View cart “Маглени дани” је додан у вашу корпу.

ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ 2.издање

Шифра производа: 28377
ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ 2.издање
Преузмите одломак:
Едицијe:
Број страна / Повез / Писмо:
672 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 12 x 12 cm
ИСБН: 978-86-515-0479-5
Година издавања: 2014.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Стара цена: 2.200,00 дин.Цена: 1.760,00 дин.

На граници међусобно завађених цивилизација истока и запада Фрушка гора и њени манастири представљају јединствену, одбрањену оазу православља, кадру да одоли свим рушилачким снагама које су им намениле злехуду судбину ишчезнућа. Десило се управо обратно. Оно што је било осуђено да заувек нестане на често угроженом подручју Срема, полагано се враћа у живот и нашу опустошену свест. То је процес који превазилази материјална улагања у ове светиње, тражећи пре свега и одговарајућа духовна сазревања, стрпљиви ход по претешким степеницама сваке идеолошке острашћености. (Дејан Медаковић)
Ова је књига у највећој мери настала усменим казивањем великог историчара уметности. Приређујући је за штампу настојали смо да задржимо основни тон ауторове приче – спонтана шетња кроз манастир и популарно изложена тема. На нама је било да проверимо податке, причу допунимо илустрацијом и, понекад, новом чињеницом. У томе су нам помогли предусретљиви настојатељи манастира који последњих деценија, подржани од неуморног владике Василија, са несумњивим успехом враћају фрушкогорским манастирима некадашњи значај и то не само уочљиво сређеним храмовима и конацима, него првенствено духовним садржајем. (Реч издавача)

Дејан Медаковић

Ин мемориам Дејан Медаковић (1922 – 2008)

