ANTOLOGIJA ĆOPIĆ

Šifra proizvoda: 29329
ANTOLOGIJA ĆOPIĆ
Preuzmite odlomak:
Edicije:
Broj strana / Povez / Pismo:
456 / Broširan / Ćirilica
Dimenzije: 11 × 18 cm
ISBN: 978-86-515-1052-9
Godina izdavanja: 2015.
Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej

Cena: 900,00 дин.Cena sa popustom: 720,00 дин.

Boja sleza, glas detinjstva, vreme begunaca

Dobro je što ima ljudi.

Branko Ćopić

Naša pomisao na Branka Ćopića (Hašani, 1. 1. 1915 – Beograd, 26. 3. 1984), ma koliko krajnje nepravedno skrajnuta poslednjih godina njegovog veka, večito je opervažena blagošću koja je, sad se jasno vidi, bila poslednji njegov pramen nade u nepremostivim i neprozirnim lavirintima straha. Uostalom, nije nimalo slučajno što je ovaj velemajstor našeg smeha, našeg podrugivanja, inače tako bezopasno dečački razdragano, upravo strah i nadu stavio unekoliko naporedo u naslovu jedne svoje proze. Iskričava, sasvim neočekivana i prozračna njegova veselost od samog početka njegovog pisanja, pa sve do tragičnog, samoubilačkog kraja, bila je ne samo prigušen otpor zlu, njegova najintimnija pasivna rezistencija, nego je, malena i tiha poput voštanice u starinskim prostorima naših bogomolja, koje je mario i Momo Kapor, i čije je zidove mogao, naporedne u jedinoj preostaloj lađi sveta i potopa, da dotakne, da overi, da pruži dokaze prekršaja. On, koji je nenadmašno u svemu bio bez krivice kriv.

Vitoperene šale i dečačko podsmevanje nad stričevima i precima koji još uživo koračaju ka mlinovima potočarima, u Ćopićevom pogledu sa strane, iz prikrajka, iza peći i iza neprevaziđenih žbunova sad već nestalih onih baštenskih prostora, zapravo su jedino njegovo oružje, jedini njegov suprotstavljeni odnos. Svaki njegov junak, veliki ili mali, zaista je onaj koji je iskočio iz reda, iz forme, iz uniforme, iz sivila naredbe. U tu kategoriju njegovih prestupa, koji tek u njegovim jezički nepomućenim i neprevaziđenim rečenicama imaju akcente slobode, a nikako ne mangupskog šeretluka, spadaju i suze na rastanku slavnih bojovnika, i neizreciva čežnja za zemljama, svakako i onim preko bare, u koje bi valjalo, kad tad a možda i ranije, svratiti nenadano i bajkovito, i krađe i prekrađe snova li i zelenog voća u dečačkim igrama pod Grmečom. Samo izdaleka, i samo na površno, prvo viđenje, njegove junačine, tako osećajne, tako ranjive u biti, tako unezvereno izdvojene iz svojih prirodnih okruženja, nalik su i na Ilju Muromca, i na Don Kihota. Ali to su tek heroji u društvu njegovih zemljaka. I tu je taj odnegovani sukus tradicionalnog, usmenog pripovedanja i (ne)snalaženje u takozvanim novim okolnostima pronašao svoju novu rasvetu.

I nije to tek samo u ratu, u metežu koji je sve izmenio, a sablasnim avetima prošlosti dao obeležje konkretnih ubica, na Kozari, u Jasenovcu i tolikim stratištima uzbunjenog i obespravljenog naroda. Zbeg je sad nova kategorija življenja i preživljavanja. No, mene i smene običaja jednako, u ratnim i mirnodopskim godinama nagrizaju neprikosnovenost drevnih običaja, kućnog praga, kumovske svetinje. Osma ofanziva nije tek prikladno ime za naše večite i uticajne migracije. Ona je u duhu i sluhu velikih pomeranja, spojeva dotad nespojivog, otvaranju vidika u sredinama koje su bile dovoljne sebi i sanjale svoj stoletni san.

