Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

Intervju sa Ivanom Dobrakovovom

U susret objavljivanju nove knjige slovačke autorke, Ivane Dobrakovove, našim čitaocima donosimo intervju sa ovom talentovanom spisateljicom.

 

Nova zbirka novela Ivane Dobrakovove, Majke i kamiondžije, nagrađena je Evropskom nagradom za književnost. Knjiga uskoro izlazi u Prometejevoj ediciji Reka, a u nastavku čitajte koje teme najviše inspirišu ovu talentovanu, mladu autorku.

Zašto pisanje?

Recimo da je ideja o pisanju postojala oduvek, još od osnovne škole; tačnije, bilo je to ubeđenje – jednoga dana ja ću pisati. U gimnaziji sam pokušavala pisati kratke priče, ali sam tek na poslednjoj godini fakulteta rekla sebi da ako mislim ikada pisati, sada je najbolje vreme, jer nikada posle neću imati toliko vremena. Isprva sam pisala mnogo, svaki dan, kako bih „naučila” kako da konstruišem neku rečenicu, kako da izgradim priču; sada pišem kad „moram”, kada osećam potrebu da neke stvari hitno ispoljim; nikada ne pišem „na zahtev”, prosto ne bih umela…

Opišite nam ukratko Vaš proces pisanja?

Pišem u bilo koje doba dana, ali najviše volim kada sam sama kod kuće. Pišem na kompjuteru. Često imam neke beleške koje pripremim, ali ih se ne držim uvek. Pišem oko sat-dva, ne više, unervozim se, napišem dva-tri pasusa, pa ih naglas čitam iznova i iznova kako bih čula ritam, kako bih ispravila tok rečenice. Nikada ne napišem mnogo teksta ođednom, ali kada započnem, onda pišem sistematično, svaki dan – ako sam u pravom raspoloženju.

Savet za pisce na pomolu?

Kada sam, pre nekih osamnaest godina, počela pisati, bila sam veliki fan Ameli Notomb. U jednom članku rekla je da je pisanje najdostupniji i najjeftiniji način da se “opijemo”, da se osećamo kao da nemamo nijednu brigu. Istina je, ne morate ići ni na kakav kurs pisanja, doduše, mora se mnogo čitati – ali, to bi trebalo da se podrazumeva za onoga ko planira da piše – ali, samo probajte i pišite dok ne osetite ushićenje, dok ne osetite da ste nadomak nečega, a to osećanje se može dogoditi u bilo kom momentu i onda znate da je vredelo

Kako je nastala zbirka „Tokso”?

Sve priče sam napisala ili u periodu trudnoće, ili nakon rođenja moje ćerke u toku njene prve godine, i mislim da se to jasno može videti ako se uzmu obzir teme i kontekst samih priča. Moj slovački izdavač, gospodin Marenčin, svake godine oko decembra pitao bi me: hoće li biti nova knjiga sledeće godine? radiš li na nečemu? I kako sam očajnički želela da se okupiram nečim drugim osim majčinstvom, odlučila sam da ove priče spojim u jednu knjigu i poklonim je samoj sebi.

Opišite nam mesto na kom pišete?

Prošle godine smo se preselili i sad konačno imam svoju radnu sobu sa bibliotekom i sto za kojim mogu da radim. Veoma sam srećna zbog toga. Sa prozora nemam baš neki pogled, vidi se druga kuća i žena koja stalno riba prozore (zbog čega imam grižu savesti jer ja svoje ne ribam često), imam sto od stakla i čelika, kompjuter, knjige koje prevodim, nekoliko olovaka, lampu i dve slike (na jednoj je moj pas, a druga mi služi, takoreći, kao “memento mori”). I to je to.

Imate li omiljenog književnog lika? Zašto baš taj?

Imam, Alehandru Vidal iz romana O junacima i grobovima Ernesta Sabata. Njen lik je ostavio veoma jak utisak na mene još kad sam bila tinejdžerka. Veoma je tajnovita… ima veoma poremećenog oca… od kog ne može pobeći.

Ne tražim je. Inspiracija nađe mene. Teme o kojima pišem same se nameću. Verujem da onaj ko piše baš i nema pravo izbora; da može odabrati o čemu će pisati. Zašto nam se teme kojima smo opsednuti obiju o glavu? Na primer, zašto je Ernesto Sabato, kog sam ranije pomenula, bio opsednut slepim ljudima? Da li je, u nekom skrivenom delu sebe, znao da će jednog dana i sam oslepeti?

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe Vašu knjigu?

Moj izdavač u Srbiji je Prometej i pretpostavljam da imaju regularnu distribuciju po svim knjižarama. Takođe, mogu se poručiti i preko sajta.

A gde mogu Vas daprate (društvene mreže)?  Ako mogu?

Možete me naći na fan stranici na fejsbuku… i, plašim se da je to to…

Šta Vam se najviše svidelo tokom pisanja knjige Tokso?