Академик Дејан Медаковић рођен је у Загребу 7. јула 1922. године. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. За време рата живи као избеглица у Београду, где је 1942. године ступио као асистент – волонтер у Музеј кнеза Павла (данашњи Народни музеј). Од те године до 1952. службује у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу ФНРЈ, односно Савету за науку и културу ФНРЈ, и у Савезном заводу за заштиту споменика културе. Од 1952. до 1954. године ради у Историјском институту САНУ. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је на групи за историју уметности 1949. године. У Српској академији наука Медаковић је 1954. одбранио докторску тезу Графика српских штампаних књига XV-XVII века. Одмах после одбрањене дисертације 1954. изабран је за асистента на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју уметности. Доцент истог факултета постао је 1957, 1962. изабран је за ванредног професора, а 1967. за редовног професора. На Филозофском факултету вршио је разне дужности: био је управник Одељења, председник Савета, представник Факултета у Универзитетском савету, а у школској 1971/72. и 1972/73. години био је и декан ове установе. Академик Дејан Медаковић је 31. децембра 1982. године по својој молби отишао у пензију, иако је могао да служи још пет година. За дописног члана САНУ изабран је 27. априла 1972. године, 7. маја 1981. изабран је за редовног члана САНУ, а 11. фебруара 1999. за председника САНУ. Од 1981. до 1985. био је секретар Одељења историјских наука САНУ, а 1985. изабран је за генералног секретара САНУ, а ту дужност вршио је до 1994. године. Године 1958. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Alexander von Humbolt и ту годину провео је махом на раду у Zentral institut Kunstgeschichte уMinhenu. Посебну делатност Медаковић је развио у Матици српској у Новом Саду. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Од покретања Зборника за ликовне уметности Матице српске, 1965. Медаковић је главни уредник овог часописа, од којег је изашло 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности. Од оснивања Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду, маја 1968, Медаковић је члан Научног већа овог Института. Члан је аустријског Друштва за проучавање XVIII века. Године 1995. изабран је за редовног члана Европске академије наука у Салцбургу. Године 2001. изабран је за редовног члана научног друштва Leibnic Societ у Берлину. У три мандата биран је за председника Скупштине Вукове задужбине. Године 1981. добио је „Просветину” награду за књижевност, историју и филозофију, а 1987. аустријску награду „Anton Gindely-Preiss”. Следе: Седмојулска награда Србије (1989), Хердерова награда (1990), Октобарска награда Београда за Ефемерис и (1990), награда за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” за Ефемерис II (1991) и награда Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III (1992). Године 1994. добио је изванредни Златни беочуг Београда и Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији. Одликован је од Светог архијерејског синода Орденом св. Саве и степена (24. септембра 1990), Великим крстом за заслуге Савезне Републике Немачке (26. септембра 1990) и Крстом Републике Аустрије „Litteris et artibus”. Од председника Републике Мађарске добио је Златну медаљу. Од председника Републике Југославије, Орден Вука Ст. Караџића, I степена. Од митрополита загребачког: Орден Катарине гроф. Цељске 2007. године, I степена. Добитник је бројних плакета, повеља и захвалница од многих националних институција (Народни музеј, Музеј града Београда, Народна библиотека, Универзитетска библиотека, Матица српска, Факултет ликовних уметности, град Крушевац итд.). Повељу Савеза друштава конзерватора Југославије добио је 1975, годишњу награду Друштва конзерватора Србије 1987, а 1990. године уручена му је повеља Друштва конзерватора Србије за изузетан допринос на заштити споменика културе Косова и Метохије (поводом 600. годишњице Косовске битке). Добитник је и награде Круна деспота Стефана Лазаревића и Златног прстена деспота Стефана Лазаревића. Предавао је на низу европских универзитета, академија наука и научних института, учествовао на многим научним скуповима у земљи и иностранству. У САНУ био је председник организационог одбора Међународног скупа „Западноевропски барок и византијски свет” (1989). Поред низа студија и прилога из струке, Медаковић је објавио и књиге: Београд у старим гравирама, 1950; Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 1958; Српски сликари XVIII–XX века, 1968; Путеви српског барока, 1971; Трагом српског барока, 1976; Манастир Савина, 1976; Хиландар, 1978 (са Д. Богдановићем и Б. Ј. Ђурићем, која је штампана на немачком, енглеском, француском и јапанском језику); Српска уметност у XVIII веку, 1980; Српска уметност у XIX веку, 1981; Сентандреја, 1982 (са Д. Давидовим): Сведочења, 1984; Истраживачи српских старина, 1985; Летопис Срба у Трсту, 1987 (са Ђ. Милошевићем); Барок код Срба, 1988; Косовски бој у ликовним уметностима, 1989; Serbischer Barock, 1991; Тражење добра, 1995; Срби у Бечу, 1999. (исто и на немачком); Откриће Хиландара, 2001; Изабране српске теме I 1996, II 2001, III 2002. и IV 2005, 2006, IV 2007. Издавачка кућа „Прометеј” издала је у два издања: Дунав, река јединства Европе и 2006. књигу Јосиф II, као и монографију „Света гора фрушкогорска”. Медаковић се бави и књижевношћу. Још пре Другог светског рата објављивао је приче, песме и путописе. Збирку песама Мотиви објавио је 1946. године, а 1966. у издању београдске „Просвете” збирку песама Каменови. Српска књижевна задруга му је 1987. године издала збирку песама Умир, а „Багдала” из Крушевца 1989. збирку песама под називом Ниска. Српска књижевна задруга објавила му је 1994. збирку песама Знак на стегу, а исте године Градска библиотека „Карло Бијелицки” у Сомбору књигу песама Завештање. Издавачко предузеће „Прометеј” из Новог Сада издало је Медаковићевих пет књига поезије 2000. године заједно са новим песмама под насловом: Све чудније је чудо. Исти издавач издао је књигу песама Печална тишина. Најзад, Београдски издавачко-графички завод је издао пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис – хроника једне породице (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994). Исто дело у два издања „Прометеј”. Издавач „Kairos” у Сремским Карловцима штампао је пет књига Медаковићевих кратких прича: Повратак у Ракитије, Птице, Орлов слет, Парастос у Ср. Карловцима и Лумен Карловачке гимназије. Медаковићеве песме су преведене на енглески, мађарски, немачки, есперанто, италијански и чешки језик. Ефемерис I преведен је 1995. на француски.

Будите први који ће те оставити утисак “ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ 2.издање”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.