Antologija Antić – 4. izdanje

Šifra proizvoda: 27174
Antologija Antić – 4. izdanje
Preuzmite odlomak:
Edicije:
Broj strana / Povez / Pismo:
292 / Broširan / Ćirilica
Dimenzije: 11 × 18 cm
ISBN: 978-86-515-0333-0
Godina izdavanja: 2009.
Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej

4. izdanje

Ne možemo bez Antića

Vaskolika stvaralačka pomama Miroslava Antića (1932–1986) podstaknuta je  intimnim strahom da se, ne dao Bog, mimoiđemo sa nekim od čudesa ovoga sveta. Svejedno da mi je reč o pejzažima, ženama, knjigama, mudracima, uvek je u Antićevom rukopisu žudnja za totalnim životom omogućavala da se otvori čarolija običnog.

Planetarne plime jednom su, ekstatični vazduh nešeg jedinstvenog mornara, svakako i buntovnika sa razlogom. Uzbuđenja se, često veoma uspešno, pretapaju u uzbudljive naše nesanice.

Antićeve teme bez jedinstva, u semantičkim naznakama poznatog naslova isidore Sekulić, zapravo podrazumevaju nepregled naših modernih vremena. Sada se jasno vidi da je Antić, u jednoj od svojih ranih pesama, čovečanstvo osećao kao stvar koliko porodičnu toliko i metafizičku.

Samo još Antić, sa Brankom Miljkovićem, jedini legendarni pesnički dvojac druge polovine prošlog veka, može da vas iznenadi.

Rapsodični autor Vojvodine i njenih bezmernih nebesa, koji je, tako rano, posve mlad, tepao đermu, kao svom mlađem bratu, a zvezde pronalazio na svim stranama, pa i u našem ravničarskom niskom grmlju, – u rezonansi pozne, višegodišnje filozofske literature, objavio Savršenstvo vatre i Mit o ptici, kao velike testamentalne traktate o našem postojanju.

Dokazalo se u više navrata da je ovaj naoko razbarušeni, nepredvidljivi boem itekako mario pouzdan podatak, minuciozno istraživanje, izgradnju samu. Raša Popov je baš na primeru Garavog sokaka pokazao u kolikim je razmerama ovaj bajkovitan Banaćanin bio na strani izričitog romskog govora, prezirući ačenja svake vrste.

Antićeva harizma je bila i ostala neodoljiva. Našem oskudnom trajanju, u nekadašnjem, malenom gradu, jedini je on bio kadar da sugeriše atribut uzvišenosti, sreće, postrarenosti. Sa već znatne vremenske udaljenosti, može se sa sigurnošću utvrditi kako je Antićev govor, kao i njegova biografija uostalom, bio alibi za našu ukupnu skučenost, konvencionalnost, neostvarenost.

Nije on pobrkao plan života i postako mišljenje, kako to tvrde naši (o)tužni pozitivistički liričari, nego je, darovito i svojevoljno, pokušao da ukine granicu između papira koga je, skoro kao fetiš, voleo, pisao i crtao, i bezmerne plazme života koji traje.

U Antićevom stvaralačkom potezu, jednako u stihu, prozi, kao i u drami i filmu, bilo je uvek nečeg nenadoknadivo zavereničkog, buntovnog, skoro ustaničkog. Njegov višedecenijski start ka tabu motivima, bio je tako prirodan, ali istovremeno ludo hrabar. Dovoljno je ovde pomenuti krucijalne, a dotad nedodirljive teme Golog otoka i surovo vreme otkupa, u filmovima Sveti pesak i Doručak sa đavolom pa namah postaviti našeg pesnika na razinu velike, bulgakovljevske planetarne tragedije. A, veoma konvergentno, pojava Plavog čuperka i tinejdžerske, prve ljubavi, one već daleke 1965, kada sam ga promovisao u beogradskom Ateljeu 212, nije samo uznemirila naše bukvarske tadašnje mediokritete, nego je, u najboljoj tradiciji nekadašnjeg KADOK-a, ostvarila jednu od naših najalarmantnijih maštarija.

Rođen ravno sto godina posle Đure Jakšića (1832, 1932), na nebeskoj razdaljini od Srpske Crnje do Mokrina, Antić je romantičarski duh jednog bivšeg vremena obnovio, stvarajući od svoje ukupne poezije jednu od najpotresnijih naših autobiografija.

