АНТОЛОГИЈА СТАРЕ КИНЕСКЕ ПОЕЗИЈЕ – Свет у капи росе

Шифра производа: 00218
АНТОЛОГИЈА СТАРЕ КИНЕСКЕ ПОЕЗИЈЕ – Свет у капи росе
Број страна / Повез / Писмо:
478 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 21 cm
ИСБН: 86-7639-750-3
Година издавања: 2004.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 900,00 дин.

Језик, песништво, традиција…

 

Од свих кинеских димензија, временску као да је најтеже прилагодити европској визури: она је и најодговорнија за толике разлике у психолошкој перспективи. Отуда је и неминовно, мада у својој пристрасности тако наивно, наше чуђење „како је то“ стара Кина готово три хиљаде година остајала без икаквих додира са Западом. (Марко Поло? То није њен контакт са Западом, већ контакт Запада са њом, промашен, уосталом, јер је Венеција наставила да у том правцу држи дурбин окренут у наопако.) Отуда, такође, чињеница да ниједна књижевност ни приближно нема тако дугу повест као кинеска – за нас представља само куриозитет.

Ако је вековима била више цивилизација него нација, древна Кина је била и више традиција него држава. И то традиција толико прожета својим писмом да су митски архетипови само његовим посредством могли да се кристалишу и да развију опште духовне константе. Просто савршено као оруђе синтезе, дакле поезије, која нас је у тоналитетима – чије промене потпуно мењају смисао речи – нашао начин да се ослободи родова, падежа, времена, готово читаве морфологије, да би и последње њене остатке збрисала једна поезија која не признаје врсте речи, већ само њихову срж. Поштеђена, тако, дисциплинованог служења синтакси, реч отелотворена у идеограму, карактеристичном кинеском писму, постаје независна, те и мисао, оправдавајући ту привилегију и користећи се том слободом, иде у свом значењу до краја, дакле даље од речи. А та значења, ослобођена сувишника, додирују се онда и прожимају као природне појаве.

Управо то и јесте тежња идеограма – да се прожме самом природом. Стога као да и није поређење, него, такорећи, констатација кад један кинески епистоларац из VIII века пише да су идеограми најславнијег калиграфа међу његовим савременицима – китови што надиру ка пучини, змије што врлудају шеваром, киша што се пред налетом ветра наједном сручује низ настрешнице, свенуле пузавице што висе над понором, свилени кончићи захваћени олујом, који као да ће се сваког тренутка прекинути али се никад не прекидају.

Оставши безмало недирнут још откако је био стандардизован у III веку пре наше ере, дакле потпуно независан од фонетике, идеограм се обраћа непосредно духу, немајући потребе да се, декомпонован звуцима, претходно провуче кроз слух. Зато, макар се читао сасвим друкчије, као арапске цифре на разним језицима, идеограм дочарава исти смисао данашњем Кинезу као и оном од пре два миленијума, или читаоцу у Јапану, Кореји, Камбоџи: свет се, дакле, не мора трудити да измисли универзално писмо, оно већ постоји, преостаје још само та ситница – ваља га научити…

Сваки кинески идеограм је, иначе, једносложан, те пошто нема ненаглашених слогова, у кинеској поезији нема ни стопа; другим речима, метричка јединица није слог, него реч, са својом тоналношћу. Као што је свака реч, захваљујући моносилабизму, метрички заменљива сваком другом, тако и идеограми, као хомогене поетске слике ослобођене свега небитног за комуникацију, остају аутономни али и равноправни. Ма колико редослед идеограма био од значаја за њихов смисао и међусобни однос, у песми они као да сенче ивице којима се згледају, као да олабављују замахе својих значења, као да мењају смерове прошлости и будућности, те провоцирају око да их упија паралелно, понекад чак у круг: тако они тријумфују над синтаксом, не на рачун, него на корист значења, све слојевитијих, све амбивалентнијих, све обухватнијих. У њима је, дакле, у њиховој природи, подоста од оног до чега данас, овде и другде, песник мора да се пробија сам. Ставити, у песму, идеограм на право место, то је нешто много више него наћи прави „израз“: то значи открити још једну законитост, још један гравитациони систем који почива на равнотежи неизрецивог и комуникабилног. Исказати а не рећи – да би се, тако, рекло више, то је оно чему најчешће тежи кинески песник и чему увек тежи сам његов идеограм.

Та способност сликовитог писма наслућена је у самом зачетку: остала је легенда да су зли дуси плакали када је пронађено. Страхопоштовање је временом сведено на поштовање, али је и даље сматрано светогрђем макар и случајно бацање или гажење исписаног комада папира. Поезији је ту припао највећи део части и почасти, јер је, неупоредиво потпунију него проза или, касније, драма, имала моћ да из идеограма извуче све што је временом успео да упије, удахне и упамти. Зато се кинески класични романи тако често и позивају на њу: „постоји песма“, кажу, „која то доказује“.

И ево, сада, понечег од тога што је песма доказала, негде далеко и давно, у својој вековној потрази за човеком.

Драгослав Андрић

Драгослав Андрић

Драгослав Андрић је рођен 1923. године у Чачку, од оца Јелисија, оксфордског ђака и мајке Зорке, учитељице. Након завршене Прве београдске мушке гимназије, школовао се на позоришном одсеку Музичке академије у Београду и у драмском студију Народног позоришта Србије. Завршио је енглеску филологију на Филозофском факултету.

Постао је познат у 1970-им и 1980-им годинама по свом „Речнику жаргона“, хумористичкој збирки „Сваштара, уџбеник нонсенса“, антологији рок-поезије „Стерео стихови“ и неколико збирки и антологија светске поезије, између осталих и „Стихови“ Огдена Неша, Андрићевог омиљеног песника. Између 2003. и 2004. издаје антологију светске поезије у шест томова, „Америчка поезија данас“, „У име земље“ (канадска поезија), „Отисак срца у прашини“ (поезија америчких црнаца), „Ко, је л’ ја?“ (енглеска и америчка хумористичка поезија), „Свет у капи росе“ (класична кинеска поезија), „Не пали још светиљку“ (стара јапанска поезија).

У часопису „Време“ Андрић каже да преводиоци често знају свој језик боље од писаца, од којих се очекује да га усавршавају.

У току 2005. завршава „Сваштара – виши курс“ и „Речник жаргона“ (друго издање) са око 20 хиљада речи и израза (два пута више од првог издања), али није дочекао његово објављивање.

Андрић је 10 година радио и као драматург у позоришту. Глумица Радмила Андрић му је била супруга.

Почетком 1990-их, као гостујући професор Универзитета у Чикагу, води курс о креативном превођењу литературе.

Осим књижевности, Андрић се занимао и шахом, са којим је дошао у додир са 11 година. У периоду 1948-1981. се активно такмичио, имао је титулу мајстора и био је државни репрезентативац

Члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Андрић је добитник награде „Милош Ђурић“ за најбољи превод1969. године и награде за животно дело Удружења преводилаца. Добитник је Вукове награде, највишег републичког признања за рад у просвети, науци и уметности.

Будите први који ће те оставити утисак “АНТОЛОГИЈА СТАРЕ КИНЕСКЕ ПОЕЗИЈЕ – Свет у капи росе”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.