Тиски цвет
Кроз биолошку историју инсекта lat. Palingenia longieatuda и локалну легенду о цветању Тисе или тиским воденим цветовима Ephemeroptra, везаних за предисторијске почетке свог настанка, вековима суженим на водене локалитете око Араче, Бисерног острва и Новог Бечеја – савремена збивања везана су за Нови Сад – роман приказује кроз Приповедача, коме је Господ наменио да буде свевид и памти сваки тренутак и појединост свих делова историје, по хришћанским начелима asinus aureola и unio mistica. То је Господова награда Приповедачу што је имао храбрости да јавно воли и свима призна да невољен воли Дона Негру, последњи појавни облик богиње Иштар која је та змија што је украла и појела траву живота и смисла људског постојања…
По дубинама у тајне дубине људске душе роман „Тиски цвет“ Јулијана Тамаша стаје у ред романа „Мртве душе“ Гогоља, „Записи из мртвог дома“ Достојевског и „Мајстор и Маргарита“ Булгакова… – Томислав Кетиг
Јулијан Тамаш
Јулијан Тамаш (Врбас, Бачка, 4. август 1950) редовни је професор Русинске књижевности и Украјинске књижевности са општом књижевношћу. Предавао је на Филозофском факултету у Новом Саду (1975–2015) и на универзитетима Ужгорода, Лавова, Кијева, Прешова, Филаделфије, Торонта, Чикага, Трира, Тартуа, Београда, Загреба и Броцлава. За академика Националне академије наука и уметности 2004. године. Почасни је доктор Ужгородског националног универзитета (2009).
Песник, романсијер, есејист и филолог, објавио је педесет пет ауторских књига и преко хиљаду јединица из књижевности и науке о књижевности о свим словенским књижевностима и поетикама регионалних и малих књижевних традиција у свету, увек са теоријским и компаративним приступом.
Тамаш пише на русинском, српском и украјинском језику и по томе, као и по вредносним оријентацијама и поетици, сврстава се у средњоевропске писце, што најчешће има за последицу да, као и свако ко припада свима – не припада никоме, а логично би било да га као свог писца прихватају најмање три наведене језичке, књижевне и културне традиције.
Још нема коментара.