U knjizi Koncert za 1001 bubanj (1962), karakteristično ga odaje podnaslov: Dnevnik o meni, ljubavi i nekim pticama. Kasnije se obznanilo do kraja: Antić je (p)ostao naš najveći pesnik ptica. Niko kao on, valja i sada ponoviti, nije o pticama pevao tako zavetno, nostalgično i bolno. Poput Paola Učela, on je baš pticama poklonio svoju ljubav, svoje noćne more, svoj san. Uostalom, i na njegovim ranim crtežima najčešće se, kao simbol, javljaju železničke tračnice, telefonske žice, zvezde, vinske boze i čaše i – ptice.

Gotovo da je svaka od mnogobrojnih Antićevih knjiga čitanka ljubavi, ugovor sa pticama, putovođa po velikom zvezdanom šaru koji je nad nama, neprekidno, zauvek, krov sveta.

Citirao je jednom kafansku mađarsku pesmu: U životu je uvek bilo nekako. E, to nekako, na Antićevim raskršćima, biografskim i pesničkim, imalo je, uvek i uvek, i dimenziju produžetka, unutrašnjeg obogaćivanja, spirale istraživanja, kako bi se, kad tad a možda i ranije, dosegao onaj unutrašnji vrh neshvatljivog i mogućeg.

Činio je gotovo nemoguće. U Pančevcu je objavljivao jedan od prvih naših nacionalnih stripova, a u ovdašnjem, lokalnom listu feljton Obično petkom, koji je postao obrazac novosadskog podlisja, u matoševskom smislu.

Usuđujem se da i ovde, baš danas, ponovim:

Kada sam u junu 1986, neposredno pred pesnikovu smrt, završavao knjigu Ulepšavanje nevidljivog(Hagiografija o Miroslavu Antiću, 1986), Antić mi je, u pero, izdiktirao jedan od krajeva te knjige:

„U celom svetu kad piše bajku – bio jednom, bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju počinju bajku:

Bilo jednom, a možda i nije bilo.

Ti veruj ako hoćeš, a možda i ne moraš.

Kad je reč o meni, – stvar treba završiti zakavkaski.

Bio jednom, a možda i nije bio.“

Svakako, naše dugo i pouzdano pamćenje dokazuje da je bio Antić.

Pesnik, boem, umetnik reči, usmenjak, pevač, slikar, dramatičar, scenarista, veliki spavač, kapetan broda, putnik, pustolov, ljubavnik zavičaja, astronom, ali i astrolog, paor, dečak, Banaćanin, sagovornik Prevera, partner Talja, naslednik Zmaja, filmadžija, bostandžija, graditelj, džudista, majstor svakojakih veština, reporter, zaljubljenik vozova, naročito ekspresnih, mislilac, drug iz detinjstva koje nije prohujalo, bokser, opčinjen letom galeba Džonatana Livingstona.

Antić je, ponovimo uglas, tajanstvena, čudesna tačka naših govora i razgovora, naših rečenica. Ne možemo bez Antića.

 

                                                                                               Draško Ređep

Draško Ređep

Draško Ređep, likovni i književni kritičar i esejist, rođen je 1935. godine u Osijeku.

OBJAVLJENE KNJIGE:

  • Antologija Crnjanski, I izdanje 1993, II izdanje 2007
  • Poslednja večera, Književna opština Vršac, 2004,
  • Minuli mrak (ogledi), Svetovi, 2004,
  • Antologija Tišma, Prometej — Novi Sad, 2006,
  • Kojih nema, Književna opština Vršac, 2008,
  • Srpski sever, Pešić i sinovi, 2009
  • Skela miruje, Azija putuje, Književna opština Vršac, 2011
  • Antologija Kapor, II izdanje, Prometej — Novi Sad, 2012
  • Antologija Antić, Prometej — Novi Sad, 2013
  • S obe strane reke, Prometej — Novi Sad, 2013
  • Devet boja Banata, Agora, 2014

Živi i stvara u Novom Sadu.

Budite prvi koji će napisati recenziju “Antologija Antić – 4. izdanje”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Još nema komentara.