СРБИ У АУСТРАЛИЈИ

Шифра производа: 28269
СРБИ У АУСТРАЛИЈИ
Преузмите одломак:
Број страна / Повез / Писмо:
528 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 21 × 22 cm
ИСБН: 978-86-515-0871-7
Година издавања: 2013.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 2.500,00 дин.Цена са попустом: 2.000,00 дин.

НАЈБОЉА СРПСКА КОЛОНИЈА

 

Када су се средином јуна 2013. године у Београду сусреле амбасадорка Аустралије докторка Хелена Студерт и докторка Славка Драшковић, директор Канцеларије за дијаспору, лако су се у службеном разговору о Србима у Србији и на Петом континенту сложиле да је српска дијаспора веома важан фактор у повезивању две земље. Тада је амбасадорка др Хелена Студерт изрекла и једну, рекло би се, са аустралијског аспекта, врло позитивну оцену о Србима у Аустралији:

– Српску заједницу у Аустралији карактерише нагли развој и успон генерација младих и образованих људи, који су веома добро интегрисани. Они представљају капитал знања и искуства које могу да пренесу Србији – истакла је амбасадорка др Хелена Студерт.

Амбасадорка је као позитиван пример у односима две земље навела и добру сарадњу на парламентарном нивоу између аустралијских и српских група пријатељства, што је после година затегнутих дипломатских односа и неразумевања била нова тачка у званичним односима Канбере и Београда. Др Хелена Студерт је изразила заинтересованост за даљи развој ове аустралијско-српске сарадње кроз стажирање у скупштини и укључивање младе српске дијаспоре Аустралије у парламентарне процесе у Србији и кроз развој српске колоније на Петом континенту.

Нису ови разговори амбасадорке Аустралије докторке Хелене Студерт и докторке Славке Драшковић, директора Канцеларије за дијаспору Србије били само део дипломатског куриозитета, јер су обе даме говориле о томе да су Срби постали благо, не само Аустралије већ и Србије. И да Српска заједница у Аустралији постаје све значајнија и популарнија.

Колико су Срби популарни на Петом континенту видело се када су почетком фебруара 2013. године приредили спектакл у главној сиднејској луци, где је присуствовало више од 50.000 Аустралијанаца, страних туриста и наших људи. Пуна два дана Тумбалонг парк у чувеној луци Дарлинг Харба у Сиднеју био је центар српске дијаспоре у свету. Овде су се окупили организатори, учесници и обожаваоци српске културе да одрже први Српски фестивал у Аустралији. Организатор фестивала били су Митрополија СПЦ и Српске православне омладинске организације „Соја”, заједно са културно-уметничким друштвима и српским и аустралијским фирмама као спонзорима.

– Наш циљ је да оживимо Српску заједницу на Петом континенту и да домаћине Аустралијанце упознамо са нашом културом и добрим намерама да живимо као грађани ове лепе земље. Зато је и мото ове дивне српске смотре Откријте срце Србије на фестивалу у Сиднеју и уживајте – рекао нам је тада један од актера овог српског сабора Васо Деспотовић, угледни бизнисмен.

Српски фестивал у Сиднеју почео је сплетом српске музике и звука са Балкана, а настављен је видео презентацијом природних лепота и туристичких дестинација у Србији. Фестивал се у луци Дарлинг Харба одвијао на три сцене, у Тумбалонг парку, Палмином дворишту и Урбаној улици. Уметнички програм су улепшали српски трубачи, али и фолклор парохије Свети Сава са Мона Вејла, хор цркве Светог Лазара из Александрије, централне сиднејске општине, где се налази и канцеларија Митрополије аустралијско-новозеландске и епископа Иринеја.

– Један од стубова српске културе у Аустралији су наша музика, песма и игра. Имамо педесетак фолклорних група и културних друштава, десетак сјајних хорова који негују националне звуке. На фестивалу су наступали групе „Растко” из Рути Хила, „Хајдук Вељко” и „Равна Гора”, ансамбли из клуба Бониринг, затим играчи из парохије Свети Лука у Ливерпулу. Игране су игре из Горње Пчиње, Ниша, влашког подручја, Црноречја, а приказан је и плес уз венчање и традиционалне костиме Срба Косова и Метохије. Тумбалонг парк се тресао када су Срби и Абориџини свирали, а сви заједно са посетиоцима заиграли „колотон” – највеће коло не свету – задовољна је била Нада Вучетић, члан црквеног хора у Сиднеју.