Izričito pripovedač koji je čak i svoje obimne romane overavao fragmentima, čineći ih zanimljivim štivom upravo zbog anegdota i ubedljivo oslikane doživljajnosti onih naših raštrkanih zaselaka koji su tek na platnima Jovana Bijelića ostvarile svoj svemir, Branko Ćopić nije meteorski dovršen kao pisac pao u našu osrednjost. Naprotiv, i prema sopstvenim iskazima, a i prema svakom objektivnoj analizi, Ćopić je nepregled svojih naseljenih svetova u sebi pronosio kao jedan od nastavljača kazivanja nametnute okupacije i čistog poziva daljine, visoke razine patrijarhalne ljudskosti. Rečenica koja se nikako ne može ni ovom prilikom zaobići, a koja je saopštena naoko usput, očevidno posle dugih ćutanja i preozbiljnih promišljanja, kao da kazuje ukupnu filozofiju ovog izuzetnog, čehovljevski nad malenim sudbinama i opcijama drugih: „Dobro je što ima ljudi.“ Tako su ti fatalni, svemogući drugi njegova velika, jedinstvena čežnja, kao naišla iz antologijskog zapisa Miroslava Krleže Čežnja.A kada smo već za trenutak zastali kod Krleže, koga sam Ćopić u više prilika atribuira kao svog velikog, jedinstvenog uzora, treba reći da tu najbolje, u njegovoj čitačkoj uspomeni, stojeHrvatski bog Mars i Balade Petrice Kerempuha. U prvom naslovu Ćopić je veoma rano prepoznao sve svoje veterane, gubitnike, ucveljene još iz vremena Velikog rata. U drugoj slučaju galge kao simbol nevremena i odbačeni, kao da su mu od ranog detinjstva bili u neposrednoj blizini. Ni nalik na prozodiju hrvatskog pisca, Ćopićeva dosetljiva, podsmešljiva, nemirna lirska rečenica kao da zaista ostvaruje uticaj velikog antiratnog pisca: Ćopića je ostvarila na njegovoj stazi koja ide pravo iz Bosanske Krupe.

Odviše rano i svakako brzopleto se zaključivalo kako je Ćopiću anegdota, upamćen slikovit detalj, zgoda i nezgoda seoskog kalendara jedini metronom, jedini pokretač pričanja. Ni slučajno nije tako. On je sve pisao i mnogo šta disao pripovedački, nastavljajući tradiciju onih obešenjaka i maštara koji su u dugim noćima ispredali bajkovita tkiva. Kao neposredan alibi za sivilo, mrzovolju, bedu i pogrome sveke vrste. Ćopić se poistovećuje sa svojim lutalicama i izgnanicima, ali apsolutno, bez ostatka, bez zapete, makar ona bila i u večnosti.

Ćopić je vazda pripovedao pod Grmečom. I ta geografska odrednica je bila za njega prkosna ali u isti mah i ponosna osobina govora, promišljanja, smeha. Često se navodi kako je i Anri Bergson, baš povodom smeha, imao mnogobrojne primedbe na račun opšteprihvaćenoj, u biti sitnorealističkoj tvrdnji kako vic vaš važi u jednoj parohiji. Povinujući se tako nepisanim zakonima žargona i dogovornog odbrojavanja šala i upadica, istraživač olakih zaključivanja je prevideo da su upravo iz dragocenih naramaka Ćopićevih simbola, sintagmi i atributa proizašle mnogobrojne, drukčije odrednice govora a i pisanja. Uostalom, zar Miljenko Smoje nije, na osnovama govora i zbora malih i velikih mista ostvario jednu od najzanimljivijih kohezija velike igranke zvuka, otvorenosti, sve sa svetlim tenorima i obaveznim primorskim atributima tobože puko razgledničkog vidika?

Ćopić nije tek koristio nepohabane, sveže matrice zavičajnog jezika, nego ih je i stvarao, proširivao, omogućavajući svakom svom prisnom rođaku ili kumu da isto ubacuje svoj zlatnik pažnje, usredsređenosti, dovitljivosti u samoj zenici postojanja.

Ćopić je posvuda bio u svom zavičaju govora i pesme.

