Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

Edukacija

Blago niščima duhom

piše: Vitomir Teofilović

BLAGO NIŠČIMA DUHOM

Ninus Nestorović, Bože uprosti nam, Prometej, Novi Sad, 2020.

 

Naslov je, već samim tim što je strukturalno favorizovan par excellence, neka vrsta prozora ili vrata u knjigu. Poznata je šaljiva izreka pisaca – a drevni idiom kaže da je u svakoj šali pola istine – da im je najteža prva rečenica romana. Naslov ima još veću težinu.

Bože, uprosti nam je višestruka reinterpretacija najopštije molbe Bogu. Nesumnjivo je da forma množine izuzima ili podrazumeva pojedinačnu volju, odnosno da izražava sve ili neke vidove kolektivnog – grupnog, nacionalnog, opšteljudskog – obraćanja, no glagol uprosti umesto glagola oprosti izaziva dileme. Kad pročitamo knjigu u celosti, uviđamo da je taj kolektivni subjekat naš nacion i to ne samo u ovom vremenu već od pamtiveka, a smisao se svodi na našu večitu nedoraslost izazovima oko sebe, na večito nesnalaženje u vremenu i prostoru. To večito nesnalaženje i shodno tome večito ispaštanje implicira potrebu za otkrovenjem te toliko velike tajne da nam je potrebna Božja pomoć da je razaberemo. To baca sasvim drukčiju svetlost na autopercepciju našeg naciona – ne samo da opovrgava naš status nebeskog, u svakom pogledu uzornog i zato Bogu posebno dragog naroda, već stavlja u sumnju i naše elementarno razumevanje sveta i našeg položaja u njemu. To je radikalno osporavanje naše verske, moralne i umne izuzetnosti.

Kritički stav spram sopstvenog društva je sržna odlika satiričnog rukopisa, a žestinu satire dozira smer društvenog kretanja – idemo li ka izlasku iz neveselog stanja ili i dalje srljamo u bestragiju. Uvodni aforizam zbirke jasno obeležava taj smer: U našoj kući samo stari otac zna šta je to demokratija. Pričao mu deda… Naredni aforizam efektno nam dočarava, analogijom između politike i erotike, i naivnu svest naroda i manipulativni kapacitet vlasti: Čim je primetio da se narod zaljubio u njega, vođa ga je odmah odveo u mrak… Tri tačke umesto jedne imaju i poetičku i semantičku, socio-psihološku dimenziju: scenario je ušao u realizaciju, a znamo o kakvom filmu je reč.

Citirani aforizam osvetljava psihologiju, a naredni, kontrastom doslovnog i prenosnog značenja, ukazuje na tehnologiju funkcionisanja sistema: Svo naše bogatstvo je završilo u inostranstvu. Pare i zlato su izneli političari, a deca su sama otišla!

Srbi se neprestano diče kontinuitetom – postao je sržna odlika nacionalnog identiteta. Tu svetinju roda svoga naš satiričar ne poriče, ali i ne slavi, videvši u njoj i tamnu stranu: Za razliku od ljubavi, mržnja na ovim prostorima nikad ne ostane neuzvraćena. Štaviše, mi smo mržnji i u kontinuitetu mentaliteta dali počasno mesto: Malo je jedna crkva Pokajnica u Srbiji. Naše potrebe su mnogo veće! Prezent i znak uzvika naglašavaju da je to tradicija koja cveta u punom sjaju a ne u izdisaju, kao što je kod naroda koji manje od nas haju za tradiciju.

Karakter naših odnosa sa svetom, od bratskih suseda do velikih sila, u najvećoj meri oblikovan je ratovima, zaštitnim znakom svih naroda brdovitog Balkana. Ratuje se odvajkada zbog svega i svačega: Ubijali smo u ime Boga, i naroda, i kralja, i otadžbine… Red bi bio da po tom pitanju uradimo nešto i za svoju dušu!  Ako smo u davnoj istoriji imali bar kakav-takav kompas, u novijem vremenu izgubili smo sve  koordinate: Prvo smo ginuli za kralja i otadžbinu, pa za Tita i partiju…

A za šta smo ginuli poslednje tri decenije, to još uvek niko ne zna!

