Zbog povećanog broja onlajn porudžbina, molimo Vas za strpljenje i razumevanje usled mogućeg kašnjenja porudžbina.
Besplatna dostava za porudžbine u vrednosti od 3.000 rsd ili više.
Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

Svi smo trenutno u sličnoj situaciji, ali odluke kako ćemo iskoristiti vreme u uslovima ograničenog kretanja su individualne.
Mi želimo da Vas motivišemo da ovo vreme provedete čineći nešto dobro za sebe, te odobravamo popust od 20% na sva izdanja i besplatnu isporuku za porudžbine veće od 3.000 dinara. Zaštitite svoje misli od medijske buke, uronite u dobru knjigu, naučite nešto novo, napajajte se korisnim i lepim stvarima i kad sve ovo prođe osećaćete da ste uradili nešto korisno za sebe.

Jedno sećanje

Budim se, oko mene mrak. Čudim se što me je majka ostavila da ovako dugo spavam kada sutra imam kontrolni zadatak iz matematike, a Bog zna koliko istu ne volim i koliko je ne znam.

Tumarajući kroz mrak dolazim do dnevne sobe. Kraj vrata – crna putnička torba. Brat za stolom jede sendvič gledajući televiziju. Kao i svako radoznalo dete zavirujem u torbu, zanima me gde to tako naprečac putujemo. Nalazim hleb, kutije nekih lekova i dalje traganje prekida glas:

– Počeo je rat. Majka je to spakovala. Nisam razumela brata.

Detinje naivno, odskakutala sam napolje prizvana glasovima odraslih. Pritrčavam majci, ali njeno uplašeno lice i prestravljene oči me odbijaju od namere da joj skočim u zagrljaj. Nikada je takvu nisam viđala. Tek sada je razumem…

Prvih se dana NATO agresije ni danas ne sećam najjasnije. Za nas, decu, najbitnije je bilo da nema škole a da vremena za igranje ima napretek. Nismo shvatali šta se sa našom zemljom događa. Nismo shvatali da nas možda već sutra biti neće. Naše mlade godine išle su u prilog tome da ne shvatamo strah roditelja, njihovu strepnju za svako naše igranje po poljanama, šetnje po ulicama i naivnom trčkaranju za loptom. Ne znam koliko im je puta prošlo kroz glavu da naš današnji smeh možda više neće čuti.

One noći kada su se prozori zatresli, otac viknuo koliko ga grlo nosi, majka utrčala kod mene i brata prestravljena, shvatila sam šta znači reč bombardovanje. Odjekivale su detonacije našim gradom. Tresli smo se brat i ja zagrljeni a ja sam shvatila da ljudi i ovako umiru. Tad mi je pojam smrti postao jasniji.

Kada su bombe pale na fabriku Cer, i gradom leteli nagoreli papirići shvatila sam da grad umire. Povređen je, krvari i vapi da mu pomognemo. Tada sam odlučila da našu zemlju neću napuštati. Da ću ono što je srpsko uvek voleti i braniti na neki svoj način. Imala sam sedam godina, ali sam znala da je Srbija moja domovina.

Nisam se plašila zvukova uzbune, ni odjeka bombi. Pravi strah spoznala sam onog dana kada sam, visoko na Goliji, videla kako se dim vije nad gradom u kom mi je majka odrasla. U sećanju su iskrsnuli baba i deda, ujak sa porodicom i čitavo naselje… Nisam plakala, ali strah je paralisao moje telo. Nisam smela sići s tog brda i otići majci da kažem šta sam videla. Tešila sam se da sam pogrešila, da nisam zapamtila u kom to pravcu se odavde gleda ka postojbini Nemanjića. Kad sam konačno smogla snage i stigla babinoj kući, majke nije bilo. Kad se vratila, nisam na njoj videla nijednu stranu emociju. Puna ljubavi i zaštite prigrlila me je i ulila svu snagu koju je posedovala.

Nisam plakala ni onda, kada smo prolazeći Novim Pazarom, videli razrušene zgrade… Ukočeno sam posmatrala zgradu presečenu na pola. Užasavalo me je saznanje da to što gledam nije na televiziji već baš tu, pred mojim očima, da ljudi, koje smo viđali svakog leta dolazeći na raspust, su tu zaista živeli. Nisam pitala šta je se sa njima desilo. Bilo je suvišno.

Tada je bilo jedino bitno da su oni najbliži živi. Ne zdravi, samo da su živi. Tek kasnije smo prihvatali posledice, najmlađi i danas uče zapravo pojedinosti o ovom nepravednom događaju.

Naredne godine su nas oblikovale i učile šta ne smemo da zaboravimo. Tih 78 dana trajalo je čeličenje svakog bića koje je živelo u Srbiji. Tih 78 dana naučilo me je šta je Kosovo Srbiji. Šta je uvek zapravo i bilo. Šta će uvek biti.

U istom periodu 2020. godine Srbija ima novog neprijatelja, daleko podmuklijeg, ali bar ne ruši naše spomenike kulture i vere. Ne lomi krstove na manastirima, ne pali nam ognjište i ne skrnavi oltar. Ne otima nam ono odakle smo svi potekli. Ne oštri zube na ono na šta smo rođenjem položili zakletve. Ne bere božure i ne pretvara u ruševine ono što su nam ponosni preci u amanet ostavili.

Tih 78 dana su nas naučili šta ćemo našoj deci preneti. Ne govorim o istoriji koju će učiti iz naručenih udžbenika, pisanih iskrivljenom istinom. Govorim o hrabrosti, o borbi pojedinca, o neustrašivosti majki, o junacima koji su novorođenčat spasavali iz bolnica dok oko njih bombe padaju… o ponosu biti Srbin, o ljubavi prema ovoj napaćenoj zemlji, o ljubavi prema srpskim manastirima i veri, o tome da ne izdaš srpstvo i Hrista i onda kada ti je pištolj uperen u slepoočnicu…

 

piše: Dijana Tošić, Novi Sad

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.