I kao što su njegove rime za veliku i malu decu, ali svakad za osećajne, zapravo tihi pesnički manifesti. U bliskom susedstvu sa poznatim lirskim diskusijama Ćopićeve pesničke posestrime Desanke Maksimović. Ćopić se uvek vraćao pesmi, isceliteljskoj, đački neprevreloj, jednostavno građenoj, tako da se i u njegovoj fazi partizanskih napeva itekako može otkriti jedan te isti zavetni log snova. Onde u zavičajnoj nedođiji.

Nije se menjao, niti ugibao ritualima i ačenjima takozvanih drugih zavičaja, kao toliki njegovi ispisnici, preci a i potomci. Pratio sam ga na putovanjima po Bosni, i u Hašanima, Bihaću i Krupi: bio je jednostavno pritajeni svedok bez zazora, a slučaj njegove Jeretičke priče, koji ide u red pogromaških običaja rigidnog onog režima, svakako vanliterarno ali zlokobno u moralnom i socijalnom smislu, pokazao je kako taj tihi i u biti uplašeni čovek ima neodoljivu potrebu da, na svaki način, saopšti svoje saznanje o caru Trajanu i kozjim njegovim ušima. Večito pred vidljivim i nevidljivim svojim islednikom, on je u osnovi svoju jedinu biografiju izuzetne domišljatosti i zaobilaznih karnera besputice saopštavao uvek iznova, u isti mah plašeći se ogromno, ali i prkoseći potiho, smejuljeći se raskošno izazvan svim i svakojakim zlodelima i nečinjenjem ovoga sveta.

Nije poštovao razredno pravilo stege da se uvek mora odgovarati na pitanja. I u Aranđelovcu, na tad prestižnoj Smotri jugoslovenske umetnosti „Mermer i zvuci“, glavom bez obzira je izbegavao, a kasnije u šetnji parkom i fizički vešto manevrisao kako ne bi izričito odgovorio na pitanje takoreći ultimativno, da li je on od onih s Unske pruge. Uzalud je Branko ponavljao: „Nijesam ja od onih od Unske pruge“. Banjski gost, sve u raskošno restauriranoj Kneževoj dvorani Starog zdanja, u leto 1971, bio je uporan, naredbodavan, nipošto nije hteo da bude razuveren u svojoj tvrdnji.

Nije naodmet, ne samo stoga što se ovi redovi ispisuju u Novom Sadu, u jednoj od dveju naših kuća u koje je često navraćao, pomenuti prizor koji je takoreći izmaštan, odista bajkovit. Banuvši sa nekog dugog putovanja usred avgustovskih novosadskih kanikula, takoreći nenadano, zatekao sam na prostranoj terasi u Bosni, popadije za redom (Treća već nije bila živa), kako sa Brankom, ispod kišobrana (a bio je vedar, sunčan dan) u tihom i veselom strahu da ih jabuke sa visoke krošnje ne pogode iznenada. Pominjali su, sve dok sam se približavao velikoj onoj zelenilom obrasloj sceni, Potočani i Prnjavor, a i Hašani potiho, trenutak je bio svečan, pekla se kafa, i u tom više mimikom i ćutanjem načinu sporazumevanja popadija, Branka i neudate, večite Olge, bio je toliko trajnovitosti, toliko praštanja, toliko prećutanog jada nad svim zalima koje su, kao kod Kalimaha, izbeglice ponele sa sobom, na sve četiri strane sveta, zavezavši ih u večiti čvor zaumnog pamćenja.

Ovde, u Jelkinom bidermajeru, na moju opasku kako sede zajedno tri akademika (Ciril Kosmač, Aco Šopov i Branko), samoironičan do dna, sa genetskom željom da mu dosetke budu i upamćene, i prenošene s kolena na koleno, još u ponekoj preostaloj bašti slezove boje, presudio bez zazora: „Ja bih volio da do pasa budem akademik, a od pasa nadole akademac“.

