ANTOLOGIJA KAPOR – 2.izdanje

Šifra proizvoda: 28042
ANTOLOGIJA KAPOR – 2.izdanje
Preuzmite odlomak:
Edicije:
Broj strana / Povez / Pismo:
478 / Broširan / Ćirilica
Dimenzije: 11 × 18 cm
ISBN: 978-86-515-0772-7
Godina izdavanja: 2012.
Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej

Ona erotičnog pamćenja

Niko kao Momo Kapor prolaznosti našeg veka i beznadežnom sivilu naših izgužvanih biografija koje su proticale u znaku osrednjosti, nije tako pronicljivo i prividno ležerno sugerisao atribute intimne čovekove sreće. Sve uprkos siromaštvu, oskudnim i zamračenim vidicima, ograničenjima svake vrste.

Kaporovo književno štivo nalik je na murale bezbrižne, gamenske mladalačke igrivosti, ali i na grafite upozorenja i beskrajne žeđi za putovanjem, za raznolikostima bogomdanim.

Svet farmerki i putničkog sindroma u Kaporovim živopisnim pričama, podliscima i romanima uostalom, neponovljivo je osvojen za sve nas, svakojake, ali iza one koji dolaze. Govorljivost njegovih knjiga neposredna je, svakako i srećna okolnost: inspiracija je ovde uvek na strani onoga šta ikako ljudi govore. Jednako na Menhetnu kao i na Kalenićevoj pijaci, na neprikosnovenoj Adi iu zagrebačkoj kazališnoj kavani, pred rimskim fontanama kao i pred niskim žitnim poljima Bačke. .

Više i temeljitije se o našim ljudima i krajevima doznaje iz Kaporovih knjiga nego iz  lektire čitave biblioteke studija iz sociologije i geopolitike. Njegove izreke i opaske odavno su postale krilatice našeg urbanog, novog usmenjaštva.

Balkanskom ulicom će se, u ovim godinama koje nam predstoje, uspinjati naš Žilijen Sorel, svejedno da li samo arivista ili već folirant, naišao pravo sa stranica najozarenijeg i najpopularnijeg srpskog modernog pisca.

Nekim bezmalo bolesnim unapred odvajanjem tzv. čiste književnosti od tzv. popularnog štiva, Momo Kapor je, ni kriv ni dužan, prepušten onoj obali lektire koju nazivaju lakom, laganom, prozračnom. Naopaka, nadničarska navika pokondirenih književnih kritičara koja je tvrdila kako je uslov uspešne zamisli nejasnoća, mutni napevi, galimatijas kome uvek ponestaje poneki glagol. Baš obrnuto, Kapor je nezapamćenim uspehom čitalačkog fronta osvajao sluh i negovao pažnju za čitav korpus one planetarne književnosti do koje su držali i Gete i Herder. Iz mnoštva neostvarenosti i nečitljivosti, Kapor je, kako su godine proticale, sve više bio nalik na raspamećenu, raskošnu, nadasve zanimljivu lađu koja – u opštoj prizemnosti i slepilu ukusa – put putuje i veselo se domišlja našim i planetarnim zbitijima.

Bez Kapora neće moći da se zamisli nijedan iole ambiciozan antologijski izbor naše proze dvadesetog veka. Unekoliko, on je i sam, kao autor, čitava antologija našeg rasta, našeg idioma, naše savesti.

Ako iko u nas, Kapor se podsmešljivo iizričito nezlobivo narugao našoj osrednjosti, tom izvikanom proseku sindikalnog sivila, ali i pokondirenosti naših lepotica koje je, u onim davnim godinama, ovekovečila Desa Glišić u liku Dare Nijagare, visoke lepotice, kako se tad govorilo: mondenke prve klase. Veliki, još nepostojeći registar imena i karaktera Kaporovih ličnosti nadmašuje obim jednog telefonskog imenika, a ljudi iz prikrajka, oriđinali naših malenih gradova, kraljevi pokera i noćnih terevenki ovde su pre svega da bi se iznutra, još jednom, verifikovala ta naša prelazna i tako uspešno prolazna epoha naših skromnih godina ipak otvaranja prema svetu.

