Moja korpa (0)
  • Nema proizvoda u korpi.

24. mart | Godišnjica NATO bombardovanja

Svi smo trenutno u sličnoj situaciji, ali odluke kako ćemo iskoristiti vreme u uslovima ograničenog kretanja su individualne.
Mi želimo da Vas motivišemo da ovo vreme provedete čineći nešto dobro za sebe. Osim popusta od 20%, omogućili smo i besplatnu isporuku knjiga do Vaših vrata. 
Zaštitite svoje misli od medijske buke, uronite u dobru knjigu, naučite nešto novo, napajajte se korisnim i lepim stvarima i kad sve ovo prođe osećaćete da ste uradili nešto korisno za sebe. 

24. mart

Godišnjica NATO bombardovanja

24. marta 1999. godine počelo je bombardovanje SR Jugoslavije

 

Žeželjev most u Novom Sadu; Foto: Geza Lenert

 

Na današnji dan počelo je NATO bombardovanje naše zemlje, nezakonito i nehumano. Napale su nas zemlje koje su skoro 230 puta veće od Srbije i 520 puta bogatije. Ovo je verovatno bila najveća nesrazemara snaga u istoriji čovečanstva. Proveli smo 78 dana i noći u strahu za naše najbliže! Ne smemo to zaboraviti i dobro je da nove generacije znaju za ovaj ogroman i nekažnjen zločin nad našom zemljom i narodom.

I u vreme agresije, ali i u godinama nakon nje, bilo je mnogo onih u svetu koji su nas podržavali i koji znaju da ovo nije samo stradanje Srbije, već je propast morala i afirmacija gole sile koja laž proglašava istinom.

NE ZABORAVIMO!

Mi ćemo u ovih 78 dana podsećati raznim tekstovima, a pozivamo i druge koji žele da podsete svojim iskustvom iz tih dana da se priključe. Vaše priče, fotografije, uspomene iz ovog perioda možete nam slati mejlom, na adresu dijana.t@prometej.co.rs.

Počinjemo sa tekstom našeg uglednog autora i divne ljudske prirode – Petera Handkea.

Ne verujem više u Evropu

 

Srbija je tragična zemlja zbog položaja koji ima, a kojoj su Evropa, a posebno SAD učinile veliku nepravdu. Sećam se dana kada je NATO počeo bombardovanje Srbije. Svi su očekivali da se to dogodi, i kada se to stvarno desilo, to je bilo kao fikcija, kao da nije stvarno… Ali postalo je stvarno. Sećam se tog 24. marta 1999, kao što pamtim ubistvo Džona Kenedija. Sećam se svega. Biosam  na ulici, duvao je vetar, i bila je neka tišina svuda unaokolo…

To što se dogodilo kao da se nije zbilo na našoj planeti… Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi – oni ne pripadaju ni Evropi, ni planeti Zemlji, i zbog svega toga osećam „neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti“. Moja sećanja na tu 1999. godinu i Srbiju nisu politički obojena.

Tih dana, u aprilu, bio sam u Srbiji. Sećam se običnih ljudi, njihovih sudbina. Pamtim bolesnu ženu koju smo tih dana posećivali. Jednog dana u bolnici, gde smo je obišli, rekla nam je da zbog bombardovanja ne može da se leči. Duboko sam se zapitao šta je razlog zbog koga je toliko ljudi u Srbiji praktično osuđeno na smrt.

Pamtim dobro most u Varvarinu, negde oko Uskrsa 1999. godine. Tamo je poginula devojčica Sanja Milenković, kada je prelazila most, a koji su NATO avioni bombardovali. To talentovano dete bilo je među najboljim mladim matematičarima. Stradalo je još devetoro ljudi i još toliko povređeno. Puno je dece koja su stradala u Jugoslaviji, ali ne izostavljam ni drugu decu stradalu negde u svetu, a užasavam se što se u Evropi takve akcije nazivaju „kolateralna šteta“ u ime „humanitarne intervencije“.

Srbija i ovaj deo Balkana nije prokleta zemlja, ali jeste tragična. Srbija ima takvu sudbinu da je uvek priklještena između tuđih interesa i tu leži njena tragika. Srbija, međutim, ima bogatu kulturu koja je čini i zemljom prošlosti i zemljom budućnosti. Ne mislim samo na manastire. Srpskom narodu dugujem veliku zahvalnost što sam dobio priliku da upoznam njegovu kulturu i svoje srce nahranim duhovnom hranom. Pomenuću Andrića, Crnjanskog, Tišmu, sjajne slikare. Zahvalan sam što sam upoznao sudbinu velike slikarke Nadežde Petrović koja je tokom Prvog svetskog rata bila bolničarka i žrtvovala je svoj život za spas drugih. Zahvalan sam što sam upoznao mnoge velike ljude i njihova dela.

