Срби у Америци 1815-2010

Шифра производа: 27493
Срби у Америци 1815-2010
Преузмите одломак:
Број страна / Повез / Писмо:
592 / Тврд / Латиница
Димензије: 21 × 22 cm
ИСБН: 978-86-515-0476-4
Година издавања: 2010.
Издавачи / Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј, Министарство за дијаспору Владе Републике Србиј

Цена: 2.500,00 дин.Цена са попустом: 2.000,00 дин.

Увод

ОСВАЈАЊЕ ИНДИЈАНСКЕ ЗЕМЉЕ

Већ две стотине година Срби освајају земљу коју су белци отели од Индијанаца. У Америку су прво одлазили бокељски морнари, српски мисионари и авантуристи, брдска сиротиња са Балкана, сељаци и радници. Први Србин који је званично населио Америку био је Војвођанин и звао се Ђорђе Шагић. Српски до­се­ље­ни­ци су америчко тло на­се­ља­ва­ли почетком XИX века када су улазили у ју­жне државе, Луизијану, Тексас и Нови Мексико, тада под Шпа­ни­јом и Фран­цус­ком. Улазило се преко Калифорније, јер је она била пољопривредни рај, а потом и златни рудник, па су српски пионири насељавали западне градове, Лос Анђелес и Сан Франциско. И лагано се ширили према континенталном делу, ка Невади, Јути, Монтани, Аризони и Пенсилванији. У овим државама Срби оснивају своја прва национална друштва, подижу цркву Свети Сава у Џексону и отварају редакције својих новина, али, на жалост, и прва гробља.

Прва сеоба Срба ка Америци од око 150.000 људи трајала је све до Првог светског рата. Мало ко је од тих Срба тада успео да оствари прижељкивани сан, да се обогати и врати кући,  јер су углавном окопавали њиве, дубили рударске јаме и копали своје гробове. Разочарани Срби су зато испевали песму у којој је та далека Америка, људска чемерика.

Убрзана индустријализација САД на почетку XX века померила је америчке Србе из Калифорније на исток у Пенсилванију и Илиноису, јер је у њеним њивама, а посебно у рудницима и челичанама било доста посла. Економски развој Америке је привукао и нове досељенике из српских земаља, који су улазили са источне обале у околна рударска насеља и нови индустријски центар Геру код Чикага. Ова сеоба, која је трајала до почетка Другог светског рата, није била масовна, јер економска рецесија и строге квоте за досељенике нису свим Србима пружали шансу да се уселе у Америку.

У том периоду узбуђени због ратних догфађања на Балкану и посебно у отаџбини, амерички Срби формирају прву националну и политичку организацију Српску народну одбрану – СНО.  По зав­ршет­ку рата 1945. започео је трећи талас усељавања Срба у САД, који је трајао пуних двадесет година. Тада се уселило се око 250.000 бивших ратних заробљеника, избеглица и расељених лица, противника комунизма у новој Југославији, којима је Америка давала привидни статус политичких емиграната. Њихова главна америчка лука био је Њујорк, из ког су се Срби селили дуж Чикашког басена и Калифорније. У Чикагу је било седиште Српске православне цркве и Српске народне одбране, у Питсбургу је било Српски народни савез, у Њујорку је деловало Удру­же­ња бо­ра­ца Ју­го­сло­вен­ске кра­љев­ске вој­ске.

Одбегли монархисти, припадници националних снага и антикомунисти, који нису желели да живе у Титовој Југославији, у Америци су средином 20. века створили изузетно снажну српску колонију. Подигли су стотинак православних храмова и ојачали српску колонију у САД. Са великим трпљењем дочекали су Титове економске мигранте, а са одушвељењем Милошевићеве исељенике.

Пре­ма по­пи­су ста­но­вниш­тва САД у 1990. го­ди­ни, као Срби и Ју­го­сло­ве­ни регистровано је око 380.000 наших људи. Узнемирени због албанског сецесионизма на Косову и Метохији, западног растурања земље и медијског рата против српског народа, наши исељеници су 7. децембра 1990. у Кливленду створили нову српску политичку асоцијацију Конгрес српског уједињења – КСУ.

Америчким Србима су се у петом таласу досељавања, који је изазван грађанским ратом 1991. и распадом СФРЈ, из отаџбинских земаља почели да се придружују војни бегунци, избеглице, стручњаци и млада српска интелигенција. Прва станица нових досељеника у Америци били су град Тусон у Аризони, Чикаго и околна места, затим Детроит, Питсбург, Њујорк, Лос Анђелос и Сан Франциско. У САД према попису данас живи око 560.000 Срба. Српска колонија са пола милиона душа у великој Америци има статус “мале етничке заједнице”.