Činjenica da je Kapor odista bio, decenijama uostalom, apatrid unutrašnjeg našeg atlasa sivila i rigidnosti, sasvim je izvesna. Njegov u biti solistički sindrom rezonerstva i opozicione logike, u onim jednoumnim i jednostranačkim vremenima, svakako su i od njega stvorili sumnjivo lice. Očevidno, nije imao smisla za tzv.preživljavanje koje je kod Aleksandra Tišme steklo opštije značenje. Naime, ugibajući se neprekidno, opsednut ipak nastavljanjem svoje skribomanske i erotomanske biografije, Tišma je svesno, opozicionar tišine, izbegavao neposredne sukobe, a čuveni već politički skandal povodom putopisa Drugde ipak posmatrao kao aferu nametnutu, a ne programski izazvanu. Kapor je, igrajući se bez prekida, to će reći igrajući se i vatrom, u sukobe ulazio bez predumišljaja, svejedno da li je bila reč o onome što se zbivalo u našem rasejanju, preko bare,ili usred njegovih gradova. Ne samo da nije krio svoje snažno nacionalno osećanje, nego je, tumačeći ga i kod drugih, kod Dejana Medakovića na primer, svoju obaveštenost i svoja svakojaka putovanja po svetu predstavljao i kao argumente da srpski nacionalizam nije samo stvar polupismenih brkajlija iz daleke, mahom planinske zabiti, nego pomisao na zavetnu misiju i kosovsko opredeljenje.

I kao što njegove putopisne eseje i feljtone žestoke aktuelnosti ironijski pogled moćno odvaja od patetične, praznorečive, neartikulisane frke potrošenog rodoljublja. Uostalom, za njega je svet uvek bio viđen u kosom preseku, kaleidoskop sveta i leta je neopisivo privlačan, a erotski podsticaj ostavljen kao nukleus jednog vedrijeg, u svakom slučaju ostvarenog života, i šetač i lađar, crtač neopisive lakoće poteza i slikar magičnih veduta Beograda i njegovih poznatih i nepoznatih faca, putnik i vojnik kažnjeničke čete, radoznao svati leporeki naš sveznadar tajnih povesti i svetih misterija, Kapor je – može biti – bio naš poslednji autor koji se još čita, na najraznovrsnijim adresama i destinacijama. Kao da je do kraja bio svestan i te odgovornosti.

Kapor je usaglasio svoj govor i svoje pismo. No, ipak, čak i kada su njegovi monolozi ili dijalozi tek samo prethodna mera, neobazriva provera, oni su ostavljali trag neprevodljivosti, šarm čoveka koji je i naše grdne muke i tolike neprijatne stvari kazivao bez zazora i bez poslednjih primisli. Za razliku od sofisticiranog Dragoša Kalajića i govornika velike urbane pronicljivosti, kao i Bogdana Tirnanića, čija se živopisna, bogata i neurotična rečenica jedva mogla slutiti iz brzometnog onog šušljetanja, Kaporovo pismo je jednostavno overavalo ono što je bilo ranije, više nimalo ne podozrevajući, već se predano prepuštajući svojim nadasve hirovitim i duhovitim karnerima.

Možda je najveći postvareni podvig Mome Kapora sazdan u tome što je našu narušenu, uglavnom neveselu optiku učinio ne samo značajnom, nego i odabranom. Tako se za njega bar, Njujork ili Pariz svejedno, javljaju barabar, neprikosnoveni gradovi, pouzdani kao merila, jednostavni a tako višeslojni u isti mah. Naš Tifani Kapor je pronalazio na Kalenićevoj pijaci možda, istovremeno razdragano dižući adrenalin našem siromaštvu, našim tegobnim vremenima pod sankcijama, nametnutom vazdušnom ratu. On je, u biti, ozareno, svakom građaninu govorio Vi, nalik na Majk Bonđorna, legendu RAI kada se obraća svima, urbi et orbi, pa svakako i gospodi prosjacima u jednoj slavnoj anketi.

Krivudavost naših zaljubljenih sokaka, čuburska svetla, dorćolska kaldrma i Antićeve i Protićeve muzejske sojenice na Ušću, sve je to čisto i oplemenjeno signirano u izobilju beogradskog leta na Adi. Tako se zaista stvara taj veliki, alternativni atlas beogradske osećajnosti. Sa olejisanim kafanskim podovima, kao u Takovu, sa štimungom pete ugostiteljske zvezdice u Klubu književnika, kod Ive i Bude. Tako se, u biti, jedna adresa za mnoge tako anonimna i potrošena, obnavlja baš u svojim nesrazmerama, šetačima u Knez Mihailovoj, provincijalcima koji se svakodnevno penju Balkanskom ulicom do terazijske terase.

Kada se posmatra čak i sa današnje razdaljine, sve u vezi sa poslednjim našim avionskim letovima u mnogobrojne, pa svakako i Momine gradove presahnule kosmopolitske raskoši, čini se da je, bezmalo, kako idu godine, svaki od tih naših i Mominih gradova onaj u koji može biti još samo sad, poslednji put letimo u domaju, Evropu, zavičajno toplo okrilje.

