СЛОВА ЦРВЕНА

Шифра производа: 27556
СЛОВА ЦРВЕНА
Број страна / Повез / Писмо:
116 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 13.5 × 20 cm
ИСБН: 978-86-515-0525-9
Година издавања: 2010.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 600,00 дин.Цена са попустом: 480,00 дин.

НЕОСПОРЕНО МИШЉЕЊЕ
Ђорђе Д. Сибиновић, Слова црвена, „Прометеј“, Нови Сад, 2010.
Професија адвокат и правник није залутала у литературу. Она је у литератури онолико колико је литература сама писмо злочина и казне, греха и кривице, понижења и обесправљености. Онолико колико се у лирици ламентира над сопственим удесом, а у прози живот растаче у коментаре и збитија. Правник је у српској књижевности заменио средњовековног монаха и некако у (мртвој) трци са лекаром постао неизоставни протагониста књижевне сцене XIX столећа, добрано закорачујући у ХХ век: Од Стерије и Хаџић Светића, који су једнако марили за Реторику, латинске уџбенике и бригу о књижевном језику, коју, узгред, данас ценимо једнако недовољно као и у њихово, или, прецизније, Вуково време, преко преучених Лазе Костића и Јована Суботића који су нам подарили најлепше песме свог столећа; Лазе Лазаревића, лекара и правника, потом Ракића, Растка, Кракова и многих других; много их је мање данас, но један од њих, Зоран Петровић,огласио се недавно занимљивим романом. У минулом је столећу бивало почесто публициста у ширем смислу који су фикцију претварали у факте и обрнуто. Лично не знам шта је малигније за фикцију, али и за стварност. Данас смо навикли на poete doctuse који своја критичка и теоријска знања пртачу у мање или више успелу поетску или прозну експликацију, но често се питамо нису ли и сами, набилдовани знањем, само случајни путници кроз уметност речи? Да ли је књижевност за њих позив или поза, вокација или вакација? Креација или рекреација?
Ђорђе Д. Сибиновић, доктор правних наука и адвокат, у својеврсном предговору за књигу Слова црвена, названом Развидно залађе, баш почетак трећег миленијума види као доба у којем је само мишљење „релативизовано, оспорено и упитно у својој онтолошкој димензији“, а његове налазе, теореме и аксиоме види као темељено разграђене. У доба кризе било каквог јединства и консезуса, у доба деконструкције правности и двоструких читања кодекса и норми, у доба многогласја и палимпсеста, о чему се још може казивати са сигурношћу и аргументовано, са свешћу о могућности одбране, о доказивости сопствених тврдњи, када се већ и сами докази одређују као сведочанства о ономе што је било, али је прошло, дакле, што се може сагледати само у својој коначности; може ли, дакле, писац поседовати онај corpus delicti нужан да нас убеди у коначност свога текста, или рукавицу читаоцу баца управо његова фраментарност, његова недореченост? Према Сибиновићу, поезија, есеј, слика, реч данас се тумаче као „непожељни, ометајући вишкови протраћеног времена“, они немају претплату на високе тираже и број читалаца им је ограничен.  Доиста – уметничке слике нарезују се на дискове и шаљу диљем света, па тако виртуелне изложбе замењују праве. Постадорновска запитаност над смислом поезије и антиуметничка пракса неоавангардиста нису довели до ишчезнућа песништва; напротив, довели су до његовог омасовљења и отелотворења стихова да ће поезију сви писати; али ко још верује у њену моћ и значај? У есеју названом Скептични сведок Сибиновић вели: „Поезија је остала усамљена спрам ужурбаног света сазданог од различитих врста економије уштеда и економије вишкова.“
Па шта су онда есеј и критички текст? У тексту Тумач из сенке он се самоодређује на следећи начин: „Ако је роман на самом старту и дуго затим, потиснуо есеј у дубоку позадину, данас, на крају епохе и уласка у нову, есеј тријумфује и суверено доминира (као) готово неспорно најрелевантнија форма и књижевни израз.“ Есеј је одговор, један од могућних, или једини, у зависности од тога да ли је текст или предмет на који и којем одговара провокативан за више критички настројених индивидуа или само за једну. Одговор који опет, треба да провоцира уметника којем се одговара или читаоца који својим евентуалним одговором бива увучен у тријалог. Тако некако и Сибиновићев есеј не претендује на тачку, већ на три тачке или упитник. Пишући о књигама Драшка Ређепа, Јована Зивлака, Бојана Јовановића, Драгана Јовановића Данилова или о сликама Александра Јовановића Лесандра, он гледа аутора право у очи. Туђи текст је предјело које отвара апетит и буди угодан осећај да главно јело тек долази. Фришко и свеже, управо у тај пар,а Монтењ је,подсећа нас Сибиновић, указивао на свежину есеја,
Но, није увек случај да се мисао расплине над туђом речју. У тексту Углови округлог, поводом књиге Блискост далеког – Анахронике IIIБојана Јовановића чита се и по који узвичник, који аугерише аутору књиге шта је проспустио да учини, тј. како је требало да заврши тротомну елаборацију друштва, он завршава свој критички осврт следећим речима: „У оном тренутку када предани читалац Анахроника с правом очекује синтезу или неку врсту симболичке опоруке, попут пролога из Блискости далеког, чије се присуство као Аријаднина нит подмеће свим страницама ове трилогије, он добија неколике песме у прози које су својом природом анахроне Анахроникама.“
Тамо где се завршава један текст, други управо почиње да се исписује, или да се простире у времену. У једном од најуспелијих есеја Добра страна света, посвећеном књизи Српски северДрашка Ређепа, Сибиновић се на самом почетку осврће на феномене понављања и изненађења, које, када је у питању писац књиге Драшко Ређеп не треба посебно објашњавати. У маниру духовитих Драшкових реченица које засигурно је препричавају сви, а врло вероватно имитирају многи, Сибиновић улази у суштину војвођанског бића, не одричући га, али га ни не славећи на непримеран и тенденциозан начин. Допушта да му је, премда Мачванину, завичај помало на српском северу, баш као што му је, као јуристи, завичај сасвим извесно у књижевничком позиву, Сибиновић се приближава неосвојеним врховима Драшкове есејистичке виртуозности, барокне разуђености и асоцијативне неспутаности, највише онда када свог дуплог претка у еснафу, писца српске реторике, али и изузетних песама, романа, драма и духовитих календара, Стерију назива „санитарним инспектором панонског блата“. То панонско блато, тај заједнички именитељ Стеријин и Драшков, може бити знак оне драме о којој Сибиновић пише, драме у којој српски север (мисли се на предмет, а не на књигу) данас, вели Сибиновић, а вазда, додали бисмо ми, обитава. Уосталом, Стерија је пример, о везама српске реторике и поетике најпозванији је да сведочи управо онај ко их најбоље познаје: правник по позиву, уметник по пориву.
Драгана БЕЛЕСЛИЈИН

Ђорђе Д. Сибиновић

Будите први који ће написати рецензију “СЛОВА ЦРВЕНА”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.