DOSADA JE ĐAVOLJE IGRALIŠTE

Prve stranice knjige Kosmos podsetile su me na moj maturski rad o novelama Ranka Marinkovića Ruke i Zagrljaj.

Dalje, nisam zavideo prevodiocu što se tiče stila, sklopa rečenice i svega ostalog što karakteriše ovog najvećeg poljskog pisca Vitolda Gombroviča.

            K moemu stidu, rekli bi Rusi, ja sam to ime „imao na sluhu” ali sam prvi put za njega i o njemu čuo uoči promocije knjige Planina koja me je volela – bostonske i druge priče (čiji sam jedan od priređivača i koautor) druge polovine aprila ove godine, u Arilju. Moj drug, zapravo prijatelj mi se požalio kako ne može, a jako bi voleo da upozna Zorana Kolundžiju jer izuzetno ceni što je Prometej objavio jednog Gombroviča (Witold Gombrowicz), retkog pisca čiji Dnevnik drži na počasnom mestu u svojoj biblioteci.

            Kosmos je čudna knjiga koja će vas povući delikatnom pričom obojenu erotikom, čudnom strašću, detektivskim egzibicijama dvojice studenata na kojima bi im pozavideo i sam Tom Sojer sve sa Haklberi Finom. Roman drži pažnju prateći događaje u dve odvojene kuće, detaljno profilišući likove. Ne bih da prepričavam knjigu, pročitao sam je u dahu, dajući sebi zadatak da čim se vratim sa odmora uzmem u ruke Gombrovičev  Dnevnik, doduše sa ženine strane naše porodične biblioteke, i prevučem ga na svoju.

Pogovor Biserke Rajić, „Koja reč o autoru Kosmosa” zaslužuje moje poštovanje počevši od prevoda koji ne samo da joj nije „omrznuo” Gombroviča već je o njemu pisala sa puno poštovanja, veoma emotivno i rekao bih čak, s ljubavlju.

Čitajući ovaj roman „nestvarnosne proze” razmišljao sam ko bi mogao da bude režiser filma snimljenog po njemu i sve me vuklo na Ingmara Bergmana.

Onda mi je Pavle Simjanović, dramaturg i filmski kritičar NIN-a i časopisa Danas objasnio da je to bio renomirani poljski režiser Andržej Žulavski poznatiji kao „sineast strasti”!

Za film Kosmos, po romanu Vitolda Gombroviča, Andržej Žulavski ( Andrzej Azulawski) je 2015. godine na festivalu filma u Roterdamu osvojio Srebrnog Leoparda.

O AUTORU:

Milan Pajević rođen je avgusta 1952, u Užicu, tada Titovom, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Vurovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, tada Užičkoj i kada su svi očekivali da će kao pisac Najlepše pesme Radio Beograda 1970. da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio.

Napisao je knjigu Pitao bih. Koga da pitam? (Kompanjon) na ruskom jeziku, koja je objavljena u Kijevu. Izdavač Slovo pres je objavio knjigu na srpskom jeziku 2016. godine. Kako sam kaže, piše od kada zna za sebe, uglavnom za svoju dušu, nešto se objavilo „tu i tamo”, na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu Naš nedeljnik.