Kaporova nežna, saučesnička predusretljivost prema ostarelim lepoticama nekadašnjih žurki i đačkog korza, zapravo je memento našem kratkom životu: nekoliko radosti, nekoliko privida smernosti, nekoliko zraka sunca na čamcu koji nas odvodi daleko i blisko, ali ipak u prividu kretanja ka onom drukčije, boljem svetu. Memento prolaznosti koja nas, poput ranog mraza jednog jutra iznenadi jednako svirepo i neumitno na bačkim oranicama i na gusto naseljenom beogradskom trotoaru.

Paradoksalnoj ali zavodljivoj opoziciji prema našim takozvanim stvarnosnim prozama, koje se dosadno preganjaju po vrletima i magluštinama nedefinisanog promišljanja, Momo Kapor decenijama već sugeriše postojanje osobene zone uzburkanog, ali i uzbudljivog sporazumevanja sa drugim. Ta velika, u nas često nedovoljno uočena saradnja sa čitaocima njegovog sve mnogobrojnijeg plemena fanova, zaverenika omogućila je autoru nekih od najčitanijih kantilena o prolaznosti da u naše mišljenje unese pram magične, recimo, klimtovske svetlosti saznanja da je kraj veka uvek na pomolu, a o smaku sveta i da ne govorimo.

Ne doznajem danas ni o jednom autoru moderne srpske književnosti da je svoje bajagi usputno a magičnim reperima obeleženo ćaskanje o malenim i velikim stvarima života i smrti kazivao tako jednostavno, nimalo pojednostavljeno, tako primereno, i tako nekonvencionalno u isti mah, kao Kapor.

Njegovi gradovi, a s obzirom na izričito urbanu svest našeg velikog, večitog šetača može se reći i svetovi, netragom su nestali. No mnogobrojne njegove knjige, kojima „Ispovesti“ (SKZ, 2008) oplemenjuju istančen ukus i neuhvatljivu osmozu nepoznatih hemijskih jedinjenja, svedoče da je taj Momo odista plovio, plivao, skitao, gluvario, disao i uzdisao u lavirintu našeg nevremena neurotično i u isti mah erotično, u odnosu na predeo, ženu, antičke elemente, plavu boju sna, istinu o Argonautima.

Kaporova putovanja radi putovanja, ta velika i često neprevrela planiranja, na način koji bi veoma voleo Antun Gustav Matoš, veliki meštar književnog podlisja, podlisja uopšte. Zaboravlja se ponegde da je upravo Kapor prostor slobode, to jest, eseja izmestio iz banalnih okvira školničkih, monotonih predgovora, i da se namah pridružio Sergiju Lukaču, s onim nenadmašnim varijacijama o telesnoj inteligenciji i sportu, i Borislavu Mihajloviću, s ogledom o kukuruzu. Čudesa su samo ponovljena, reklo bi se, na pragu Isidorinih varijacija o cveću, Luksemburške bašte i đačkih samoubistava u Banatu, ali je u Kaporovom slučaju ta obnova bila i uticajna i prevashodno jezički, to jest, kolokvijalno ostvarena.

Kao što je Aleksandar Petrović, Beograd, sve sa Jatagan malom, pronalazio preko bare („Sve moje ljubavi, Slepi periskopi“), i to pre svega u Njujorku, u Bronksu, tako i Momo Kapor fenomen prepoznavanja grada koji mu je izabran zavičaj, neguje svukud kao putnički doziv, kao steg. I kao što je Dragoslav Andrić beogradskom slengu, ne tek jedino kao adekvatnom žargonu prevodioce Ogdena Neša, podario funkciju urotničkog, jedinstvenog sporazumevanja, tako je i Kapor merilo beogradske ruže vetrova uspostavio kao mahniti, temperamentni, neizrecivi hipik nekoliko generacija.

Imao je tu sreću u nesreći da bude svedok i hroničar gradova koji su, u ona vremena, bili multinacionalni, kosmopolitski, ali to nikako nisu danas. To je najpre njegovo mladalačko Sarajevo za koje je, punim bisagama uspomena, dokazao da nije bio u pravu Lorens Darel kada je pred njegovom panoramom utvrdio kako nema mnogo istorije. A onda svakako Zagreb, onih godina, kada je van spora bio najčitaniji njegov, to će reći i hrvatski pisac. Kaporovi gradovi, uostalom, nalik su Andrićevim: sve pritajeno, sve stoji, sve u isti mah opasno i opako tutnji u samom jezgru zla.

