Српска сељачка трилогија

Шифра производа: 30065
Српска сељачка трилогија
Број страна / Повез / Писмо:
355 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 21 cm
ИСБН: 978-86-515-1493-0
Година издавања: 2019.
Издавачи / Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј, РТС

Цена: 3.900,00 дин.Цена са попустом: 3.120,00 дин.

Три силе притисле Србијицу, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић
Обим: 357 страна

На први поглед , ова књига била би само још једно у низу сведочанстава о великом ратовању и великог изгибији српске војске и народа 1912–1918. године, посебно о „Албанској голготи“. Уистину, пред нама је сасвим необичан и управо јединствен подухват, о којем се одмах може казати нешто што се ретко, а још ређе с пуним оправдањем, даје рећи: у питању је подвиг и догађај.

Овде, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић поставили су себи један, рекло би се, доста скроман задатак, који ће се пак показати од неслућених врлина и вредности. Они нису тражили ни бирали већ су напросто узели и поразговарали (мора се додати: врло искусно и вешто, зналачки!) са свима преживелим ратницима свога краја, Доње Јасенице, што ће изнети њих 28 на броју, чије су исповести овде верно скинуте с магнетофонске траке.

Особеност ове књиге није само у необичности оног што износи, у доживљају страховитог ратног вихора, пропасти и ускрснућа, него, још више, у крајњој обичности њених казивача: све су то, сем два-три изузетка (који готово ничим не одударају од других), прости „редови“ и сељаци (највећи чин, и то стечени, јесте наредник), без признања и одликованања (само један је био добио Карађорђеву звезду па је, плах, изгубио). А ипак то је чудо, и то двоструко: скоро сви они су прави борци и јунаци, и скоро сви истински, рођени приповедачи! Дајући нам само збир и просек, приређивачи ове књиге откривају и потврђују задивљујућу чињеницу: да је тај збир и просек у сваком случају био врло висок!

Драгиша Витошевић

 

Србијице, душо горка – приче Солунаца, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић
Обим: 383 стране

Србијице, душо горка је књига без танке приче. Њени творци су причаоци од ретког дара, од епског мајсторства, до смисла за меру из којег се развија унутрашњи тонус приче. Приповедајући о оном што је било апсолутна стварност њиховог ратничког и паћеничког живота, они ништа нису домислили ни допунили: све се у овим причама догодило онако како казују садржаји њихових фабула. Али ако је стварност у тој мери фантастична, све до тада незамислива као лична цивилизацијска стварност човека, да је управо ова фантастика конкретног отворила широке могућности имагинација оног који прича, његовој приповедачкој инвенцији, која је из доживљеног вршила избор по уметничкој вредности и тако створила често чудесне грађевине ове прозе. Маштовитост приповедачког поступка надишла је неумољиву стварност живота управо у мери која је била неопходна да се утемељи стварност приче и у њој сложе судбинске слике човекових страдања, његове нужности и клонућа, наде и очајања, да се између живота и смрти ухвати невидљиви, „ирационални остатак“ људске природе, у коме је садржана највећа количина човекове личности. Док су се творци ових прича свесно одлучивали за призоре стварности у својим доживљајима рата, њихова стваралачка подсвест транспоновала је те приче у уметничку прозу, живу у слици и непоновљиву у изразу, чисту у звуку и веома пространу у хоризонту својих тематских добачаја.

Са много теоријски ваљаних аргумената може се доказати да су приче у овој књизи уметничка проза од нарочите каквоће, да су производ народног духа који поима живот у облику јединствене уметничке самобитности. И у том смислу појава ове књиге је вишеструко значајна. Они који ове приче казују као своје животно и историјско сазнање, нису само јунаци приче, они су, пре свега другог, њени градитељи, којима је сопствени живот послужио као грађа.

Милутин Срећковић

 

Кад су војске пролазиле, Драгутин Паунић
Обим: 263 стране

 

Књига Кад су војске пролазиле Драгутина Паунића колико необична, толико је и ретка по резултатима своје остварености. Сакупљајући ратне и заробљеничке дневнике који говоре о годинама балканских ратова и Првог светског рата, приређивач је имао среће да наиђе и на различите профилације ратних виђења, па се тако његова књига „сложила” из дневника сељака, официра, песника, ратног заробљеника и немачког окупаторског војника који је као ратни сликар водио дневник о свом проласку кроз Србију. Тако њихови записи личе на пет узбудљивих поглавља огромне ратне драме, чији се јунаци боре за своју земљу, своју част, свој опастанак, или пак извршавање својих ратних задатака.

Паунићева књига отвара неколико значајних хоризоната својих садржаја. Она је, пре свега, заснована на фактицитету субјективне импресије учесника у рату, на оном што је непоновљиво као човеков индивидуални контакт са историјом, па су тако њена антрополошка и психо-емоционална значења од посебног квалитета за разумевање ратом захваћеног и егзистенцијално пометеног човека, који најчвршћи ослонац мора наћи у себи. У њој се човеков напор да разуме своје време и себе у њему показује као аксиолошка провера идентитета, као однос појединца и људске заједнице. Али од посебне вредности је напор сваког од аутора ових дневника да сабере живот у најличнијој визури догађаја и да на тај начин појми страхоте рата, било да их доживљава као метафизику зла, или их преводи у хуманистичка морања којима служи циљевима домовине.

(…)

Књига Кад су војске пролазиле имала је правог приређивача. Његов напор је озбиљан прилог нашој историјској свести, вишезначни допринос да се повесница српског народа осветли из извора који су се у самом том народу отворили.

Милутин Срећковић

Смед. Паланка

март, 1987.

Драгутин Паунић

Драгутин Паунић (1936, Кусадак) ради као новинар у Смедеревској Паланци. Две деценије провео је на дужности главног и одговорног уредника „Наше комуне“, односно Радио „Јасенице“. Сарадник је „Расковника“ и „Вукове задужбине“ и дописник „Политике“ и Радио Београда. Самостално објавио књиге: Кад су војске пролазиле, Цоглава, Ржан, Људи иза маске и Међаши неба и земље, а у коауторству: Три силе притисле Србијицу и Србијиво, душо горка. Добитник је две републичке награде за новинарство. Члан Удружења књижевника Србије (1989) и заступљен је у Лексикону писаца Југославије (Матица српска) и Хроници „Два века српског новинарства“.


Милија Ђорђевић

Милија Ђорђевић (1931–2012) рођен је у селу Ратару (заселак Ватошево). Гимназију завршио у Смедеревској Паланци а у Београду Филолошки факултет – Група југословенске књижевности. Радио као професор и новинар. Самостално написао књиге: Пчеларство Доње Јасенице, Пророштво деспота Стефана, Никодија кмет, Професор Гргур Милановић, Реч о другим речима (ономастика) и Споредовање беспобедно, а као коаутор: Три силе притисле Србијицу и Србијице, душо горка. Бавећи се шахом и играјући за прву екипу Смедеревске Паланке, објавио је монографију: Екипни шампионати Југосалвије 1946–1979. Сарађивао у листовима и часописима пишући књижевно-језичке и историјске текстове. У Удружење књижевника Србије примљен је 1991. године.

Будите први који ће написати рецензију “Српска сељачка трилогија”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.