На сва три места били су отворени штандови Српске православне цркве и парохија из града Сиднеја, омладинске организације „Соја”, али и предузећа српских бизнисмена, међу којима се издвајала фирма „Беоекспорт”, која деценијама подржава српску културу и има успешне пословне везе са Београдом и Србијом.

– Српски фестивал у Сиднеју је успео, срца су отворена, нова пријатељства са Аустралијанцима и Абориџинима склопљена. Планирамо да наредне године ову српску културну манифестацију проширимо из Сиднеја у Мелбурн, Бризбејн, Перт, Аделајд и Канберу. Верујемо да ћемо у томе успети – уверили су нас организатори из омладинског друштва „Соја”.

Само пар дана касније, на Сретење, у Канбери, Сиднеју и Мелбурну свечано је обележен Дан државности Србије, на коме је, поред српске друштвене елите, било доста страних дипломата и аустралијских политичара. На пријему поводом Дана државности Републике Србије у Сиднеју, након интонирања химни две земље, генерални конзул Бранко Радошевић поздравио је госте, међу којима је било више од 25 генералних конзула и знатан број чланова конзуларног кора. Међу гостима су били чланови Парламента Новог Јужног Велса из Лабуристичке партије Ник Лалић и Пол Линч, као и изасланици неколико чланова парламента, председник Комисије за односе у заједници др Степан Керкјашаријан, представници федералног Министарства за иностране послове и трговину и Милован Карајчић, већник у општини Ферфилд. Са српске стране представници Српске православне цркве, угледни овдашњи лекари, професори и уметници, међу којима оперска дива Милијана Николић, представници националних организација и заједница и други.

– Српска заједница у Аустралији има око 100.000 чланова. Већина има двоструко држављанство и самим тим они су поносни амбасадори Србије у новој домовини и живи мостови који повезују две нације. Србија је искусила за последње две деценије веома тешко бреме у, иначе, бурној историји. У време када се читав свет суочава с озбиљном економском кризом у Србији, једној од малих јужноевропских земаља, тражимо путеве и начине за стварање боље будућности за грађане. У тим напорима, као поносна и храбра нација, определили смо се за традиционални морал, религијске и историјске вредности наших предака – рекао је генерални конзул Бранко Радошевић у свом поздравном говору.

 

У име Барија О’Фарела, премијера Новог Јужног Велса и министра Виктора Доминела, госте је поздравила српска снаха Габријела Аптон, чланица парламента.

У згради Парламента државе Викторија, на пример, министар за мултикутуралне послове у сарадњи са Амбасадом Србије организовао је пригодни пријем. Овим се први пут у највишем државном здању Викторије чула српска химна „Боже правде”, виорила српска застава и заиграло српско коло. Удружење младих Српске православне цркве (Соyа) из Мелбурна у Аустралији је организовало конкурс литерарних радова поводом Дана државности Републике Србије. У знак прославе Сретењског устава, проглашеног 15. фебруара 1835. године „Соyа” је позвала грађане да се изјасне на тему: ,,Шта значи бити Србин/Српкиња у Аустралији и на Новом Зеланду?”

Жири се састојао од три истакнута представника српске академске заједнице др Слободанка Владив-Гловер, професорка и шеф славистичких студија на Монаш универзитету, Милан Орлић, књижевник, и мр Нина Марковић, из Центра за европске студије на Аустралијском националном универзитету. Одлучили су да је прву награду добио Младен Спасић из Мелбурна, другу Невена Кесић из Мелбруна, трећу Ана Илић из Окланда на Новом Зеланду и награду популарности Тијана Масон из Мелбурна.

Овај конкурс је био први у стогодишњој историји Српске заједнице који је пружио прилику Србима у расејању да изразе своје најдубље осећање о доласку и животу у Аустралији. Двадесет радова које су послали Срби различитог животног доба, говорили су о мирису липа и кестена у српским селима; пријатељствима из раног детињства која још тињају у сећањима; причама о српској историји које су се преносиле са колена на колено и ратовима који су за многе Србе у дијаспори оставили неизбрисив траг – истакла је Нада Мартиновић, потпредседник „Соyа”.

