Снагом живота срце нам туче

Шифра производа: 29870
Снагом живота срце нам туче
Број страна / Повез / Писмо:
151 / Тврд / Латиница
Димензије: 14 x 21 cm
ИСБН: 978-86-515-1370-4
Година издавања: 2018.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Приклоњен изворној народној певанији, врцавим духом уроњен у лавиринте успомена са ружичастим љубавним заносима уз благе посвете детињству, загледан у неуралгију историје, Драган Вукашиновић катренима сугерише нама и себи пуну белину излазних врата. Глатком, почесто, исхитреном римом без ретуша, препуштен голој интуицији на моменте фасцинира избирљивим стиховима. Дође тако време,/ призивам самоћу и поверава се песник тишини у којој би да досања сан. Већ у сјајно сроченој уводној песми отвара нам се опорука о чедности понуђене лирике која трепери и мами,/ ми дишемо живот/ као да смо једно,/ она је у мени, нас двоје смо сами… Рукописним трагом, усред животног поднева, Драган Вукашиновић је стихом равнао себе у сажетку сопствене сенке.

Не може се заобићи његово телеграфисање стихом да вођени смо/ стрепњом/ опијени надом. Баш тако и јесте. И све то наликује на поклоњени поглед нечијих очију, на осмех или изговорену реч која за читав живот ураста у поему која нам душом секвенцира животне даљине. Вукашиновић пева смислену деобу снова, он и у сновима нетремице замишља и слути, загледан као врач у линију неумитног страдања, у судбину којом је обележен на сопственом длану. Нема певања без жудње и заноса, а све је некако скоцкано траговима личних жеља у којима призивамо умишљене инате у стилу: ех, што нисмо!
Очито, Вукашиновић се не либи у писању да нам, без увијања, предочи свој маниризам. Он жели да догођени тренутак у животу траје и у његовом стихованом (у)споменару над осенченим цветовима белих орхидеја. Њему је важан траг у трену, траг који неће тугу, трен без болне осаме, разуме се, али живот је, сам по себи, мало жешћи опијат.

[…]

Песник је муњевито јасан у рефлексу стиха, зар не? Историјски прасак се разлегао до наших дана: Обилић, Синђелић, Гаврило Принцип… Подсетио ме Вукашиновић на романтични сентимент Бранка Радичевића: Веселице, песмо моја драга/ познаће ме кроз стихове неко/ ипак, нећу нестати без трага. Траг је бит и суштина песникове сенке у овом случају. Баш та истина срочена је печатно са издвојено струкованим стиховима којим би се могла подичити и дечја песмарица: Зимска чаролија; Јесењи дан; Моја тетка и Моја бака. Урамљено би се могли подвући наслови достојни пуног поштовања у сјајном версу испевани: Речи; Песма; Људска туга; Слутим и Душа жена. То би могао бити ваљан образац песнику од себе самог себи задат. Очито, имамо посла са смисленим трагачем стиха који почесто уме бити контролисано разбарушен у промишљању песме.

 

У Новом Саду,                                                                       Милутин Ж. Павлов

  1. јуна 2018.

 

Драган Вукашиновић

Додај коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


  1. Оцењено 5 од 5

    :

    Predivna knjiga. Puno emocija ljubavnih, patriotskih i porodičnih.
    Imate utisak da je autorov autobiografski doživljaj, ali kad je pročitate, vidite da je u mnogim pesmama i vaš život.
    Toplo je preporučujem

  2. Оцењено 5 од 5

    :

    Na duhovnom, umetnickom, knjizevnom i pre svega poetskom nebu zasijala je nova zvezda. Jos uvek daleka… Srce pocinje lagano snagom zivota da tuce…
    Sto cesce citamo pesme – to nam srce sve vecom snagom zivota tuce, zvezda postaje sve bliza i sjajnija.
    izuzetno precizno i posetski iskazana osecanja u pesmama su pravi melem za nase, sve vise digitalizacijom, osiromasene duse.
    Bravo za autora!
    Bravo za hrabrost izdavaca!
    Tvojim novim izdanjima u buducnosti, zelimo da nam srce svom snagom zivota jos jace tuce.

