединога сина Радивоја. Сад те оче мој поздрављам из Русије, земље православне. Заробљен сам, и још на путу, кад се сместим, ја ћу ти ома послати друго писмо, и молим те оче, кад ово писмо примиш, да одма кући пишеш за мене, да се не брину. Нисам фала Богу, рањен. У невољи бејх, али ме Господ погледа. На довску суботу у подне су нас заробили, валда сте чули и ви … Немој се оче од сад више бринути за мене. Како ми Бог од сад да; само кад сам одавде изишао. Ал и је млого остало. Сад поздрављам мога комшију Чика Ђоку и поздрављам Ђуру и Душана, и поздрављам све Црњане и сву браћу Србадију … Сад збогом оче, до виђења. Може бити, па ће дати Бог, па ћемо се видити. Само кад сам са ове стране, даље од ада плачевнога. И опет збогом. (п. т. Проскуров, Под. 8. јуна 1916.)

Српска писма из Великог рата сабрана су у књизи Владислава Пандуровића. Више о књизи погледајте овде.

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.