Организација „Соја” је од свог оснивања окупила младе Аустралије од 18 до 32 године старости који одвајају своје време и енергију за напредак српске заједнице, а који су и сами успешни у многим областима. Сваке године чланови држе Националну конференцију, на којој се утрђују стратешки и радни план за наредну годину са краткорочним и дугорочним циљевима омладинске организације. Да није било младих Срба из „Соyа” не би било ни Српског фестивала у Сиднеју, јер старији, чланови управе Митрополије, нису хтели да организују овај свесрпски сабор, па су омладинци храбро ушли у овај патриотски посао. Како куца срце младих Срба на Петом континенту, најбоље је, чини се, описала Тијана Масон у свом раду Шта значи бити Српскиња у Аустралији:

– Аустралија је сада земља у којој живим, али је у мом срцу Србија. И овде је лепо, мада, сунце сија, али не греје душу, ветар ми мрси косу, али ми не милује лице, шуми море, али не као што шуми шума моје Шумадије. Ништа не може избрисати из мог срца сећања на сунце изнад Србије, слику Дунава, мирис Саве, Славију, Копаоник, ни бање, ни планине, ни стару кућу моје баке. Дане проводим са новим пријатељима, а ноћи… Ноћи су ту да размишљам о Србији у којој је у том часу дан, о људима који су тада будни, док моји нови пријатељи спавају. И живећи тако, схватам да код мене дан никада не престаје, ноћ и тама не постоје. Зато што имам два дела света у свом срцу, оба драга на свој начин. Мој живот је у Аустралији, али мисли ће заувек бити подељене на два света, на два континента. Док је у срцу само једна земља, један језик и једно писмо, један Балкан и једна Србија. Један је топли дом, а дом је тамо где је срце – написала је искрено младаТијана Масон из Мелбурна.

Истовремено Српску заједницу су у Ђилонгу, на традиционалном мултикултурном фестивалу „Пако” представили фолклораши „Шумадије” и КУД „Бранко Радичевић”. Они су свирали и играли док се улицом ширио мирис роштиља, пита и колача, а 100.000 посетилаца уживало. У сиднејском Блектауну чланови „Српских четника Аустралије” и њихови гости прославили су славу Сретење у просторима црквене општине „Свети Никола”. Ово је била прилика да ова организација саопшти одлуку о додели „Сретењских награда” српским бруцошима, за успех постигнут на матурском испиту. Награђени су Саша Зекановић, Александар Бабић и Алекса Злојутро, док је Александри Ђорђевић додељена стипендија за другу годину студија медицине на Универзитету НСW.

Све ове манифестације и одлично организован живот у српској колонији, пре свега у црквеним општинама, парохијама, организацијама и клубовима, нагнали су Александра Влајковића, иначе специјалног госта из Србије и заменика директора Канцеларије за дијаспору из Београда да каже:

– Српска заједница у Аустралији је најбоље организована и најбоље ради на очувању и развоју српског националног идентитета од свих наших колонија у расејању. Многе наше организације у свету треба да се угледају на то како аустралијски Срби чувају српство, православље и представљају себе домаћинима у Аустралији – био је искрен Александар Влајковић.

Ситуација, међутим, у Српској заједници, до само пре две године, није била понајбоља, јер је српска колонија била благо подељена и посвађана на оне који су за Српску православну цркву у Београду и Слободну српску цркву у Аустралији, на оне који су за светосавско српство, које подразумева слогу и јединство народа и оне који су за расколе, српске свађе и подвајања. Срећом, српске патриоте смогле су снаге да превазиђу деобе у народу и да остваре истинску слогу и јединство. То се догодило када су црквена звона четвртог септембра 2011. године у храму Светог архиђакона Стефана у Сиднеју означила завршетак рада Првог ванредног сабора Митрополије аустралијско-новозеландске. Овај датум је и тиме постао званични део српске историје.

Тог дана су изабрани чланови Сабора, предвођени епископом Иринејом, формирали прва тела новоосноване Митрополије аустралијско-новозеландске и тако започели нову еру, не само Српске православне цркве на Петом континенту, него и целокупне Српске заједнице. Наиме, тачно годину дана раније, у одајама парохије Свети Сава у мелбурнском предграђу Гринзборо, паралелно су заседали Епархијски савет Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народни сабор Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке, као последња паралелна тела црквене администрације остала након измирења раскола из 1963. године. Та два тела, једногласно су 4. септембра 2010. године, као израз непоколебљиве жеље за јединством, усвојила нови заједнички Устав Митрополије аустралијско-новозеландске, који су предали свом епископу Иринеју, да га однесе на одобрење највишим црквеним властима у Београду.