Jednostavno, Branko nije bio vicmaher, nego je promišljao bez prekida na tananoj liniji prekida na vezama. Jednako nezlobivo kada na pitanje početnika da li je pročitao njegovu rukopisnu knjigu, usred jedne beogradske pijace, radosno izgovorio kako je mudrije a i lepše sad zasladiti svu gorčinu sveta lubenicom, nego čitati duge monologe jš jednog nesrećnog mladog Vertera. Jednostavno, on nije mogao da se uzdrži. Kada mi je sa jednog od svojih severnoevropskih putovanja poslao reprodukciju Brojgelove Vavilonske kule, one iz muzeja u Roterdamu, nimalo nije okolišio, nego predviđao, skoro sa strepnjom: „Ovo su počeli graditi Jugosloveni, pa im nestalo para, a onda se posvadiše oko jezika. To je ono biblijsko smjatenije jazikov.

Nije u pitanju nadničarenje, nego tihi romor rečitosti koja nas je održala, u isti mah i odbrana i ljubav, i pomama i tišina bez ratova.

Mlivo neodoljivih pasusa i fragmenata Branka Ćopića, kao u onim zavetnim već mlinovima potočarima, daleko više se prepoznaje i sluti u svakodnevici, u kolokvijalnim rešenjima kojima su, bez sumnje, pogodovala čitava brojanica naših seoba. Osobito na srpski sever koji je i stvoren zahvaljujući dvema rečima, pojavama i sudbinama, nego samim frazama koje, istina, nisu u duhu Brankovog govora, ali slikovito i sad već uveliko po narodski overavaju stanje: kolonizacija i kanalizacija. Ali, ne radi se čak ni o osvežavanju demografskom, i to onih takozvanih rubnih prostora tog istog srpskog severa. Stanko Rodić je, na osnovi ciglo jednog zapisa Brankovog, na onoj Brojgelovoj roterdamskoj razglednici stvorio zapažen ciklus slika koje te naše večite kamenove zbližavanja, svađa ili Ikarovog pokušaja za let u nebo, otkrivaju čisto i neprežaljeno.

U jednoj reči, davno je promaklo ono vreme kada su, za potrebe ideologizovane, propagandne primisli, Brankovi neuspešni tomovi romana, svakako i Proloma, bili obavezujući elementi školske lektire, tad unapred najčešće osuđene na patetiku i oktroisanost samu. Ćopić je krupna književno istorijska činjenica, koja spaja naše ljude i krajeve u probuđenu materiju jezika samog, kao vukovske žile kucavice i ponosa bez premca. Njegovi pokadšto krti fragmenti u najboljem su maniru naše moderne proze kojoj pripadaju i Isidora Sekulić i Miloš Crnjanski. Bauk popularnosti i usrdne zavodljivosti pretpostavljenog čitaoca sve manje prepokrivaju živost, neuništivu plazmu nespokoja ovoga klasika, ovog dečaka, ovog begunca, ovog bojovnika, ovog šereta, ovog satiričara, ovog nadasve hrabrog tumača onog drugog mišljenja u vremenima surovim, dekretima konačnim, presudama izvršnim. Onog kome je otprve bilo namenjeno da našeg Don Kihota prepoznaje i upoznaje sa svima nama, izbliza, bez okolišenja i patetičkog verzala.

 

Novi Sad, 27. 4. 2015.

Draško Ređep

Draško Ređep

Draško Ređep, likovni i književni kritičar i esejist, rođen je 1935. godine u Osijeku.

OBJAVLJENE KNJIGE:

  • Antologija Crnjanski, I izdanje 1993, II izdanje 2007
  • Poslednja večera, Književna opština Vršac, 2004,
  • Minuli mrak (ogledi), Svetovi, 2004,
  • Antologija Tišma, Prometej — Novi Sad, 2006,
  • Kojih nema, Književna opština Vršac, 2008,
  • Srpski sever, Pešić i sinovi, 2009
  • Skela miruje, Azija putuje, Književna opština Vršac, 2011
  • Antologija Kapor, II izdanje, Prometej — Novi Sad, 2012
  • Antologija Antić, Prometej — Novi Sad, 2013
  • S obe strane reke, Prometej — Novi Sad, 2013
  • Devet boja Banata, Agora, 2014

Živi i stvara u Novom Sadu.

Budite prvi koji će napisati recenziju “ANTOLOGIJA ĆOPIĆ”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Još nema komentara.