  3. Оцењено 2 од 5

    :

    Knjiga napisana za povratak u budućnost, za pamćenje nezaboravnih događaja i trenutaka, knjiga napisana za život. Mozda je najbolje reći, da pesnik savršeno ispisuje roman o trenutku i to u nekoliko stihova. Tek posle pročitane pesme, sadržaj počinje da deluje te, kao gutljaj dobre domaće rakije, počinje da ispunjava toplinom, budi sećanja i čula ukusom života, ljubavi, prošlosti i budućnosti, a sve uz neverovatne opise detalja, koji običnom oku u određenom momentu pobegnu ne dobijajući značaj, a kojih se čitalac tek posle pročitane pesme seti i zapita, da li je moguće da su mu takve stvari u određenim trenucima promakle i da ih nije bio svestan.
    Sa istim posvećivanjem celokupnom okruženju, dajući važnost i neverovatnu pažnju svakom na sopstvenom putu primećenom biću, istoriji, tradiciji, samo Balkanu svojstvenim osobinama, događajima i pogledima na svet, pesnik ukazuje na značaj i stihom daje svoj doprinos nezaboravu, poštovanju svega proživljenog u vremenu prošlom i vremenu budućem.
    Velika knjiga, pisana srcem, ispunjena ljubavlju.
    Pesniče nastavi, već si veći od pojedinih članova akademije.

    Vlada i Nela

  4. Оцењено 5 од 5

    :

    Draganu, čoveku emocija

    Ni sama ne znam kako da započnem ovo obraćanje, a da sa malo reči bude sve rečeno. I dođe mi misao za opisati te u četiri reči:

    ČOVEK OD EMOCIJA SATKAN

    Znam dobro, jer sam i sama od te sorte, da nema težeg posla za čoveka emocije, od izreći ono što osećaš u najskrivenijim dubinama sebe samog. Izreći ljubav, tugu, bol. Opisati, iskustvo i sve ono najlepše ili najteže, najbolnije, što se osetiti da. Ono što se samo šapuće u samoći, i u čemu leži spasenje od svega onog, od čega drhtiš i bojiš se neizmerno, izgubiti ga. Onog, što za tebe i u tebi, cenu nema, i na prodaju nikad ne može biti.

    Priču svog života si započeo pesmom, jer drugačije ti nisi ni mogao. U nju si utkao svu svoju suštinu. Dalje si tu svoju suštinu i bit svoju, samo krunio, kroz sve do sada proživljeno.

    Od pesme, sa kojom opstaješ i život svoj dišeš u sebi samom, i čija te čednost mami trepereći sa njom duboko u tebi, pa dalje, preko izvora, na kome si se umivao i iz njegovih nedara vode se napijao dok si sanjao o njoj, pa dalje preko najvećeg susreta na svetu, prvog poljupca, njene duše posebne i plamena ljubavnog, neugasivog, plamena u kojem svu toplotu trajanja sebično čuvate, čak i od sebe samih. Do slutnji, strahova od prolaznosti svega, sete u očima i mirisa čaja u dvoje. Kroz životne dobi od proleća ranog do uspavane, kasne jeseni i snage odlazeće sa vremenom što svakodnevno otiče.

    Dalje kroz ljubav prema otadžbini, diveći se i klanjajući pobedama ratnika naših, njihovim grobovima i grobnicama što opominju i zaklinju dolazeća pokolenja, pa do velike, beskrajne Rusije i do večne beskrajne ljubavi, kojom se vole roditelji, dede i babe, tetke i svi drugi dragulji našeg detinjstva i rane mladosti.

    Pišeš za sve koji svojom blizinom tebi kiseonik daruju i pune ti vene životnim sokovima. One što ti ubrzavaju korake i drže te uvek glavom iznad vode, dok zajedno pod teretom svojih sudbina hrlite istom, začaranom krugu života. A to su tvoja jedinstvena Julijana i vašsa princeza Emilija.

    Hvala ti prijatelju naš veliki, jer svi prijatelji moga brata i snajke, su i moji. Poput velikog iluzioniste, učinio si, da čitajuci tvoju prvu zbirku pesama, nemerljivim zadovoljstvom otkrivam deo po deo tvoga bića, tvojih misli i tvojih osećanja.

    Na ovome ne smeš stati.
    Piši dok budeš disao.
    Bisera Markovic