Устав је прегледала правна комисија Светог архијерејског Синода СПЦ, те га практично без икаквих примедби предала на одобрење Светом архијерејском Сабору. На мајском заседању Сабора свих српских архијереја 2011. године, у седишту Српске патријаршије у Београду, Устав Митрополије аустралијско-новозеландске је потврђен акламацијом. Тиме су престале да постоје претходне паралелне Епархије и на њиховом месту заблистала је нова јединствена Митрополија аустралијско-новозеландска, која не само да је избрисала и последње трагове раскола, него је аутоматски Српску заједницу довела на друго по величини место, одмах иза Грка, међу православним народима у Аустралији.

– Устав Митрополије учинио је крај сваком раздору и постаде инструмент богоугодног уједињења под безбедним окриљем наше Мајке Цркве. Устав Митрополије аустралијско-новозеландске ће и у будућности бити гарант јединства и једногласности верног народа српског у Аустралији и Новом Зеланду и знак наше синовске везаности за своју свету Мајку, Српску православну цркву, чији смо неотуђиви део – наведено је у службеном саопштењу са првог историјског Сабора Митрополије аустралијско-новозеландске.

Овај највиши документ СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду је био резултат дуготрајне и сложене борбе за превазилажење верског раскола и народне неслоге, који су владали у већем делу Српске заједнице на Петом континенту последњих шест деценија. Како је Црква стуб српске колоније у читавом расејању установљавање Митрополије аустралијско-новозеландске је чин од историјског значаја за СПЦ и Српску заједницу у овом делу света.

– На хиљаде српских душа је ове године прославило Бадње вече, Божић, Васкрс, Видовдан и све друге националне и верске празнике. Када видите тај наш народ у портама и храмовима схватите да је то прави српски живот у туђини. И да ми Срби градимо Аустралију, али изграђујемо и себе и млађе генерације. Никада ранијих деценија није у Аустралији било тако много српских манифестација као последњих година, што само по себи говори да смо снажна колонија која има свој самостални живот – поносан је овом чињеницом Милан Протић, национални радник из Аделајда.

И набраја најважније српске догађаје, Бадње вече, Божић, Савиндан, Дан државности, Васкрс, Ђурђевдан, Видовдан, Митрополијски дан, Фолклорни фестивал, Српски филмски фестивал, Омладински фестивал, Карађорђев куп, Куп Драже Михаиловића и многе храмове славе, празнике наших организација и клубова, од којих неки славе 10, а неки и седам деценија постојања и рада.

Средином априла 2013. године хор цркве Лазарице је прославио 20 година оснивања. Сала цркве Свети великомученик кнез Лазар била је премала да прими све оне који су дошли на концерт. Почасни гост вечери, један од оснивача и први диригент хора, професор Слободан Живковић примио је од проте Миодрага Перића симболичан дар у знак захвалности за његов допринос оснивању хора. После професора Живковића хор су водили Марија Ћук (1994), Тијана Миљовска (1995-2002) и Ненад Јаковљевић (2002-2004).

– Овај хор није само група аматера која уме да пева. У првом реду они су весници Христова Јеванђеља. За њих наш народ каже да певају божанствено као анђели и да их је лепота слушати. Хор Лазарице пронео је своју песму и угрејао душе многих наших верника од Дарвина, Златне Обале, Лајтнинг Риџа, Волонгонга, Канбере, Мелбурна, Аделајда преко Сингапура до Србије – рекла је садашњи диригент Драгана Милановић.

Хор цркве Лазарице извео је богат уметнички програм саткан од музике наших и светских великана. Певао је заједно са грчким и антиохијским хором, а и са високим гостима и званицама. Свечаност су својим присуством увеличали епископ аустралијско-новозеландски Иринеј, епископ крушевачки Давид, генерални конзул Бранко Радошевић, др Џон Ел Каран и отац Романос Ал Баба из Антиохијске цркве Св. Никола, отац Милтијадес Крисавгис, оснивач Грчког православног хора. И неки бивши чланови хора – Јела Киш, Нада и Милош Вулетић, Дана Цицварић, Милорад Драгомировић, Љуба Новковић и госпођа Оливера Гарибовић.

