Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

ЧИТАЈ И ПИШИ

Only English

Књигу сам читала на мору у Грчкој. Не баш усредређена, најпре. Онда је телефон зазвонио: „Дудо, имам за тебе лепу вест. Прометеј је објавио конкурс за приказ књиге објављене у њиховом издању у претходној години. Шта чекаш? Пиши! Читај и пиши, Дудо. Ти си наша! И одмарај се на мору… уживај!” Рече ми моја другарица Оља, којој нисам у стању ништа да одбијем. А и зашто бих?

Лепа Оља. Па још глумица. Плавуша, а паметна. Два дивна сина, кô две јабуке родила је у само две године. Заредом. У Позоришту младих звали смо је Мајчица. Барем ја. Марко је одмах био Ћако. Био је и остао поуздан, брижан и пожртвован отац Миљану и Ивану, ђед својим унучицама Јелени и Мии. Њима посвећује ову књигу. У Бару или Улцињу на плажи сви купачи су устали на химну „Хеј Словени, хеј Словени”. Срца им пуна; срећни али голи. Енглески је обавезан. Колонијална сила. Језичка. Језик као терор, као окупатор не као средство комуникације. Овде на плажи најбоље га говоре црнци. Њихов је дом далеко, њихова култура неспојива са савремном Енглеском, Грчком, Српском или било чијом белом.

Њихова храна, мириси… њихов је укус овде незадовољен и бљутав, а ми смо им млохави, млитави и бели. Њима је свеједно или није. Но трпе.

Идеја о братству о једнакости међу људима, о праву и правди за све… А шта ћу ручати данас? Шта ће моја деца сутра? Имам ли уопште права на децу? И колико?

…Шумица. Крчи, гради, ради и – продај, издај или уништи. Дај у руке једноме! Он ће већ знати како да учини да ти преседне, загорча и упропасти живот.

ПРЕ: Еј, све је то сад наше другови! КАСНИЈЕ: Не, све то сад моје. Само моје господо. Босанци се поделили на „наше” и „моје”. Не зна се шта јаче би од овога. А шта је са трећима? Онима што нису ушли у воз нису ни индустријских шездесетих, ни ратних деведесетих отишли са „својих вековних огњишта”. Има ли их уопште? И ко им у госте дође? ДАНАС: Сећања знају бити поуздана, али и варљива. Приводе нас истинама али и заблудама. Наводе на прави пут или странпутицу. Појединачна нарочито! Изгледа да су једино колективна сећања поуздана – непогрешиво уписана у општенародно памћење. Да ли је тако? Јесу ли појединачна сећања и записи само делићи целине или специфичан, јединствен поглед на време, доба, епоху… И једно и друго, мислим. Ова књига допринос је општем али и дирљивом, искрена лична исповест што јој даје посебан квалитет.

Тешка књига, а лака. Како то? Тешка је тачно 970 грама. Није лако држати је у рукама. Истовремено је лака и питка као добро вино. На моменте гипка и неухватљива као афрички тигар. Опасна али и дечачки наивна – проста као душа доброг човека. Једноставна а говори о компликованим стварима, људима и људским односима. Ослобађајућа. Релаксирајућа. На моменте обавезујућа. Према њој морате имати однос, став. Не можете остати инертни и незаинетересовани. То ова књига не дозвољава. Не пушта вас. Хвата вас са разних страна: политичких, породичних, глобалних…

Историја једне породице кроз призму њеног pater familiasa. Мош’ мислити. Није тако! Не можеш ни замислити колико спољне, социјалне и превртљиве друштвене околности могу омеђити живог малог човека. У овом случају нашег друга Марка Војновића и његових. А ко су његови? Мајка Марија, отац Миле, браћа и сестре… најдража Оља му. Ту се списак не завршава. Ту тек почиње. Придодају се другови и другарице, саборци на трновитом путу изградње новог друштва и градње самога себе-потоњег: човека озбиљне каријере, руководиоца, борца за боље, лепше, праведније… И ето и истомишљеника у далекој Африци. Крчимо шуме, зауздајмо реке, дижимо бране и мостове. Пионирски рад. Претежак. Резултати колосални. Не може их помутити ни покоја боца вискија прошверцована радничком тежачком руком. Радничка је туга преголема. Уз понеку боцу, лакше се пребоба…

Корени. Чувари традиције. Залудице или истрајни покушаји да се утуви, заувек запамти и укорени тако дубоко да кад „вук дуне и ватру суне” срушити кућу не може. Или можда може? Али само кућу. Дух опстаје и без ње и као феникс ниче на новој локацији. Или сличнијој. Или истој. Или очувани дух на новој локацији направи себи кућу, баш као ону срушену, баш као што се имена чељади преносе са ђеда и нане на унуке. Каква збрка у глави странаца! А толико је тих и таквих, несталих у ратовима. Како су опет никли? Бистра ума, снажног тела – прелепи! Одакле? Из нигдине, вукојебине… Из столетне муке непреболне. И опет… Only English… Изнова и изгледа довека.

Сизифовски посао јесте водити КУД „Светозар Марковић” као и свако друго, слично. Утолико је теже, уколико је успешније. И опет успешни Марко на челу. Ољица помаже. Награда за сав уложени животни труд, некад буде, некад изостане. То и није крајњи циљ. Главна награда је живот сâм. Могућност да у здрављу креираш по својој вољи или по налогу творца, звао ли се он Бог или врховни друг. Једно је сигурно: није свеједно. О томе и много чему другом сведочи ова књига. Препоручујем: зароните и њу трагом сећања мог пријатеља Марка и гарантујем вам да сте на добром путу и у добром друштву.

Ова несебична књига није само животопис и сећање једнога. Она је подсећање на прегаоце и визионаре, који су успут добијали и губили битке, али никада образ. Зато је ђед Марко с пуним правом посвећује својим унукама. За опомену и наук, за будућност: Only English!

О АУТОРУ:

Душанка Анојчић рођена је 13. августа 1953. године у Сремској Митровици. По вокацији је глумица. Завршила је академију уметности у Новом Саду – драмски одсек (као прва генерација која је уписала овај одсек). У области културе Новог Сада и Сремске Митровице провела је 35 година живота.

 

 

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.