Kaporova popularnost nije merljiva paradigma lažnih i poluistinitih decibela o lomovima epohe, ali je zato, seizmografski tanano, u njegovoj kolažnoj uvrnutosti, ostvario onu ležernost koju su naši književni preci, u jednom još uvek nedovoljno elastičnom govoru i zboru, mogli jedino da sanjaju. Sabornost je njegova kob, a mali oglasnik jedna od moćnih inspiracija. Ditiramb životu, njegove „Ispovesti“ bogatije i istinitije kazuju o nesigurnim nam razdobljima koja su uvek omeđena ratovima, nego mnogobrojne sociološke rasprave i kompendiji iza kojih stoje grupe autora. Kapor ne mari distancu, iz toga su njegovi književni junaci itekako još uvek u telefonskim imenicima, zatvorima, i dvorovima, zaturenim krčmama, na ulicama ali i na slavama, na poselima, ali i na neprebolnim razrednim svečanostima.

Njegove replike su često već odavno postale krilatice autentičnog beogradskog idioma. Kada se pominje fabulozni uspon Balkanskom ulicom, onda nikada nemojte zaboraviti da se njome po visokoj vetrometini prestonice približava ubrzanim korakom još jedan Žilijen Sorel, njegovih knjiga. Kada poklanjate žute ruže, vi se zaumno prisećate da ih je svojevremeno ovaj famozni autor slao Beli Krleži, alijas Leposavi Kangrga. Kada se igrate s Ajaksom, onda je u pitanju zaista onaj njegov fabulozni (p)seter. Kada pomenete Francusku 7 ili Mažestik, svakako računajte s tim da je te adrese voleo i overio baš Kapor. Kada neko u društvu pomene faraonski sindrom, nemojte zaboraviti da je on, na jednoj od svojih biciklističkih turneja, shvatio da je umetnik, u ovom slučaju Milan Konjović centar ne tek Sombora, nego i kosmosa, neprikosnoven, itd.

Svakako, Kaporov uticaj, koji bi se zaista mogao pisati i velikim početnim slovom, u cinoberu na mnogobrojne savremenike i poslednike nije prepoznatljiv u oponašanju, nego u sugestivnom i raskalašno opuštenom ponašanju, bez strogih formi i uniformi. Kao što ni u ovom času ne treba prenebregavati njegov uticaj na crtače, u konkretnom novosadskom miljeu Miću Uzelca i Doru Bosioka. Uticaj svakako oslobađajući, lagodan.

Nasuprot aktuelnim pokušajima novokomponovane propedevtike kojom tragikomični Salijeri naše kritike, to će reći P. Palavestra, nudi našim Mocartima, kao da vreme agitpropa nije proteklo, evo jedne naoko neobavezne hronike čitave polovine prošlog veka, koja je u isti mah i antologijski trenutak naše memoaristike. Kaporovo dugo pamćenje odista je kompatibilno sećanjima Dejana Medakovića, poslednje baroknog Srbina za koga se, u parafrazi odrednice o Jovanu Rajiću, govorilo i pisalo: Učen kao Medaković. Toliko atmosfere davnih godina, toliko takozvanih istorijskih data i ličnih sudbina, toliko nečeg apsolutno privatnog, a zapravo se pred nama raspreda bogata priča o uzročnosti i povezanosti ozbiljnih događaja.

Draško Ređep

Draško Ređep

Draško Ređep, likovni i književni kritičar i esejist, rođen je 1935. godine u Osijeku.

OBJAVLJENE KNJIGE:

  • Antologija Crnjanski, I izdanje 1993, II izdanje 2007
  • Poslednja večera, Književna opština Vršac, 2004,
  • Minuli mrak (ogledi), Svetovi, 2004,
  • Antologija Tišma, Prometej — Novi Sad, 2006,
  • Kojih nema, Književna opština Vršac, 2008,
  • Srpski sever, Pešić i sinovi, 2009
  • Skela miruje, Azija putuje, Književna opština Vršac, 2011
  • Antologija Kapor, II izdanje, Prometej — Novi Sad, 2012
  • Antologija Antić, Prometej — Novi Sad, 2013
  • S obe strane reke, Prometej — Novi Sad, 2013
  • Devet boja Banata, Agora, 2014

Živi i stvara u Novom Sadu.

Budite prvi koji će napisati recenziju “ANTOLOGIJA KAPOR – 2.izdanje”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Još nema komentara.