За све њих је то велики празник. Црквени хор Лазарица и сјајног диригента Драгану Милановић у оквиру прославе две деценије рада чекају нови наступи – најпре 6. септембра у Перту на свечаности поводом Дана Митрополије, а затим 25. новембра 2013. у Сиднеју када хор прославља своју славу и свог заштитника, Светог Јована Златоустог.

И празник хора из Лазарице говори да је стуб Српске заједнице на овом далеком континенту Митрополија аустралијско-новозеландска, која има 57 институција, међу којима је 48 парохија, мисија, братстава, цркава, манастира и имања. А у оквиру њих налази се исто толико црквених општина, Кола српских сестара, уметничких група, школа веронауке и језика, као и часописа, билтена и сајтова. Митрополија СПЦ има своју компанију, Уметничку радионицу „Риза”, Српски православни колеџ Свети Сава у изградњи и Српску православну организацију младих „Соyа”.

Какав национални живот имају Срби у окриљу Цркве најбоље се види у време великих јануарских празника. Божићне ноћи у Аделајду су 2013. године, на пример, биле веома узбудљиве. Црквена сала је била препуна, програм је био богат, а завнице високог ранга. Домаћин Дени Јурковић, председник ЦШО и отац Страхиња угостили су градоначелницу, општинску управницу, политичаре и народ. Прослава је протекла у знаку песама и игара фолклорне групе „Опленац”.

– У Аделајду је тада прослављен Дан Аустралије. Наша фолклорна група „Опеленац” наступила је са 50 играча, свирача и певача. Српске заставе су носили први фолклораш Миле Бранковић и други Бранко Берић. Док је напис „Србија” носила моја супруга Биљана Прокић са малишанима – рекао ми је Милан Прокић и послао неколико фотографија за књигу.

Заједницу чине и националне организације, удружења, клубови, културно-уметничка друштва, спортске организације, национални центри и српски медији. Од којих су њих двадесетак, од СНО преко четничких удружења до Савеза логораша, изузетно активни. Српски центар Бонириг се сматра и најбољим у читавом српском расејању од 90 држава света. Израстао је у најбољу организацију у дијаспори, само зато јер је професионализовао свој национални рад и јер је врата овог дома отворио за све нације које живе у Сиднеју. У Бониригу, у српском дому на крај Сиднеја, своје вечери имају и Личани и Крајишници, и Шумадинци и Славонци, али и Корејанци, Вијетнамци и Кинези, као и Аустралијанци. Са спортских терена активности су се пренеле у сале и учионице, па од скоро овде ради Дечија школа српског језика, веронауке и хорског певања, коју воде учитељ Сергеј Кожул, свештеник Александар Милутиновић и професор Жељко Гламочанин.

Аустралија је држава која заузима читав један континент, острво Тасманију и бројна мања острва у Индијском и Тихом океану. Ове земље се налазе на Земљиној јужној полутки или на крају света, како обично говоре наши људи. Створили су је Абориџини, а освајали су је Холанђани, Енглези, Грци, Италијани, Немци, Пољаци, али и Срби. На Петом континенту ми данас имамо најбоље проналазаче, писце, уметнике, као и спортисте. Тамо српски народ није сам.

У Аустралији се на крај лета 2013. године дуго сабирали утисци са 27. по реду Сабора српског фолклора, који је одржан у Српском центру Бонириг у Синдеју. Како је забележио локални хроничар Радивој Мачковић, не само да се препричава како су се на овој дивној смотри српске младости до касно у ноћ на сцени смењивале фолклорне групе, које су у Бонириг допутовале из свих крајева Аустралије, већ да је и остатак имања овог центра као и обично претворен у право српско вашариште, вероватно највеће на Јужној полулопти.

–              Аустралија је опет била велико српско сабориште – каже Јоца Гајесков, новинар из Сиднеја – Наиме, већ почетком септембра српске заједнице на Петом континенту се приказала у пуном сјају. Митрополија аустралијско-новозеландска је у Перту, престоници Западне Аустралије, одржала своје прво редовно заседање. Овај сабор Митрополије је поред храмова посвећених Светом Сави и Светој Тројици, одржан и у Градској кући Перта.