 

Срби су за два века освајања бивше индијанске земље успели да постану део историје Сједињених Америчких Држава. Ту историју први су исписивали бродски слепи путник Ђорђе Шагић, епископи Дабовић, Мардарије, Николај, Дионисије, научници Михаило Пупин и Никола Тесла, патриота Михаило Дучић и песник Јован Дучић, краљ Петар II Карађорђевић, принц Андреја и кнегиња Јелисавета, четничке војводе Ђујић, Јевђевић, Ђуришић, кошаркашки геније Петар Пит Маравић, филмски уметник и оскаровац Младен Секуловић, познат као Карл Малден, писци Вилијам Јовановић, Чарлс Симић и Стив Тешић. И политичари Мајк Степовић, Хелен Делић Бентли, Мирослав Ђорђевић.

А потом чаробњаци кичице Арсо Ивановић, Сава Ракочевић, писци Боривоје Карапанџић, Милорад и Слободан Драшковић, Никола Моравчевић, Наташа Радојчић, начиник Богдан Маглић, кошаркашки див Владе Дивац, пливачки шампион Милорад Чавић, млади генијални проналазач Марко Поповић и многи други знаменити људи.

Срби данас у Америци имају пет добитника Оскара, тројицу власника Пулицерове награде, два конгресмена и једног гувернера, али и стотинак врхунских професора, редитеља, глумаца, музичара и спортиста. Успело нам је да Холивуд претворимо у српско село. И да на америчке универзитете уселимо преко 2.000 студената, за које се тврди да су нове Тесле.

Многи од њих су се повремено или трајно вратили у отаџбину. Неки да живе у Србији, а неки да у српским земљама потраже своје давно изгубљене корене. Колико данас има Срба у САД утврдиће попис становника, који је почео у пролеће 2010. године. Српска организација Конгрес српског уједињења је тим поводом повео кампању да се Срби у попису изјасне и потврде своје српско порекло. Очекује се да нас буде најмање милион у САД.

Најважније од свега је да су амерички Срби сачували свој национални идентитет и нису се утопили у велику Америку. Томе је понајвише допринела Српска православна црква, која је за јесен 2010. приредила дочек новог српског патријарта Иринеја. Јер, Његова светост патријарх српски господин Иринеј треба да дође први пут у САД на прославу сто година од оснивања храма Свети Сава у Сан Габријелу, у држави Калифорнија, где се населио први Србин пре два века..

Када је у пролеће 2010. амерички фотограф Лари Малете из Хјустона, одлучио да посети земљу рођења његовог чукундеде Ђорђа Шагића и првог српског пионира у САД, познатијег као Џорџ Фишер, точак српске историје у Америци покренуо се унатраг. Ова књига има само намеру да открије и прикаже део те богате српске историје у Америци.

Аутори

На Видовдан 28. јун 2010. године

 

Душан Лопушина


Марко Лопушина

Писац Марко Лопушина је 2004. године у Србији од стране Удружења новинара Србије проглашен за најбољег новинара. Године 2014. за најбољег публицисту када је добио награду „Драгиша Кашиковић”. Именован је 2018. године за почасног доктора наука Слобомир Универзитета у Бијељини.

Рођен је 1951. године у Рашкој, Србија. Завршио је основну школу и гимназију у Брусу и Факултет политичких наука у Београду. Радио је у листу „Секундарне сировине” 1976. као новинар и уредник, у листу „Здраво” 1978. као новинар, у магазину „Интервју” од 1981. као новинар, уредник, а 1997. био и главни уредник. А потом је био уредник у магазину „Профил” (до 1999) и листа „Недељни телеграф” (до 2008). Данас је пензионер и репортер „Илустроване политике”, „Вечерњих новости”, „Сербиане” из Детроита, „Огледала” из Чикага, „Српског гласа” из Мелбурна, Српског радија у Лос Анђелосу, Српске заједнице у Марибору.

Сарадник је САНУ и Матице српске на Српској енциклопедији, поглавље о исељеницима и дијаспори. Сарадник је Академије Републике Српске о Србима у расејању у Енциклопедији Републике Српске. Сарадник је Српског института у Вашингтону и Матице исељеника Србије. Аутор је Енциклопедије српске дијаспоре и још десетак књига о расејању, тајним службама и тајним друштвима.

Носилац је Ордена Вук Стефановић Караџић државе Србије и других признања.

Живи у Земуну.

Будите први који ће написати рецензију “Срби у Америци 1815-2010”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.