Nije li čudno što vo vjeki vjekov ratujemo za nemušte ciljeve iako opšti cilj, po elementarnoj logici, treba da bude zajednički imenitelj pojedinačnih? Satiričar smatra da je to zato što što smo ogrezli u inerciji i prepustili se sili vlasti kao da je neumitna poput prirodnih stihija vulkana, zemljotresa, poplava: U ratu te o svom trošku država šalje, a crkva ispraća na onaj svet. Tvoje je samo da putuješ…

Dijalektika društvenih procesa, razume se, podrazumeva smenu rata i mira – postoji vreme mira i vreme rata – kaže nam i Knjiga propovednikova. Ni mi ne možemo da izbegnemo taj sled, ali u našem poimanju te večne smene ubistava i suživota, rata i mira, zna se šta nam je sudbonosnije, toliko važnije da nam je ušlo u gene: Mir koji sklopimo moramo i da rasklopimo. Da bi i sledeća generacija imala čime da se igra. Rat je naš genetski kod, most među generacijama. Zato gajimo kult ne samo pozitivnih već i negativnih junaka, od naučne istorije do strip-storije: Ne samo da imamo zločince za sva vremena nego i za sve uzraste. A da bi rat uspevao da opstane i da se poput Feniksa vine i iz grobne tišine, našli smo formulu koja ne može da omane, spustili smo ratni izazov gotovo na nultu kotu: Za rat je potrebno dvoje. Mi i još jedan.

Klauzevicevu maksimu o miru kao ratu drugim sredstvima Ninus je prećutno prožeo uvidom mudrog Ive Andrića da u mutnim vremenima šljam izbija na površinu. Nekad su ratovođe bili na čelu bojovnika, a danas se mnogo više cene kadrovi: Srbi su uvek ginuli za Srbiju od prvog do poslednjeg, ali obrnutim redosledom. Pa, dokle stignu…

Većina država u svetu pravi jasnu razliku između živih i mrtvih. Naša vlast ih poštuje podjednako – i kao pokojnike toliko nas uvažava da nam ostavlja na raspolaganju izborno pravo: Neke iznenađuje to što ovde mrtvi i dalje glasaju. Mene mnogo više čude živi.      

* * *

Slučajno ili namerno, aforizam izabran za naslov zbirke – Bože, uprosti nam! – nalazi se na 13. strani knjige, a broj 13, možda to ne znaju svi čitaoci, je simboličan broj satiričara. Obraćanje Bogu njegovog  najodanijeg naroda sintagmom uprosti nam podrazumeva prihvatanje svih Božjih naloga i zapovesti, uz veliku pred-molbu da im Bog učini svoje zahteve i direktive nedvosmisleno jasnim. No, pošto je reč o satiri, nije reč samo o hrišćanskom katalogu već i o svetovnim nalozima , pre svega o razumevanju svoje vlasti, koja je spiritus movens svih zbitija: Bez pomoći države sve u Srbiji bi brzo propalo. Čak i kriminal.

Shodno prostoru, i vreme poimamo kao trodimenzionalni sistem prošlost, sadašnjost, budućnost. To su međusobno zavisni segmenti iste celine, povezani i prepleteni mnogim nitima boga Hronosa. Istina o vremenu retko kad je blagovremena, uvek kasni. Metafora stara dobra vremena je retro-utopija, plod naknadne pameti. A poimanje svog vremena zamagljeno je predrasudama, tako da smo u svom vremenu uvek daleko od istine o njemu: Kad bi mrtvi progovorili, promenila bi se naša prošlost. Da bi se promenila sadašnjost, moraju da progovore živi. 

Naše vreme je toliko nesnosno da i spontano prošlost poimamo kao naprednije i berićetnije, kao zlatno doba. A neprestano slaveći naknadnu pamet, ostajemo zarobljenici prošlosti. To je oksimoron u vidu hronološke inverzije: Prošlost u Srbiji uvek ide ispred svog vremena.

Ako je prošlost bajka o našim nekadašnjim vrlinama, sadašnjost je, kao predvorje budućnosti, oda brzini i efikasnosti: Danas je upisao fakultet, danas ga je i završio. Taj ništa ne ostavlja za sutra!

