АНТОЛОГИЈА ЋОПИЋ

Шифра производа: 29329
АНТОЛОГИЈА ЋОПИЋ
Преузмите одломак:
Едицијe:
Број страна / Повез / Писмо:
456 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 11 x 18 cm
ИСБН: 978-86-515-1052-9
Година издавања: 2015.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 900,00 дин.Цена са попустом: 450,00 дин.

Боја слеза, глас детињства, време бегунаца

Добро је што има људи.

Бранко Ћопић

Наша помисао на Бранка Ћопића (Хашани, 1. 1. 1915 – Београд, 26. 3. 1984), ма колико крајње неправедно скрајнута последњих година његовог века, вечито је оперважена благошћу која је, сад се јасно види, била последњи његов прамен наде у непремостивим и непрозирним лавиринтима страха. Уосталом, није нимало случајно што је овај велемајстор нашег смеха, нашег подругивања, иначе тако безопасно дечачки раздрагано, управо страх и наду ставио унеколико напоредо у наслову једне своје прозе. Искричава, сасвим неочекивана и прозрачна његова веселост од самог почетка његовог писања, па све до трагичног, самоубилачког краја, била је не само пригушен отпор злу, његова најинтимнија пасивна резистенција, него је, малена и тиха попут воштанице у старинским просторима наших богомоља, које је марио и Момо Капор, и чије је зидове могао, напоредне у јединој преосталој лађи света и потопа, да дотакне, да овери, да пружи доказе прекршаја. Он, који је ненадмашно у свему био без кривице крив.

Витоперене шале и дечачко подсмевање над стричевима и прецима који још уживо корачају ка млиновима поточарима, у Ћопићевом погледу са стране, из прикрајка, иза пећи и иза непревазиђених жбунова сад већ несталих оних баштенских простора, заправо су једино његово оружје, једини његов супротстављени однос. Сваки његов јунак, велики или мали, заиста је онај који је искочио из реда, из форме, из униформе, из сивила наредбе. У ту категорију његових преступа, који тек у његовим језички непомућеним и непревазиђеним реченицама имају акценте слободе, а никако не мангупског шеретлука, спадају и сузе на растанку славних бојовника, и неизрецива чежња за земљама, свакако и оним преко баре, у које би ваљало, кад тад а можда и раније, свратити ненадано и бајковито, и крађе и прекрађе снова ли и зеленог воћа у дечачким играма под Грмечом. Само издалека, и само на површно, прво виђење, његове јуначине, тако осећајне, тако рањиве у бити, тако унезверено издвојене из својих природних окружења, налик су и на Иљу Муромца, и на Дон Кихота. Али то су тек хероји у друштву његових земљака. И ту је тај однеговани сукус традиционалног, усменог приповедања и (не)сналажење у такозваним новим околностима пронашао своју нову расвету.

И није то тек само у рату, у метежу који је све изменио, а сабласним аветима прошлости дао обележје конкретних убица, на Козари, у Јасеновцу и толиким стратиштима узбуњеног и обесправљеног народа. Збег је сад нова категорија живљења и преживљавања. Но, мене и смене обичаја једнако, у ратним и мирнодопским годинама нагризају неприкосновеност древних обичаја, кућног прага, кумовске светиње. Осма офанзива није тек прикладно име за наше вечите и утицајне миграције. Она је у духу и слуху великих померања, спојева дотад неспојивог, отварању видика у срединама које су биле довољне себи и сањале свој столетни сан.

Изричито приповедач који је чак и своје обимне романе оверавао фрагментима, чинећи их занимљивим штивом управо због анегдота и убедљиво осликане доживљајности оних наших раштрканих заселака који су тек на платнима Јована Бијелића оствариле своје свемир, Бранко Ћопић није метеорски довршен као писац пао у нашу осредњост. Напротив, и према сопственим исказима, а и према сваком објективној анализи, Ћопић је непреглед својих насељених светова у себи проносио као један од настављача казивања наметнуте окупације и чистог позива даљине, високе разине патријархалне људскости. Реченица која се никако не може ни овом приликом заобићи, а која је саопштена наоко успут, очевидно после дугих ћутања и преозбиљних промишљања, као да казује укупну филозофију овог изузетног, чеховљевски над маленим судбинама и опцијама других: „Добро је што има људи.“ Тако су ти фатални, свемогући другињегова велика, јединствена чежња, као наишла из антологијског записа Мирослава Крлеже Чежња.А када смо већ за тренутак застали код Крлеже, кога сам Ћопић у више прилика атрибуира као свог великог, јединственог узора, треба рећи да ту најбоље, у његовој читачкој успомени, стојеХрватски бог Марс и Баладе Петрице Керемпуха. У првом наслову Ћопић је веома рано препознао све своје ветеране, губитнике, узцвељене још из времена Великог рата. У другој случају галге као симбол невремена и одбачени, као да су му од раног детињства били у непосредној близини. Ни налик на прозодију хрватског писца, Ћопићева досетљива, подсмешљива, немирна лирска реченица као да заиста остварује утицај великог антиратног писца: Ћопића је остварила на његовој стази која иде право из Босанске Крупе.

