ДОСАДА ЈЕ ЂАВОЉЕ ИГРАЛИШТЕ

Прве странице књиге Космос подсетиле су ме на мој матурски рад о новелама Ранка Маринковића Руке и Загрљај.

Даље, нисам завидео преводиоцу што се тиче стила, склопа реченице и свега осталог што карактерише овог највећег пољског писца Витолда Гомбровича.

            К моему стиду, рекли би Руси, ја сам то име „имао на слуху” али сам први пут за њега и о њему чуо уочи промоције књиге Планина која ме је волела – бостонске и друге приче (чији сам један од приређивача и коаутор) друге половине априла ове године, у Ариљу. Мој друг, заправо пријатељ ми се пожалио како не може, а јако би волео да упозна Зорана Колунџију јер изузетно цени што је Прометеј објавио једног Гомбровича (Witold Gombrowicz), ретког писца чији Дневник држи на почасном месту у својој библиотеци.

            Космос је чудна књига која ће вас повући деликатном причом обојену еротиком, чудном страшћу, детективским егзибицијама двојице студената на којима би им позавидео и сам Том Сојер све са Хаклбери Фином. Роман држи пажњу пратећи догађаје у две одвојене куће, детаљно профилишући ликове. Не бих да препричавам књигу, прочитао сам је у даху, дајући себи задатак да чим се вратим са одмора узмем у руке Гомбровичев  Дневник, додуше са женине стране наше породичне библиотеке, и превучем га на своју.

Поговор Бисерке Рајић, „Која реч о аутору Космоса” заслужује моје поштовање почевши од превода који не само да јој није „омрзнуо” Гомбровича већ је о њему писала са пуно поштовања, веома емотивно и рекао бих чак, с љубављу.

Читајући овај роман „нестварносне прозе” размишљао сам ко би могао да буде режисер филма снимљеног по њему и све ме вукло на Ингмара Бергмана.

Онда ми је Павле Симјановић, драматург и филмски критичар НИН-а и часописа Данас објаснио да је то био реномирани пољски режисер Андржеј Жулавски познатији као „синеаст страсти”!

За филм Космос, по роману Витолда Гомбровича, Андржеј Жулавски ( Andrzej Azulawski) je 2015. године на фестивалу филма у Ротердаму освојио Сребрног Леопарда.

О АУТОРУ:

Милан Пајевић рођен је августа 1952, у Ужицу, тада Титовом, у породици просветних радника који су у то време службовали у Босанској Возући. Обично каже да је проходао (детињство и ниже разреде завршио) у Вурову, основну у Ариљу, гимназију друштвеног смера у Пожеги, тада Ужичкој и када су сви очекивали да ће као писац Најлепше песме Радио Београда 1970. да крене на неки од друштвених факултета, положио је пријемни испит на Машинском, уписао га и завршио.

Написао је књигу Питао бих. Кога да питам? (Компањон) на руском језику, која је објављена у Кијеву. Издавач Слово прес је објавио књигу на српском језику 2016. године. Како сам каже, пише од када зна за себе, углавном за своју душу, нешто се објавило „ту и тамо”, на руском, украјинском, енглеском и шведском, а већина есеја написаних у последње време налази се на порталу Наш недељник.