U citiranom aforizmu poruka je izražena folklornom sintagmom – satiričar često koristi narodne usmene umotvorine u tvorbi aforizama, ali njegovo najbitnije stilsko svojstvo je esejizam, odnosno mikro-esejizam. Radi preciznijeg profilisanja Nestorovićevih aforizama, neophodno je ukratko ukazati na odlike aforizma kao žanra. Iako je najkraća literarna forma, aforizam je raznovrstan i slojevit književni oblik. U ranijoj tradiciji, počev od svog rodonačelnika Hipokrata iz petog veka stare ere, duže od dva milenijuma, sve do 18. veka, aforizam je varirao od medicinskog uputstva ili kritičke opaske na račun društva, u obimu od jedne rečenice, do kratkog eseja, koji je katkad, kao kod Frensisa Bekona, dosezao i čitavu stranicu teksta. Od Larošfukoa pa do naših dana sveden je na dve-tri rečenice, a poslednjih decenija mahom se sastoji od samo jedne rečenice. No i pored svedenosti na mikro-formu, i današnji aforizam je vrlo raznolik. Većina aforističara gaji najkoncizniju formu, mikro-sintezu konkretno-čulnog i misaonog iskaza u okviru jedne rečenice, ali znatan broj aforističara gaji opsežniji iskaz, od rečenice-dve, katkad i tri. Neki među njima protežiraju narativni ili scenični diskurs, pa imamo aforizme koji su mikro-priče ili mikro-drame. Drugi gaje esejizam – aforizme sa svojstvima mikro-eseja. Ta raznolikost u poetici aforizma prisutna je i kod najkraćih aforizama – morfološku raznovrsnost omogućava i najpregnantniji stil. Većina aforističara gaji sve pomenute oblike, neke više, neke manje, a kod Nestorovića je najmarkantniji esejizam, mada su efektni i njegovi aforizmi mikro-narativnog tipa ili sa dramskim nabojem. Evo upravo aforizma koji, koristeći drevnu folklornu sintagmu prodaja magle i novije kolokvijalne sintagme stalni mušterija, obrazuje višeznačni iskaz: Političari koji nam već decenijama prodaju maglu morali bi da nam daju popust. Mi smo im stalne mušterije. U istoj začenjskoj gami je i porazni introspektivni uvid: Trebalo bi da prestanemo da se bavimo humanitarnim radom, jer mi više ne možemo ni sebi da pomognemo.

Nemoć da išta učinimo zarad svoje sreće, naslovom nagovešten lajtmotiv čitave zbirke, nije posledica naše brzopletosti već je verni odraz našeg mentalnog i moralnog stanja, nesposobnost za rešavanje ni taktičkih ni strateških pitanja: Normalno je da su nam porazi mnogo veći od pobeda. Mnogo duže smo se i pripremali za njih. Porazi su naš zaštitni znak, simbol naše svakodnevice. A mnogo lakše se postižu nego uspesi: Prag siromaštva i nije bio neka prepreka za nas. Većina stanovništva preskočila ga je iz prvog puta.

Pad morala obrnuo je hijerarhiju vrednosti – kolo sreće se okreće, i politička berza je vrlo dinamična institucija: Pravite izdajnike, a ne patriote. Bolje se prodaju. To ne važi za sirotinju raju već za više, emancipovane slojeve društva, a posebno za one koji nam kapu kroje: I naši političari idu trbuhom za kruhom. Od partije do partije. Preletači odavno nisu fenomen, nisu događaj već redovna pojava. Političara su, po principu pars pro toto, identifikovali svoje interese sa narodnim – pošto su predstavnici naroda, sve što je njihovo u višem smislu je i narodno. To narod ne samo da zna već smatra i svojom građanskom dužnošću da državi da sve što im pretiče od pukog preživljavanja, a politički najsvesniji građani to čine i više puta godišnje: Država moli sve one koje je već opljačkala da ne prave gužvu i da se malo pomere u stranu. Treba i ostali da dođu na red.

Mogao bi naivan čitalac da pomisli da smo revnosni samo prema vlastima, da smo puka poslušna raja samo prema gore, a da smo zanemarili međusobnu solidarnost. Taman posla, mi nismo ravnodušni ni prema davljeniku: Mahanje davljenika nama koji smo bili na obali nije prošlo nezapaženo. Mahali smo i mi njemu! Znak uzvika kazuje da naše mahanje nije bilo uzgredno i jednokratno, već zdušno i dugotrajno.