Одвише рано и свакако брзоплето се закључивало како је Ћопићу анегдота, упамћен сликовит детаљ, згода и незгода сеоског календара једини метроном, једини покретач причања. Ни случајно није тако. Он је све писао и много шта дисао приповедачки, настављајјући традицију оних обешењака и маштара који су у дугим ноћима испредали бајковита ткива. Као непосредан алиби за сивило, мрзовољу, беду и погроме свеке врсте. Ћопић се поистовећује са својим луталицама и изгнаницима, али апсолутно, без остатка, без запете, макар она била и у вечности.

Ћопић је вазда приповедао под Грмечом. И та географска одредница је била за њега прносна али у исти мах и поносна особина говора, промишљања, смеха. Често се наводи како је и Анри Бергсон, баш поводом смеха, имао многобројне примедбе на рачун опште прихваћеној, у бити ситнореалистичкој тврдњи како виц ваш важи у једној парохији. Повинујући се тако неписаним законима жаргона и договорног одбројавања шала и упадица, истраживач олаких закључивања је превидео да су управо из драгоцених нарамака Ћопићевих симбола, синтагми и атрибута произашле многобројне, друкчије одреднице говора а и писања. Уосталом, зар Миљенко Смоје није, на основама говора и збора малих и великих миста остварио једну од најзанимљивијих кохезија велике игранке звука, отворености, све са светлим тенорима и обавезним приморским атрибутима тобоже пуко разгледничког видика?

Ћопић није тек користио непохабане, свеже матрице завичајног језика, него их је и стварао, проширивао, омогућавајући сваком свом присном рођаку или куму да исто убацује свој златник пажње, усредсређености, довитљивости у самој зеници постојања.

Ћопић је посвуда био у свом завичају говора и песме.

И као што су његове риме за велику и малу децу, али свакад за осећајне, заправо тихи песнички манифести. У блиском суседству са познатим лирским дискусијама Ћопићеве песничке посестриме Десанке Максимовић. Ћопић се увек враћао песми, исцелитељској, ђачки непреврелој, једноставно грађеној, тако да се и у његовој фази партизанских напева итекако може открити један те исти заветни лог снова. Онде у завичајној недођији.

Није се мењао, нити угибао ритуалима и ачењима такозваних других завичаја, као толики његови исписници, преци а и потомци. Пратио сам га на путовањима по Босни, и у Хашанима, Бихаћу и Крупи: био је једноставно притајени сведок без зазора, а случај његове Јеретичке приче, који иде у ред погромашких обичаја ригидног оног режима, свакако ванлитерарно али злокобно у моралном и социјалном смислу, показао је како тај тихи и у бити уплашени човек има неодољиву потребу да, на сваки начин, саопшти своје сазнање о цару Трајану и козјим његовим ушима. Вечито пред видљивим и невидљивим својим иследником, он је у основи своју једину биографију изузетне домишљатости и заобилазних карнера беспутице саопштавао увек изнова, у исти мах плашећи се огромно, алли и пркосећи потихо, смејуљећи се раскошно изазван свим и свакојаким злоделима и нечињењем овога света.

Није поштовао разредно правило стеге да се увек мора одговарати на питања. И у Аранђеловцу, на тад престижној Смотри југословенске уметности „Мермер и звуци“, главом без обзира је избегавао, а касније у шетњи парком и физички вешто маневрисао како не би изричито одговорио на питање такорећи ултимативно, да ли је он од оних с Унске пруге. Узалуд је Бранко понављао: „Нијесам ја од оних од Унске пруге“. Бањски гост, све у раскошно рестаурираној Кнежевој дворани Старог здања, у лето 1971, био је упоран, наредбодаван, нипошто није хтео да буде разуверен у својој тврдњи.

Није наодмет, не само стога што се ови редови исписују у Новом Саду, у једној од двеју наших кућа у које је често навраћао, поменути призор који је такорећи измаштан, одиста бајковит. Банувши са неког дугог путовања усред августовских новосадских каникула, такорећи ненадано, затекао сам на пространој тераси у Босни, попадије за редом (Трећа већ није била жива), како са Бранком, испод кишобрана (а био је ведар, сунчан дан) у тихом и веселом страху да их јабуке са високе крошње не погоде изненада. Помињали су, све док сам се приближавао великој оној зеленилом обраслој сцени, Поточани и Прњавор, а и Хашани потихо, тренутак је био свечан, пекла се кафа, и у том више мимиком и ћутањем начину споразумевања попадија, Бранка и неудате, вечите Олге, био је толико трајновитости, толико праштања, толико прећутаног јада над свим залима које су, као код Калимаха, избеглице понеле са собом, на све четири стране света, завезавши их у вечити чвор заумног памћења.