Pa, budući da sam priče napisala kad je moja ćerka bila beba, bila sam srećna zbog proste činjenice da pišem, što postoji trenutak u kom radim nešto drugo osim što konstantno pazim na svoju ćerku – što je takođe predivno, ali i veoma zahtevno kad nemate nikoga da vam pomogne…

Otkrijte nam tajnu jednog lika, ali nemojte nam otkriti radnju knjige…

Pa, najbolji lik je, naravno, čistačica iz prve priče – Roza. Prosta italijanska žena koja o stvarima priča onako kako jeste (po njenom mišljenju), ne zamara se komplikovanim pitanjima, ima jasnu predstavu o ženama koje sa istoka dođu u Italiju, o tome šta bi žena trebalo da radi i kako da se ophodi prema muškarcu. U njenoj glavi je sve kristalno jasno i jednostavno. Naravno, u mom životu je postojala jedna Roza, i presrećna sam što je baš ova priča najprevođenija, jer želim da je svet upozna.

Opišite nam proces nastajanja korica? Da li su Vam bitne? Koliko učestvujete?

Oh, prve dve knjige su bile katastrofa – mrzela sam devojku koja je radila korice za slovačko izdanje, kad mi je poslala prvu verziju prosto sam plakala koliko je bila užasna. Bilo je veoma teško pronaći nešto što bi za mene bilo prihvatljivo. Za sledeće dve knjige bilo mi je dozvoljeno da sama odaberem grafičkog dizajnera, ali nisam znala ni šta da radim ni koga da pitam. Većina ljudi u Slovačkoj misli da su moje korice ružne, posebno prijatelji koji se bave knjigama. Što se mene tiče mislim da su sasvim u redu. Doduše, strana izdanja uvek ispadnu lepša od ovih. Za sledeću knjigu odlučila sam da kupim fotografiju profesionalnog fotografa (znam i kog) i dam je sinu svog izdavača da na nju stavi naslov, ime i da završi sa tim. Bez mnogo frke.

Radite li sada na nečemu?

Pre godinu dana sam započela novi roman, ali onda se desila selidba (ja sam jedina koja je organizovala i nadgledala radove), pa sam se našla sa šest prevoda koje moram završiti do kraja školske godine, i evo skoro će godina kako na romanu nisam radila. Ali, evo, ostala su mi još tri prevoda, pa se nadam da ću na leto ponovo moći da pišem.

Pisac kojeg baš posebno volite i cenite?

Na ovo pitanje uvek odgovorim sa tri imena: Franc Kafka, Hulio Kortasar, Ernesto Sabato.

Da li su neki autori i knjige uticali na Vaš rad?

Mislim da su sve knjige, koje sam pročitala, od detinjsta pa do dana današnjeg, na neki način uticale na moje pisanje. Knjige koje prevodim utiču čak i više, činjenica da sate i sate provodim nad nečijim knjigama mora ostaviti nekakvog traga. Muzika, filmovi, vzuelna umetnost takođe imaju uticaj. Sve to utiče i na način na koji posmatram svet.

Omiljena knjiga iz detinjstva?

Brežuljak Voteršip –engleska klasična priča o grupi zečeva u potrazi za novim domom. Mnogo mi se sviđalo što su zečevi imali sopstvenu mitologiju u kojoj su se dogodile neke mnogo strašne stvari.

Sa koji autorom biste išli na večeru?

Sa Tomasom Ganzingom – belgijskim autorom čije delo sam nedavno prevodila. Trebalo je da se upoznamo, međutim, to se nije desilo. Ima odličan smisao za humor, pa verujem da bi mi bilo super sa njim na večeri.

Koliko polica za knjige imate u kući?

Oh, pa nemam nešto mnogo knjiga, ni prelepu biblioteku za postavljanje na instagram. Zadržavam samo mali deo knjiga koje pročitam, one koje mi se zaista “obrate”, a ako se za godinu dana ne sećam ničega iz knjige, čak ni nekog osećanja koje sam imala, jednostavno ih se rešim. Imam petnaest polica sa knjigama poslaganim u dva reda, tri su zauzeli rečnici, a druge tri neke moje stvari (knjige koje sam prevela, prevodi mojih knjiga, kritike i antologije, tako te stvari).
Osim što pišete, imate li još neko zanimanje/hobi?Moj drugi posao, ili, tačnije moj glavni posao jeste prevodilaštvo, a hobi mi je baštovanstvo, briga o biljkama, drveću i cveću koje držim na balkonu.

Otkrijte nam tajnu o sebi?

A, ne, oprostite, ja sam veoma odana ljudima koji mi povere tajnu, pa se isto tako trudim da budem odana i sebi.

Omiljeno mesto u gradu?

Pjaca Vitorio Veneto. Najlepše mesto u Torinu. Veliki trg u centru – nedaleko od mog stana, mesto na koje, poslednjih dvanaet godina odlazim makar jednom dnevno.

Čaj ili kafa?

Oboje. Ćerka me uvek pita mogu li zamisliti život bez kafe – kažem joj da bi mi kafa užasno nedostajala. Ali, hajde, možda čaj, nekako je važniji i pijem ga po ceo dan.

Za kraj:

Citat moje mladalačke ljubavi, Franca Kafke, koji se može smatrati i savetom za bilo koga ko želi da piše: „Neumoljivo sledite vaše najsnažnije opsesije”.

 

Ivana Dobrakovova

 

 

 

 

 

 

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.