 Korišćenje glagola (o)pljačkati i drugih reči sa negativnom konotacijom, poput lagati, krasti, otimati… ukazuje na jednu krupnu poetičku inovaciju: smatrajući da aluzije, govor između redova, više nije učinkovit; da za posredne, metaforične optužbe vinovnici našeg užasa ne samo što nemaju sluha već i ne haju, naši aforističari sve češće ogoljuju i adresiraju poruke. Njihova poetička deviza je: prema svecu i tropar: Nema ovde velikih laži. Nas lažu kratko i jasno. Ogoljeni verizam, poput Zolinog Optužujem, umanjuje estetičnost iskaza, ali izoštrava kritiku; kritička aluzija je ustupila mesto konkretnoj osudi. To se događa kad dogori do nokata, ali izgleda da nama ni ova ostenzivna metafora bola nije alarmantna – navika je najjača odlika: Goli i bosi su ovde stalno u modi. Svake godine izbacimo novu kolekciju. To je narodni doprinos višoj fazi političkog razvoja, objedinjavanju funkcija da bi se uštedelo u broju funkcionera: Političari u Srbiji i lažu i kradu. Oni, dakle, nisu samo zakonodavna nego i izvršna vlast.

Da li smo mi mazohisti ili smo samo mentalno zaostali? Ni jedno ni drugo – našli smo se u informativnom vakuumu. Radio-Mileva se ugasila (građani nemaju para za kafanu), a nov informativni sistem ne odgovara karakteru zbivanja u našem društvu: Za razliku od izveštaja, događaj se prvo montira, pa tek onda snima! Zato informacije o našim porazima veoma dugo putuju do nas. Vekovima. Možda bi povratak maniru komšijskog govorkanja i ogovaranja ubrzao protok informacija, ali to bi bio atak na genijalno otkriće samog naroda da je ćutanje zlato: Dok neki tamo upoređuju naše građane sa ovcama, oni mudro ćute. Neće ni da beknu! Neko može da pomisli da smo preterali sa mudrošću, da previše ćutimo, ali nije tako, još nismo dostigli pravu meru:  Prilikom hapšenja je ćutao. Da je ćutao i pre toga, ne bi ga ni hapsili.

Premda je svojom kritičkom lupom osvetlio mane i radnika i seljaka i poštene inteligencije, naš satiričar zna ko je u državnoj piramidi na vrhu i zato najodgovorniji: Vođi svaka čast! Uspeo je da zaposli mnogo naših mladih ljudi, i to širom sveta! Ocu nacije Ninus je posvetio pažnju čitavim mnoštvom aforizama, što se i podrazumeva za najvećeg Srbina na planeti: Vođu svi moramo da slavimo i to svaki dan u godini, jer on je živi svetac.

* * *

Nije Ninus blag ni prema svojoj branši – piscima, pogotovu satiričarima, ne ostavlja na miru čak ni nežne i tanane: On već odavno drži književnu dijetu. Piše samo tanke aforizme!  Svi znamo da je stanje u kulturi loše, da se pisci češće kažnjavaju nego nagrađuju, ali i od lošega ima gore i tužnije: Teže je piscu u Srbiji da dođe do čitalaca nego do nagrada. Manje ih ima! Lako je kritikovati druge, zato pisac polazi od sebe, retorski koristeći pseudo-ja formu: Moji aforizmi su odlično skrojeni. Svakoj vlasti lepo stoje. No, nije sve tako crno: Slobode u Srbiji ima, al` nije za upotrebu! A kad ćemo dobiti upotrebnu dozvolu, ne znamo.

* * *

Poput svih ranijih, i nova knjiga Ninusa Nestorovića je događaj u našoj književnoj satiri – široka mozaička slika naših društveno-političkih prilika. Zbirku aforizama Uprosti nam, Bože čitamo sa dvostrukim osećanjem – uživamo u misaono-stilskim bravurama, u maštovitim i slojevitim metaforama; ukratko, u vrhunskom književnom umeću … a istovremenemo  patimo što nam je opisano stanje užasno i što prognoza nije optimistična. Kao da u nama odjekuje Nušićev stih U Srbiji prilike su take u večnom prezentu, koji osporava bilo kakvu nadu da će se u skorije vreme nešto bitnije popraviti. Sve miriše na pitijsku prognozu da će nam se stanje i dalje  pogoršavati, ali da propasti nećemo. To je sintagma koja ne podleže zubu vremena jer je ćerka devize našeg opstanka: Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Zato sastanak naših vrhovnika treba primiti cum grano salis, kao fiktivnu a ne faktičku vest: Sastali su se državni i crkveni vrh. Spremaju opelo.

 

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.