Овде, у Јелкином бидермајеру, на моју опаску како седе заједно три академика (Цирил Космач, Ацо Шопов и Бранко), самоироничан до дна, са генетском жељом да му досетке буду и упамћене, и преношене с колена на колено, још у понекој преосталој башти слезове боје, пресудио без зазора: „Ја бих волио да до паса будем академик, а од паса надоле академац“.

Једноставно, Бранко није био вицмахер, него је промишљао без прекида на тананој линији прекида на везама. Једнако незлобиво када на питање почетника да ли је прочитао његову рукописну књигу, усред једне београдске пијаце, радосно изговорио како је мудрије а и лепше сад засладити сву горчину света лубеницом, него читати дуге монологе јш једног несрећног младог Вертера. Једноставно, он није могао да се уздржи. Када ми је са једног од својих северноевропских путовања послао репродукцију Бројгелове Вавилонске куле, оне из музеја у Ротердаму, нимало није околишио, него предвиђао, скоро са стрепњом: „Ово су почели градити Југословени, па им нестало пара, а онда се посвадише око језика. То је оно библијско смјатеније јазиков.

Није у питању надничарење, него тихи ромор речитости која нас је одржала, у исти мах и одбрана и љубав, и помама и тишина без ратова.

Мливо неодољивих пасуса и фрагмената Бранка Ћопића, као у оним заветним већ млиновима поточарима, далеко више се препознаје и слути у свакодневици, у колоквијалним решењима којима су, без сумње, погодовала читава бројаница наших сеоба. Особито на српски север који је и створен захваљујући двема речима, појавама и судбинама, него самим фразама које, истина, нису у духу Бранковог говора, али сликовито и сад већ увелико по народски оверавају стање: колонизација и канализација. Али, не ради се чак ни о освежавању демографском, и то оних такозваних рубних простора тог истог српског севера. Станко Родић је, на основи цигло једног записа Бранковог, на оној Бројгеловој ротердамској разгледници створио запажен циклус слика које те наше вечите каменове зближавања, свађа ли и Икаровог покушаја за лет у небо, откривају чисто и непрежаљено.

У једној речи, давно је промакло оно време када су, за потребе идеологизоване, пропагандне примисли, Бранкови неуспешни томови романа, свакако и Пролома, били обавезујући елементи школске лектире, тад унапред најчешће осуђене на патетику и октроисаност саму. Ћопић је крупна књижевно историјска чињеница, која спаја наше људе и крајеве у пробуђену материју језика самог, као вуковске жиле куцавице и поноса без премца. Његови покадшто крти фрагменти у најбољем су маниру наше модерне прозе којој припадају и Исидора Секулић и Милош Црњански. Баук популарности и усрдне заводљивости претпостављеног читаоца све мање препокривају живост, неуништиву плазму неспокоја овога класика, овог дечака, овог бегунца, овог бојовника, овог шерета, овог сатиричара, овог надасве храброг тумача оног другог мишљења у временима суровим, декретима коначним, пресудама извршним. Оног коме је отпрве било намењено да нашег Дон Кихота препознаје и упознаје са свима нама, изблиза, без околишења и патетичког верзала.

 

Нови Сад, 27. 4. 2015.

Драшко Ређеп

Драшко Ређеп

Драшко Рeђeп, ликовни и књижeвни критичар и eсeјист, рођeн јe 1935. годинe у Осијeку.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ:

  • Антологија Црњански, I издањe 1993, ИИ издањe 2007
  • Послeдња вeчeра, Књижeвна општина Вршац, 2004,
  • Минули мрак (оглeди), Свeтови, 2004,
  • Антологија Тишма, Промeтeј — Нови Сад, 2006,
  • Којих нeма, Књижeвна општина Вршац, 2008,
  • Српски сeвeр, Пeшић и синови, 2009
  • Скeла мирујe, Азија путујe, Књижeвна општина Вршац, 2011
  • Антологија Капор, II издањe, Промeтeј — Нови Сад, 2012
  • Антологија Антић, Промeтeј — Нови Сад, 2013
  • С обe странe рeкe, Промeтeј — Нови Сад, 2013
  • Дeвeт боја Баната, Агора, 2014

Живи и ствара у Новом Саду.

Будите први који ће те оставити утисак “АНТОЛОГИЈА ЋОПИЋ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.