U manastiru Manasija sreo sam monahinju koja je prodavala suvenire i pokušao da se sporazumemo na mom slabom srpskom, sa jakim nemačkim akcentom, dok ona nije progovorila engleski. Rekla mi je da je ona iz Severne Irske i da je tu, jer obavlja svoju dužnost. To su pravi ljudi, to je moja Evropa. To je Evropa u koju želim da verujem!

Ne mogu a da se ne setim i Novaka Đokovića, najboljeg tenisera sveta, ali i da igrate odličan fudbal i da je nepravda što fudbalska reprezentacija Srbije ne ostvaruje bolje rezultate. Današnja Evropa ima veliki problem. Verovao sam nekada u Ev-
ropu i njenu ideju, ali danas više ne verujem. Ne prihvatam da se ona završava tamo negde na visovima Karavanki, kojima sam hodio. Ne mogu da pristanem da se Jugoistočna Evropa ideološki shvata kao nešto što treba ograditi, izolovati, izopštiti. Takva snažna kampanja, međutim, postoji i vodi se godinama. Politika koja se svodi na izolaciju u evropskom okruženju za mene je neprihvatljiva. Prestao sam da verujem u Evropu kada sam u Sloveniji i Hrvatskoj čuo kada su pojedinci izjavili da treba da podignu zid od tri metra prema ostatku Balkana. Nažalost, kasno sam saznao i šta je bio Goli otok.

Sa žaljenjem konstatujem da međunarodna zajednica nikada nije osudila NATO agresiju na jednu suverenu zemlju i besomučno bombardovanje sa ogromnim posledicama i velikim brojem žrtava. To ćutanje traje već 20 godina. Ljudi danas ne vide sopstvenu krivicu…nego samo krivicu drugih. Eto, Joška Fišer, tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, držao je mnoga predavanja o ratu i tako zaradio mnogo para, a u stvari je jedan od najvećih mangupa koji su ikada živeli u Nemačkoj. I bivši premijer Velike Britanije, Toni Bler, održao je niz predavanja o ratu, a sve je bogatiji i bogatiji… I on nikada neće da se pojavi na punom Vembli stadionu i kaže: ja sam najveći zločinac u Engleskoj. To nećemo nikad da doživimo, ali bi to bilo lepo čuti.

Klinton i Olbrajtova, koji su najodgovorniji za ono što se dogodilo, ne znam kako spavaju. Sigurno dobro spavaju… Mi svakako spavamo lošije od Tonija Blera, Klintona, Olbrajtove ili Joške Fišera…

Putovao sam Srbijom, mnogo toga video i imao zanimljive susrete. U manastiru Manasija sreo sam monahinju koja je prodavala suvenire i pokušao da se sporazumemo na mom slabom srpskom, sa jakim nemačkim akcentom, dok ona nije progovorila engleski. Rekla mi je da je ona iz Severne Irske i da je tu, jer obavlja svoju dužnost. To su pravi ljudi, to je moja Evropa. To je Evropa u koju želim da verujem!

U Beogradu me najavljujete kao „velikog prijatelja Srbije i srpskog naroda“. Međutim, dovoljno je reći „naš prijatelj“, jer se ja zaista tako osećam.

Ovu besedu o Srbima zaključiću mojom omiljenom pesmom koju sam u Srbiji često slušao: „Ide Mile lajkovačkom prugom“. U rečima te pesme sjajnog tekstopisca, kompozitora i pevača Tozovca, vidim duboku simboliku. Pesma simbolizuje izolaciju u evropskoj okolini, upravo ono o čemu ja govorim, U njoj je opisano putovanje dvojice prijatelja. Ona sadrži i stih „Nemoj, Mile, da ostavljaš druga, dugačka je lajkovačka pruga“. Mogu da se identifikujem sa ljudima koji neguju prijateljstvo, hodaju svojim putem, dugom trasom, ka nekom svom Lajkovcu.

Peter Handke

Tekst preuzet iz knjige „78 dana apokalipse“

Obaveštenje o slanju rukopisa

Uredništvo IK Prometej obaveštava sve zainteresovane autore da u naredne dve godine nećemo imati mogućnosti za razmatranje novih rukopisa. Zbog već popunjenog izdavačkog plana za 2020. i 2021. godinu nećemo primati i razmatrati nove predloge. Zahvaljujemo se svima na razumevanju i strpljenju.

Prijava na bilten

Budite obavešteni o novostima i akcijama u IK Prometej.