Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

Svi smo trenutno u sličnoj situaciji, ali odluke kako ćemo iskoristiti vreme u uslovima ograničenog kretanja su individualne.
Mi želimo da Vas motivišemo da ovo vreme provedete čineći nešto dobro za sebe. Osim popusta od 20%, omogućili smo i besplatnu isporuku knjiga do Vaših vrata. 
Zaštitite svoje misli od medijske buke, uronite u dobru knjigu, naučite nešto novo, napajajte se korisnim i lepim stvarima i kad sve ovo prođe osećaćete da ste uradili nešto korisno za sebe. 

KORPA SA IGRAČKAMA

„Bila si tako mala, a pamtiš?“ – pitaju me često.
Pamtim. Nekoliko dana pre nego što će početi nešto strašno u mom, do tada srećnom detinjstvu, delili su neke brošure u kojima je bilo objašnjeno kako se ponašati ako dođe do vazušnog napada. Za mene je to do tada bio nepoznat pojam. U kući se stalno gleda televizor. Pored „španskih serija“ pomno se prati Dnevnik i neke emisije. I svi spominju vazdušni napad. I ja shvatam da će se desiti nešto loše. Gledam one brošure, u njima je crtež čoveka u određenom položaju. Taj crtež je služio da nam objasni šta da radimo ako nam se desi nešto loše. Tako sam ja to tumačila. Ta slika mi je danas jedina najjasnija iz tih brošura.
Mama i baka počinju da pričaju kako je najbolje da svi noću spavamo u podrumu, ako padne bomba da nas ne pogodi. Baka namešta jorgan između buradi za rakiju. A onda im tata ruši taj plan: „A šta ako nam bomba sruši kuću dok smo mi u podrumu, kuća će da nas zatrpa. Kako će da nas izvuku?“ Nismo spavali u podrumu, ali jorgan je ostao na mestu.
Te priče o planovima za skrivanje u podrumu došli su i do mene. Jer meni je zanimljivo sve što se dešava oko mene tih dana. I onda dođoh na ideju, ako ja idem u podrum onda moraju i moje igračke. I ja ih pakujem. U okruglu kotaricu ispletenu od pruća. Da ih ponesem. Sedim pored te korpe pune igračaka, mama u kuhinji kuva ručak, tata sedi u čelo trpezarijskog stola, baka je u špajzu. I danas jasna slika u glavi. Ja sedim pored korpe sa mojim igračkama i gledam u njih. Nisam svesna toga zašto moramo u mračan podrum, šta je to vazdušna opasnost, ali sam ipak spremna da idemo.
Te godine nisam imala rođendansku proslavu. Nekoliko dana nakon početka bombardovanja, mama je napravila jednostavnu tortu sa višnjama, šlagom i želatinom. I danas je pamtim. Nije bilo svećice. Niko od straha nije došao da mi čestita. A to je jedini rođendan iz naranijeg detinjstva koga se najjasnije sećam. I drago mi je što ga se sećam. Pređašnje torte je bilo lako napraviti. Ovu ne.
Dalje sećanje mi je slabo. Pamtim da je mama panično jedne noći zgrabila mene i probudila tatu, jer je detonacija bila toliko jaka da ju je izbezumila od straha. Pamtim tople prolećne noći u kojima su tata i čika gledali u nebo i čekali da vide avione. Pamtim i sliku sa televizije kako gori neka bolnica. Gore prozori, veliki i crven plamen besni. U nekim danima nije bilo struje pa sam naučila novu reč – restrikcija. I još jednu reč sam naučila – geler. To je neki kamen koji jako leti i može, ako ne daj Bože budeš u kući, da te ubije. Ili ako budeš na ulici.
Ne sećam se kada je ta vazdušna opasnost prestala. Nisam bila svesna šta sam preživela. Šta smo preživeli. Tek u godinama kasnije sam postajala svesna toga kako je protekla prva polovina pete godine moga života.

 

piše: Jovana Stokić (26), student istorije na Filozofskom fakultetu u Nišu.

 

 

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.