Сабор Митрополије аустралијско-новозеландске, коју предводи владика Иринеј, је окупио српско свештенство и монаштво, председнике и делегате црквених општина, али и чланове Савеза Кола српских сестара, припаднике Српског удружења православне омладине “Соја” и чланове Управног и Надзорног одбора.

– Овај сабор је духовно сабрање верног свештенства и народа око свог епископа и његов рад треба да буде достојан – речено је у саопштењу владике Иринеја, уједно и председника сабора.

Поред редовног заседања чланова и делегата Митрополије и духовног богослужења, у суботу 7. септембра у касним сатима у Градској кући Срби су прославили Митрополијски дан, славу и имендан архијереха Митрополије. Реч је о великој српској духовној приредби на којој ће наступити величанствени Хор цркве Лазарице из Синдеја, пијаниста Младен Петровић из Перта и оперска дива Милијана Николић, мецо сопран чувене Сиднејске опере.

– Била је то прилика да званичне госте, представнике федералне владе Аустралије и државе Западна Аустралија упознамо са српском културном баштином и интелектуалним благом које има Српска заједница на Петом континенту – изјавили су српски активисти из Перта.

Упоредо са сабором Митрополије на Петом континенту се од 5. до 15. септембра у четири града одржала манифестација „Дани српске културе“. Покровитељ овогодишње манифестације био је Генерални конзулат Републике Србије у Сиднеју у сарадњи са Матицом исељеника Србије и Историјским музејом Србије. Историјски музеј Србије је на изложбама у Сиднеју од 5 до 11. септембра 2013. у просторијама Генералног конзулата и у Мелбурну, а од 12 до 22. септембра у галерији „Српског гласа“ изложио „Све српске војводе и српско оружје“. Круну српских великих приредби у Аустралији ове године чинило је покретање београдског листа “Вечерње Новости”, а потом и ново издање Српског филмског фестивала.

Како је најављено да ће после две деценије бити отворена директна авионска линија између Београда и Сиднеја и Мелбурна, како аустралијски Срби имају у Србији своје делегате, то ће се очигледно везе матице и дијаспоре оснажити. Бићемо ближи једни другима. Што би рекао Кршни Даламтинац, угледни грађевинар Александар Ћупић, типични представник нове српске генерације из Сиднеја, који је сина Марка оженио у Београду и потом вратио натраг у Ливерпул:

– Ми овде у Аустралији имамо све, чак и снаје из Београда, само нам недостаје грудва земље из Србије, али ћемо и њу да донесемо!

Душан Лопушина


Марко Лопушина

Писац Марко Лопушина је 2004. године у Србији од стране Удружења новинара Србије проглашен за најбољег новинара. Године 2014. за најбољег публицисту када је добио награду „Драгиша Кашиковић”. Именован је 2018. године за почасног доктора наука Слобомир Универзитета у Бијељини.

Рођен је 1951. године у Рашкој, Србија. Завршио је основну школу и гимназију у Брусу и Факултет политичких наука у Београду. Радио је у листу „Секундарне сировине” 1976. као новинар и уредник, у листу „Здраво” 1978. као новинар, у магазину „Интервју” од 1981. као новинар, уредник, а 1997. био и главни уредник. А потом је био уредник у магазину „Профил” (до 1999) и листа „Недељни телеграф” (до 2008). Данас је пензионер и репортер „Илустроване политике”, „Вечерњих новости”, „Сербиане” из Детроита, „Огледала” из Чикага, „Српског гласа” из Мелбурна, Српског радија у Лос Анђелосу, Српске заједнице у Марибору.

Сарадник је САНУ и Матице српске на Српској енциклопедији, поглавље о исељеницима и дијаспори. Сарадник је Академије Републике Српске о Србима у расејању у Енциклопедији Републике Српске. Сарадник је Српског института у Вашингтону и Матице исељеника Србије. Аутор је Енциклопедије српске дијаспоре и још десетак књига о расејању, тајним службама и тајним друштвима.

Носилац је Ордена Вук Стефановић Караџић државе Србије и других признања.

Живи у Земуну.

Будите први који ће написати рецензију “СРБИ У АУСТРАЛИЈИ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.